Buka (ni)je u modi: 10 najčešćih grešaka u projektovanju zvučne izolacije i akustičkog dizajna

Kao što bira kvalitet keramike u kupatilu ili veličinu stanova, investitor na isti način treba da odredi i nivo gradnje sa aspekta zvučnog komfora.

Kao posledica masovne stanogradnje u Srbiji u poslednjih desetak godina, ali i načina života izmenjenog pandemijom, zvučni komfor postao je ozbiljan projektantski, inženjersko-naučni, ekonomski i sociološki izazov.

To je, naravno, i logično, jer iako poznata pesma Discipline kičme tvrdi drugačije, buka kod korisnika stambenih i poslovnih prostora nikad nije bila u modi, a posebno ne u današnjim vremenima i prema savremenim standardima.

S tim na umu, Asocija srpskih arhitektonskih praksi posvetila je ovoj temi peti ASAP PRO događaj, održan prošlog petka pod nazivom Buka (ni)je u modi – 10 najčešćih grešaka u projektovanju zvučne izloacije i akustičnog dizajna.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Rešenja za problem akustike u kancelariji; Vodič korak po korak
• Evo kako projektovati enterijere za osobe sa oštećenim sluhom

Zvuk, buka i tišina

Učesnici ASAP PRO #5 bili su prof. dr Dragana Šumarac (ETF) i prof. dr Miomir Mijić (Profakustik), koji su održali uvodna predavanja, kao i Miloš Stojančević, direktor upravljanja projektima u Merin Groupu i Edin Dalifi, project manager u kompaniji Xella, koji su im se priključili u panel diskusiji.

Moderator je bio arhitekta Vladimir Đorić iz beogradskog studija Zabriskie, a u redovima koji slede osvrnućemo se na neke od najzanimljivijih momenata ovog izuzetnog stručnog događaja, održanog u StartIT centru u Savskoj ulici u Beogradu.

Prof. dr Dragana Šumarac: Ako govorimo o buci, onda je zgodno da se osvrnemo na to šta je sve zvuk. Postoje razni oblici zvuka koji nas zanimaju u arhitekturi i da se zapravo zvukom na različit način bavimo. Kada kažemo zvuk, mislimo, naravno, na sve ono što registruje čulo sluha, ali u suštini mislimo na ono za šta smo zainteresovani, za informaciju, znači, to je zvuk koji za nas nosi korisne informacije.

S jedne strane je to govor, koji predstavlja osnovu naše komunikacije i mi govor percipiramo čulom sluha i obrađujemo te informacije koje dobijamo na neki način i zapravo smo zainteresovani da razumemo šta je neko rekao.

Kada kažemo zvuk, mislimo na sve ono što registruje čulo sluha, ali u suštini mislimo na ono za šta smo zainteresovani, za informaciju.

S druge strane, muzika je jedan od najstarijih oblika umetničkog izražavanja i istu takvu jednu formu zvuka mi percipiramo istim tim čulom sluha, ali potpuno u nekom drugom domenu “dešifrujemo” to što dobijamo kao i bilo koji umetnički izraz.

S treće strane, naše čulo sluha, za razliku od čula vida gde možemo da zatvorimo oči, radi 24 časa i mi smo obdareni čulom sluha da nam to bude glavni izvor informacija u svetu koji nas okružuje, pa je tako nešto što zovemo ambijentalni zvuk neka treća kategorija zvuka gde smo mi takođe zainteresovani da dobijemo neke informacije.

Znači, kad govorimo o zvuku mi onda mislimo na nešto što ima neki bitan informacioni sadržaj za nas, što u suštini skreće našu pažnju i sve što se tiče naših akcija u projektovanju treba da nam obezbedi da taj nekakav zvuk mi kvalitetno čujemo.

