Beogradska šećerana: Da li imamo pravi recept za rekonstrukciju?

Pojavom ovih rendera kao da je ubijena sva želja da se daju domaći autorski predlozi i ostaje jedino minorna želja da se neki naš biro uključi na nivou razrade.

Od kada je u javnosti postao aktuelan projekat proširenja Beograda na vodi, lokacije poput beogradskog sajmišta, Ada marine i stare šećerane, ponovo postaju sve aktuelnije.

Struka u većoj meri ili ćuti ili kritikuje bez ikakvih konkretnih predloga; možda zato što je opšte poznata činjenica da su za te lokacije već uveliko predviđeni neki projekti, koji se razrađuju u nekim inostranim biroima, za već predviđene suinvestitore.

Renderi za rekonstrukciju hale 1 Beogradskog sajma uveliko kruže u javnosti, dok su renderi rekonstrukcije šećerane prošli gotovo neopaženo.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Britanske arhitekte predstavile idejno rešenje za rekonstrukciju Hale 1

Dosadašnja rešenja ostala na papiru

Ne računajući konkurs iz 2017. godine, za pasarelu koja bi spojila Adu i šećeranu, gde su prvonagrađeni autori intervenisali sa određenim arhitektonskim strukturama u prostoru industrijskog kompleksa (bez razmatranja samog kompleksa), koji bi se u duhu konstruktivizma uklopili u ambijent industrijske arhitekture kraja 19. i početka 20. veka, drugih predloga gotovo da nije ni bilo.

Zanimljiva je pojava master rada mladog arhitekte Lazara Petrovića, koji oživljava ideje grupe Arhigram, kombinovane sa konceptom savremene održive, ekološke arhitekture, nije bez razloga ušla u uži izbor internacionalne nagrade INSPIRELI.

Mladi arhitekta daje smelo rešenje za rekonstrukciju ovog zaštićenog industrijskog kompleksa, ali ono što bi u nekim naprednijim državama bilo možda i razmotreno da se u nekom obliku implementuje u realni projekat, u Srbiji ostaje na nivou utopističkih ideja.

Zar nije upravo kompleks stare šećerane prava prilika da se naši najbolji biroi pokažu na delu?

Beogradska sredina, čiji razvoj arhitekture isključivo zavisi od interesa i vizije investitora i čisto tržišne ponude nekretnina, ne može da izrodi neka inspirativnija, avangardnija rešenja. Naravno, pojedini biroi svojim projektima razbijaju ovu monotoniju, ali se to dešava u retkim, usamljenim slučajevima.

Međutim, zar nije upravo kompleks stare šećerane prava prilika da se naši najbolji biroi pokažu na delu? Imamo bar dvadesetak ozbiljnih timova, koji bi sa lakoćom mogli da se uhvate u koštac sa projektom rekonstrukcije industrijskog nasleđa i koji bi mogli da iznedre odlična autorska, tržišno isplativa arhitektonsko-urbanistička rešenja.

Rad u zaštićenim kulturno-istorijskim celinama pravi je izazov za svakog iskusnijeg arhitektu, jer uslovi zaštite nameću okvire u kojima mora da se sačuva istorijsko nasleđe i može da se interveniše sa inovativnim motivima.

Međutim, pojavom novih rendera, kao da je ubijena sva želja da se daju domaći autorski predlozi i da ostaje jedino minorna želja da se neki naš biro uključi na nivou razrade.

Kada se malo bolje razmisli, ovakvi vizuelni modeli postaju ključni materijal u prezentovanju lokacija potencijalnim investitorima.

Renderi koji su se pojavili u javnosti delo su jednog američkog studija, koji je specijalizovan isključivo za ovakve idejne prezentacije. Kada se malo bolje razmisli, ovakvi vizuelni modeli postaju ključni materijal u prezentovanju lokacija potencijalnim investitorima.

Nema nikakvog projektovanja (čak ni bazičnog, idejnog), samo se jednom ovakvom studiju pošalju snimci gradske lokacije, nešto fotografija trenutnog stanja, jer za potrebe takvih prezentacija nije ni potrebno da se dolazi u Beograd i „renderaš“ za par dana naniže željene zgrade u prostor ili enterijer.

To smo imali u slučaju tri kule na mestu kompleksa generalštaba, u slučaju enterijera sajamske Hale 1, to smo dobili i u slučaju stare šećerane. Da ne govorimo o slučaju Kule Beograd, gde je autor objekta izjavio da „nikada nije bio u Beogradu, ali ako je potrebno da može da dođe“ (parafraza arh. B. Kovačevića).

Moglo je to i malo autentičnije

Ovi renderi koji predstavljaju rekonstrukciju karakterističnih segmenata industrijskog kompleksa šećerane, deluju pomalo izmišljeno, jer samo u slučaju jedne, ikonične vizure, posmatrač ne može sa sigurnošću da potvrdi da je video druge predstavljene objekte u samom kompleksu.

Naravno da se u takvim situacijama koriste neki karakteristični motivi koji se pojavljuju u sličnim industrijskim celinama, ali moglo je to malo autentičnije da se izvede. Ideje su na nivou jednostavnih, komercijalnih intervencija, ali sasvim pristojnih i prihvatljivih za jedno ovakvo okruženje i uslove koje nameće zaštita.

Ostaje još samo da vidimo da li se novi suinvestitor slaže sa ovakvim vizuelnim idejama, da bi se zatim pristupilo realnom projektovanju, tj. prebrojavanju korisne kvadrature, u koje će neki biro da uklopi svoje arhitektonsko-urbanističko rešenje i da se nadamo da će neki kreativni doprinos u svemu dati i neki domaći projektni studio.

Vizuelizacija: CGI Kite Studio

Vizuelizacija: CGI Kite Studio