U moru kiča kojim smo preplavljeni, bilo bi bolje formirati komisiju koja bi utvrđivala šta je prava umetnost. U svim kulturnim sferama savremenog stvaralaštva samo nekoliko procenata predstavlja pravu umetnost, sve ostalo je kič i šund. Zato ne verujem da bi i najpravednija i najstručnija komisija bila potpuno objektivna i proglasila kičem sve ono što zaslužuje.
Ovo kaže naš ugledni arhitekta, akademik Branislav Mitrović, povodom inicijative da se uvede porez na šund i kič, a da se taj novac slije u budžet za kulturu.
– Kultura bi trebalo drugačije da se finansira. Ratovi se, između ostalog, vode da bi se istakla kultura i zato ona konačno mora da dobije važno mesto u budžetu – smatra Mitrović. – Ako bi zaživelo oporezivanje kiča, veliki problem će predstavljati kriterijumi i ko će ih postaviti. Država je pokazala da u tome ne ume da pliva, zato bi u komisiji morali da budu pravi profesionalci za pojedine oblasti, a ne državni činovnici.
Mitrović ističe da je u našoj arhitekturi oko 95 procenata kiča:
– Da se ne zavaravamo, samo treba pogledati gde se nalazi naša arhitektura u međunarodnim relacijama. Previše smo površni kada je u pitanju životni prostor, a onda nam je ko zna ko kriv što postajemo loši i što živimo u frustriranom okruženju.
Ukoliko zaživi porez na kič, naš sagovornik predlaže da prvi „platiša“ bude država.
– Država treba da plati za kič na Voždovcu, gde je nekad bila kasarna „4. juli“, a zidaju se nove zgrade. Pet stotina hiljada kvadrata projektovala je jedna ruka, umesto 50 beogradskih biroa. Da je bilo drugačije, svaki biro bi dobio 10.000 kvadrata, što bi značilo 50 realizovanih ideja o jednom ljudskom staništu.
Mitrović ističe da je država obezvredila profesionalni posao, pa ne može ni da traži kvalitetan proizvod.
– Mnogi materijali se ponižavaju u gradnji. Ne govorim o dobrim i lošim materijalima, skupim i jeftinim, već o nadgradnji koju arhitekta mora da unese u svoj proizvod. Ali ništa bolje i ne može da se uradi ako se stalno gleda kako da se uštedi, pa i na projektu. Postoji sijaset bezimenih arhitekata i ostaće, nažalost, takvi celog života, koji proizvode neke smešne kuće, kompilacije po Neimaru, Dedinju i drugim nekada ozbiljnim rezidencijalnim naseljima. Ta naselja više nisu dostojna onoga čemu su bila namenjena.
Da bi sudili o kiču, smatra naš sagovornik, moramo imati visoku produkciju.
– Članovi žirija salona arhitekture već godinama panično očekuju da pronađu dobar projekat koji bi im bio alibi za izbor. Od sto radova, najčešće mogu da se izdvoje dva ili tri, kao uzor za sredinu koja gradi. Ali ni to našim investitorima, koji se bave arhitekturom i gradnjom, nije ni nauk, ni putokaz za izbor arhitekata koji će raditi projekat. Nekada nije bilo tako. U staroj Jugoslaviji, gde sam imao sreće da počnem da radim, najrigidniji investitori poput vojske, imali su ozbiljne i kredibilne timove, koji su sudili o proizvodu profesionalaca.
Po njegovim rečima, odnos aktuelne vlasti prema kulturi mora suštinski da se promeni i da konačno pravi profesionalci izađu na površinu.
– Država, odnosno političke stranke iako se menjaju, uvek pozivaju istu grupu ljudi, koji se priklanjaju različitim političkim opcijama da bi bili prisutni. Ti ljudi se nisu dokazali kvalitetnim rezultatima, već preletačkom veštinom. Upravo zbog toga, ako se nešto drastično ne promeni, uvođenje poreza na kič biće samo još jedan marketinški trik – zaključuje Mitrović.
Kritična masa
– Nisam siguran da bi se uvođenjem velikog poreza, stalo na put kiču u arhitekturi – kaže Branislav Mitrović. – Pošto je kod nas sve kič, uz dužno poštovanje za retke dobre i profesionalne projekte, kultura će se jako obogatiti. Naravno da to kažem sa ironijom. Jer, pitanje je da li mi imamo kritičnu intelektualnu i kulturnu masu, koja može konsezusom da donese platformu o kiču.
(Novosti)
