Bili smo u zemlji bez nebodera… i nisu nam nedostajali

Za razliku od “šarenog Jemena” i svojih “neboderskih suseda” sa zapada Arabije, ovaj sultanat rešio je da bude tih i beo. I da nikako ne bude zastareo.

Ako su Abu Dabi i Dubai „dva rođena brata“ koja uživaju u „narcizmu malih razlika“ i takmiče se unutar „emiratske familije“, dok ostala „braća“ ćute (Šardža, Adžman, Fudžaira, Ras el-Hajma i Um al-Kuvain apsolutno nikada nisu u vestima), onda su ostale monarhije Persijskog zaliva – „braća od strica“.

Jedan takav „brat od strica“ je Oman, po mnogima najlepša država tog dela sveta, i najrestriktivnija u arhitektonskom smislu – Oman je posvetio svoje postojanje čuvanju tradicije, vizuelne higijene i održive gradnje.

Naime, Oman je zemlja bez nebodera. Prosto, zabranjeni su prvo Kraljevskim dekretom, a zatim je sve to pretočeno u građevinske kodekse koji se vremenom inoviraju.

Ove godine, recimo, sprema se novi Građevinski kodeks Omana koji će zameniti i dopuniti onaj iz 2021. u kome će se pojačati zahtevi za bezbednost zgrada u slučaju zemljotresa, energetska efikasnost i tehnološka i komunalna povezanost.

Doduše, ne očekuje se da se ceo kodeks usvoji do 2026, jer je proces „pipav“ ali, ovim se trasira put za „Viziju Omana 2040“ – svaka država u regiji, naime, ima neku svoju viziju kako će izgledati neke godine i preoblikuje se prema toj viziji.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Abu Dabi: Neću kao moj nabildovani mlađi brat iz solarijuma

Oman je rešio da traži svoju budućnost na potpuno suprotnoj strani od Dubaija ili  Abu Dabija – visoke zgrade su zabranjene.

Ali, svakako, ono što ostaje kamen-temeljac za pravila gradnje u Omanu je da sve mora biti nisko, i mora biti bele boje. Naime, ograničenja kažu da se ništa ne sme graditi više od 40 m visine, a zgrade koje su bliže međunarodnom aerodromu u Muskatu moraju biti i niže. Jednostavno, Oman je rešio da traži svoju budućnost na potpuno suprotnoj strani od Dubaija, Abu Dabija, ali i Katara, Bahreina ili Kuvajta – visoke zgrade su zabranjene.

Ali, ima i razloga za to. Prvo, jer su nepotrebne. Oman je dovoljno velika zemlja da se ne moraju svi nagurati u solitere. Drugo, nema ni tolike potražnje za nekretninama, jer se Oman nije fokusirao na globalni biznis i turizam, a nema ni toliko useljenika – dok u većini zalivskih monarhija i do 80% žitelja predstavljaju stranci, u Omanu je ta cifra oko 44%, što je i dalje puno, ali ne dominantno.

Oman se odlučio za drugu vrstu turizma (kulturni turizam), čuvanje kulture i prirodne atrakcije, a ne za masovnu gradnju. Treće, teren je često planinski i neravan, pa nije ni zgodno praviti nebodere kao u ravnim emiratima na zapadu, a i zemljotresi su mnogo češći. Četvrto, i najvažnije – Omance zanima kvalitet života i estetika više od novca. I zbog toga je Oman postao jedna od najznačajnijih turističkih destinacija regije.

A šta možemo graditi pod ovakvim uslovima?

Mnogo toga. Ponekad, ograničenja daju mogućnost arhitektima da iskažu svoju maštu intenzivnije u okviru kanona – kao što na Pesmi Evrovizije ne možete imati pesmu dužu od 3 minuta, pa opet možete imati svetski hit i reći sve za 180 sekundi.

Arhitektura modernog Omana jedinstvena je u arapskom svetu jer kombinuje arapsku i islamsku kulturu i nasleđe sa klasičnim savremenim stilom. Većina zgrada koristi jednostavne linije i lukove koji se nalaze u tradicionalnim tvrđavama i zamkovima zajedno sa preciznim tehnologijama rezanja i rezbarenja digitalnim metodama. I rezultati su istovremeno i moderni i tradicionalni, i spokojni i uzbuđujući.

