Nije bilo mesta za dva Branka Pešića

Arhitekta Branko Pešić, koji je projektovao je Beograđanku i podizao kupolu na Hramu Svetog Save, celoga je života bio u senci svog mnogo poznatijeg imenjaka i prezimenjaka – gradonačelnika Beograda.

Kao što ste mogli da zapazite, postoje arhitekte koje su svojim životom i delom koliko-toliko ostale upamćene u istoriji našeg društva, a postoje i one koje su sticajem okolnosti vremenom zapostavljeni, iako su svojim delima ostavili značajni trag na urbanom tkivu jednog ili više gradova. Jedan od onih koji spadaju u „neku drugu kategoriju“ je i arhitekta Branko Pešić.

Prvo na šta pada na pamet zašto je ovaj arhitekta skrajnut jeste činjenica da je celoga života bio u senci svog mnogo poznatijeg imenjaka i prezimenjaka. Naime, arhitekta se rodio samo godinu dana ranije (1921), takođe u Zemunu, gde je rođen i jedan od najpoznatijih gradonačelnika grada Beograda – Branko Pešić. Spletom okolnosti, gradonačelnik je po prirodi svog posla, ali i svoje harizmatične i dinamične ličnosti, pokupio slavu jednog od dvojice najznačajnijih gradonačelnika grada Beograda (pored njega tu je i predratni gradonačelnik Vlada Ilić), za čijih mandata je u Beogradu izgrađeno najviše objekata i kompleksa, po kojima je prestonica i dalje prepoznatljiva. Samim tim, na pozornici zaslužnih građana našeg društva nije bilo mesta za dva Branka Pešića, pa je po prirodi stvari arhitekta mora da bude u senci. Međutim, ni to nije dugo trajalo, naročito kada su počela da se ostvaruju neka od njegovih najznačajnijih dela.

Arhitekta Pešić studije arhitekture započinje pre rata 1939. godine, a dovršava ih 1947. godine. Odmah nakon studija se zapošljava u Direkciji za izgradnju Novog Beograda, gde ostaje sve do 1951. godine, kada dobija posao na Građevinskom fakultetu, gde do penzionisanja 1986. godine kao profesor predaje na predmetu Zgradarstvo. Radio je kao honorarni asistent na Arhitektonskom fakultetu, a svoj predmet predaje više godina na tehničkim fakultetima u Novom Sadu, Nišu, Zrenjaninu i Podgorici.

Realizovao je 117 arhitektonskih objekata, od kojih je 27 crkava i drugih sakralnih i pratećih objekata. Njegov uspon kreće te presudne 1974. godine, kada se sticajem okolnosti završava drugi mandat njegovog imenjaka i prezimenjaka gradonačelnika, ali i dovršava prvi pravi beogradski oblakoder viši od 100 metara, Palata Beograd, koja uskoro dobija nadimak Beograđanka.

Crni, monolitni objekat, u to vreme izgrađen po najsavremenijim tehnologijama, počinje da biva kritikovan, najpre od struke (ljubomornih kolega), a zatim i od manjeg dela javnosti zbog svog izgleda, tj. boje, koja je u suprotnosti s nazivom grada (beo, beli). Uprkos ovim kritikama, Beograđanka se pozicionirala kao jedan od najznačajnijih motiva grada, koji se pojavljuje i kao zaštitni znak jedne od najpoznatijih radio-emisija – Beograde dobro jutro, koje je sa velikim uspehom vodio naš poznati pisac, aforističar i novinar Duško Radović.

Protomajstorom izgradnje Hrama Svetog Save

Zbog svojeg inženjerskog znanja, arhitekta Pešić dobija svoj drugi značajni projekat, a to je dovršetak izgradnje Hrama Svetog Save u Beogradu. Izgradnja je trajala punih dve decenije (1984 – 2004), a Pešićev doprinos ogledao se u tome što je predložio da se odustane od izgradnje nosećih zidova u opeci (postojeći zidovi Hrama su bili izgrađeni u tom materijalu u visini od oko 12 metara), već da se pređe na savremenu armirano-betonsku konstrukciju.

Naravno, najdelikatniji segment izgradnje bilo je podizanje kupole Hrama teške 4.000 tona, koje je trajalo 40 dana (simbolično) i dovršeno je 26. juna 1989. godine. Ova tehnika montaže uz pomoć 16 hidrauličnih presa u to vreme se primenjivala isključivo u SAD-u i SSSR-u. Naravno da su tu glavnu ulogu odigrali građevinci-statičari, ali svaki potez odvijao se pod budnim okom arhitekte Pešića – protomajstorom izgradnje Hrama Svetog Save na Vračaru.

Najdelikatniji segment izgradnje bilo je podizanje kupole Hrama teške 4.000 tona, koje je trajalo – simbolično – 40 dana

Ljudi bliski crkvi su mu tada zamerali što je taj posao dobio iako pre toga nije projektovao/izveo ni jedan sakralni objekat, ali u ovom slučaju odabir je bio opravdan jer je izgradnja Hrama bila pre svega pitanje inženjerskog znanja i tehničkih inovacija, pošto se po pitanju arhitektonske forme nije mnogo odstupalo od projekta koji su potpisali arhitekte Aleksandar Deroko i Bogdan Nestorović.

Posao na Hramu Svetog Save otvorio mu je vrata za projektovanje mnogih drugih sakralnih objekata, među kojima se izdvaja crkva Svete Petke na Čukaričkoj Padini, koja izgrađena posle smrti arhitekte Pešića.Kako je sam arhitekta Pešić kasnije ispričao, ovo je bio neka vrsta Božije volje, jer je kao dečak, šetajući Beogradskom tvrđavom, pored crkava Ružice i Sv. Petke, koja je tih godina (1937) zidana po projektu arhitekte Momira Korunovića, maštao da i on sam postane arhitekta i projektuje hram koji bi bio posvećen Svetoj Petki. San tadašnjeg srednjoškolca obistinio se skoro šest decenija kasnije.

Čovek konkursa

Iako iz navedenog možemo zapaziti da se arhitekta Pešić pre svega istakao kao inženjer-konstruktivac i da nije toliko bio posvećen arhitekturi kroz njenu formu i filozofski koncept, nagrade i angažmani na konkursima, stručnim žirijima i udruženjima govore suprotno. Od 28 konkursa na kojima je učestvovao, arhitekta Pešić je na čak 20 osvojio neku od nagrada, a često je i sam bio u žirijima na javnim i pozivnim konkursima. Takođe, pored arhitekte Milana Pališaškog, isticao se i po projektovanju jugoslovenskih paviljona na mnogim međunarodnim sajmovima (Njujork, Moskva, Pariz i Lozana), ali i učešću u radu sekcije arhitekture ULUPUDS-a, kao njen predsednik čitavih 14 godina, a čitavog udruženja četiri godine. Bio je i predsednik Saveta redakcija časopisa „Savremeni materijali“ i „Arhitektura i urbanizam“.

Da li na osnovu svih navedenih činjenica, arhitektu Pešića i dalje možemo svrstati isključivo u arhitekte-konstruktivce ili je njegovo umeće prevazilazilo ove okvire? Bilo kako bilo, Branko Pešić je nepravedno zapostavljeni arhitekta.