Sve je to „maslo“ sultana Kabusa, koji je početkom 70-ih rešio da tada vrlo nazadni Sultanat Muskat i Oman pretvori u novu državu, sagradivši puteve, uvodeći struju i telefon, i propisujući zakone za svaku sitnicu.

Arhitektura modernog Omana jedinstvena je u arapskom svetu jer kombinuje arapsku i islamsku kulturu i nasleđe sa klasičnim savremenim stilom.

Jer, do tada, nekada moćni sultanat koji je držao „pola istočne Afrike“ (Zanzibar, recimo), je već pao u bedu. Ostale su samo stare tvrđave, najčešće portugalske i turske, od kamena, i stare kuće, pod velikim uticajem Indije i Afrike, ali nepogrešivo arapske. I Kabus je rešio da od toga napravi brend.

Sultan je mnogo voleo operu – te stoga i Kraljevska opera u Novom Muskatu pokazuje kako se u okviru kanona može sagraditi nešto ikonično. Gradnja je počela 2007, a bio je to prvi objekat opere u svetu koji je bio opremljen multimedijalnim sistemom displeja Radio Marconi.

Svečana inauguracija bila je 2011, tako da je sultan, koji je umro 2020, imao vremena da uživa u svojoj omiljenoj zabavi. Enterijer je urađen u mešavini islamskih i evropskih baroknih motiva (opere kakve je viđao u Evropi), a eksterijer svojim ravnim linijama i belinom (dobro, ako smo perfekcionisti, svetlooker) odražava tradicionalnu omansku arhitekturu.

Džamija je imala je i najveći tepih ikada satkan, međutim, danas je to tek drugi najveći tepih, posle gradnje Velike Džamije Emira Zajeda u Abu Dabiju.

I tu Kabus nije stao. Kao i svaki lider u ovoj regiji, morao je napraviti i velelepnu džamiju. Sa svojim imenom, jasno. Velika džamija Sultana Kabusa sagrađena je 2001. godine a i ovde je, kao i u potonjoj Operi, graditelj bila britanska firma Carillion Alawi LCC, koja je 2018. skandalozno propala i još se u Britaniji vode žestoke rasprave ko je to dozvolio.

Opet je bio u pitanji isti materijal koji će kasnije poslužiti za Operu (indijski peščar), a ovde je i nekada najveći tepih na svetu – naime, džamija je imala je i najveći tepih ikada satkan, međutim, danas je to tek drugi najveći tepih, posle gradnje Velike Džamije Emira Zajeda u Abu Dabiju.

Delovi su građeni od oker kamena, da bi naglasili povezanost sa tvrđavama u Omanu, a Džamija Sultana Kabusa je i najveća ibaditska džamija na svetu (treća, najmanje poznata grana islama, posle sunita i šiita – neki kažu i najtolerantnija).

Jedna takva zgrada je i Madžlis Oman, ili Parlament. Dizajn zgrade ima niz elemenata koji su zasnovani na elementima iz brojnih srednjovekovnih tvrđava koje se nalaze širom Omana.

Ova zgrada istovremeno poštuje poreklo svojih stvaralaca i preuzima monoge elemente tradicije, a takođe se prilagođava modernom omanskom stilu „pokazujući namere vlade usmerene ka budućnosti” – kako je to vlada lepo sročila.

Ceo kompleks državnih zgrada u Starom Muskatu je napravljen u tom stilu – nisko, ali elegantno. Moćno, ali ne zastrašujuće.

Koncept dizajna ove kultne zgrade započeo je kao konkurs za dizajn koji je pobedila australijska arhitektonska praksa Moller Architects. Detaljni dizajn je uradio interni tim arhitekata, dizajnera i inženjera Omanskog Kraljevskog suda poslova sa Amarom H. Mohamedom (višim inženjerom osvetljenja) i Entonijem Kojlom (koordinirajući arhitekta). Završena je 2014, i da, najlepše ju je gledati noću – zbog osvetljenja koje naglašava rezbarije na fasadi.

Tu je i ceremonijalna sultanova palata Al-Alam, koju je projektovao indisjki arhitekta Šapurdži Palondži u vrlo maštovitom stilu a završena je 1972. – uostalom, i ceo kompleks državnih zgrada u Starom Muskatu, između portugalskih tvrđava Al-Mirani i Al-Džalali je napravljen u tom stilu – nisko, ali elegantno. Moćno, ali ne zastrašujuće.

I to je sve?

Nikako. Daleko bilo da se Oman zaustavlja na prostim „crossoverima“ starog arapskog i modernog stila koji „vuku“ na starinski. Mnoge zgrade i kompleksi su nešto što je „savršeno novo“ – odnosno, i ovde možemo videti mešavinu tradicionalnog stila i modernih rešenja, ali su moderna rešenja dominantna.

Uzmimo na primer Marsa Plazu (Marsa znači „luka“ na arapskom): novi trg u Muskatu koji hrabro iskoračuje dalje. Ovaj zanimljivi trg vredan posete je završen 2019. godine, a potpisali su ga članovi tima ACME Architects, tačnije Reiner Beelitz, João Brás, Molly Hibberd, Duarte Lobo Antunes, Friedrich Ludewig i Borja Madrazo.

Nadstrešnice za senke su “rupičaste” ali itekako štite od vrlog sunca Arabije.

Marsa Plaza je zamišljena da napravi novi prostor okupljanja na ivici marine, a otvara se prema vodi, vizuelno omeđena i definisana stepenicama i nadstrešnicama za senke (koje su “rupičaste” ali itekako štite od vrlog sunca Arabije), trg stvara brojne neformalne prostore za šetnju, a poseduje i terase za sedenje i amfiteatar za predstave.

Sve ukupno, od zidova i prostornog plana, do nadstrešnica i „rupičastih“ zidova sve je u funkciji kreiranja jedinstvenog vizuelnog identiteta, a stvara se i osećaj jedinstvenog, otvorenog prostora, ali i „separeisanosti“ – magle se granice između odvojenih elemenata trga, ali su one nekako, istovremeno tu. Prekrasno rešenje.

Naravno, obrasci gradnje i materijali su tu da naglase lokalni kontekst – lokalni geometrijski motivi, a koristi se omanski kamen. Sve ovo stvara ventilaciju i mikroklimu i ambijent je veoma prijatan za šetnju.

Džamija je odmak od onoga što smo navikli da vidimo u arapskim zemljama, gde istoricistički pristup i “omaži” prošlosti ne manjkaju, u vidu direktnih pozajmica.

I najnoviji i veoma smeli doprinos Omanu, a opet u skladu sa niskogradnjom i belinom, jeste džamija Bab al-Salam ili „Kapija mira“, otvorena 2023. godine, projekat biora Altqadum. Sastoji se od pet geometrijskih volumena i ima minaret u obliku kupe, nalik na onaj u Hivi.

Džamija je dizajnirana da ima savremeni izgled ali da poštuje lokalne tradicije. Gotovo neobrutalistički, minimalistički, sa ravnim linijama i u beloj boji, sa mnoštvom otvorenih prostora za vernike, ova džamija je definitivno odmak od onoga što smo navikli da vidimo u arapskim zemljama, gde istoricistički pristup i “omaži” prošlosti ne manjkaju, u vidu direktnih pozajmica.

Ovde, i ako ima takvih pozajmica i aluzija, one su daleke, svedene, geometrijske, nalik na nešto na šta bi Oskar Nimajer bio ponosan kada bi video. Ili bi poželeo da je on ovo projektovao. Verovatno bi i Deni Vilnev, da je mogao da vidi na vreme, upotrebio neke elemente u svojim “Dinama”, ali tu je i treći nastavak, kako se šuška, pa možda budemo videli nešto slično u njemu.

Epilog

Naravno, tu su i nove stambene zgrade; i nove poslovne zgrade, kao što je Muscat Hills, recimo. Sve su niske, u njima dominira belina, a ukrasi su gotovo uvek lokalni, svedeni, i reminescentni na omansku graditeljsku tradiciju, ali “moderno prepakovane”.

Jednom je jedan moj prijatelj, kada smo bili deca, predložio da Beograd po dekretu bude obojen u belo, kako mu ime kaže, i da bude svetska atrakcija. Dva druga grada jesu dekretima obojeni u belo, Ašhabad u Turkmeniji, i Muskat u Omanu.

I ceo Oman, zapravo.  Za razliku od “šarenog Jemena”, koji je sada opasno posetiti, i “neboderskih suseda” sa zapada Arabije, Oman je rešio da bude tih i beo. I nikako da bude zastareo.