I tihe stvari mogu (jako) da uznemiravaju

Prof. dr Dragana Šumarac: Na drugoj strani ove priče je buka i verovatno mnogi od vas kad pomisle na buku misle na neki neutralni zvuk koji proizvodi neka mašina. Ne, buka, zapravo njeno određenje je da je to svaki neželjeni zvuk, to može biti i govor i muzika i ambijentalni zvuk, ne određuje ga ni karakter, niti nivo čak – vi znate da vas neke vrlo tihe stvari mogu jako da uznemiravaju zato što prosto privlače vašu pažnju – i, u stvari, mi kad govorimo o buci onda je to jedna druga oblast u projektovanju koja treba da nekog korisnika nekog prostora zaštiti od neželjenog zvuka, šta god da je taj zvuk.

Ta činjenica da je buka neki neželjeni zvuk u stvari govori o tome da je to neka vrsta uznemiravanja, da li nam poremeti koncentraciju na poslu ili nas budi – znači, razne su zavisnosti, kakav je prostor, koje je doba dana – ali, sve u svemu, to je nešto što mi ne želimo i onda sa nekim merama pokušavamo da korisnicima naših prostora obezbedimo da nisu izloženi buci.

Kada je jako velika tišina onda sa nečim što ne želimo da čujemo ulazimo u još veći problem.

Ali između toga postoji nešto što se zove tišina i što opet na prvi pogled pomislimo da je nešto što je apriori korisno. Tišina nije odsustvo zvuka, mi nikad nismo prihvatili da nema zvuka, ali tišina je neki zvuk koji je nekako perceptivno neutralan i takav mu je nivo sadržaja da zapravo ne privlači našu pažnju i mi kad nismo skoncentrisani to smatramo odsustvom zvuka.

Ali ta tišina, kad govorimo o problemu zvučnog komfora, ima dvojaku ulogu. S jedne strane omogućava nam da zvuk kvalitetno čujemo, a s druge strane, kada je jako velika tišina onda sa nečim što ne želimo da čujemo ulazimo u još veći problem.

Akustički dizajn i zvučna izolacija

Prof. dr Dragana Šumarac: Danas su tu novi problemi, koji se tiču raznih prigovora i nezadovoljstva korisnika nekog prostora, što je sve podvedeno pod termin zvučnog komfora, a koji su zapravo posledica užasno velike tišine koju srećemo u prostorima zbog kvalitetne gradnje, zbog vrlo kvalitetnih prozora, i onda u tim uslovima razne stvari, koje ranije nije su postojale kao problem, počinju da smetaju i to je neki prostor u kome se mi krećemo kad uopšte govorimo o zvučnom komforu.

Zbog toga što zvuk ima tako specifičnu ulogu u našem životu stvar se drastično komplikuje. Generalno, kad hoćemo da vidimo šta su sve teme vezane za jedan sveobuhvatni pojam zvučnog komfora, onda je jedna tema akustički kvalitet u nekoj prostoriji, znači uvek pozicioniramo nekog čoveka u neku prostoriju gde on duže boravi ili radi, to je generalno koncept i onda možemo da govorimo o tome da nekakvim intervencijama u enterijeru mi postignemo da obezbedimo kvalitetan prijem zvuk onoga što nas zanima. To je akustički dizajn.

Zbog kvalitetne gradnje i vrlo kvalitetnih prozora posledica je užasno velika tišina.

Sasvim druga tema je zvučna izolacija. Kako da obezbedimo izborom odgovarajućih pregrada da protok, prenos zvuka iz prostorije u prostoriju – bilo po vertikali bilo po horizontali, bilo da se radi o vazdušnom ili strukturnom zvuku – da obezbedimo da taj naš korisnik koji se nalazi u tom nekom zamišljenom prostoru o čijem zvučnom komforu pričamo, da on bude da izložen buci iz susednih prostora, pa onda imamo buku iz spoljašnje sredine, koja kroz fasadne elemente – prevashodno prozore i staklene elemente na fasadi – takođe proizvodi neki dodatni zvuk u prostoru, a naravno, svaki objekat je opremljen raznim instalacijama – mašinske instalacije su glavni izvor buke i one prave buku unutar objekta, ali ono što je sad takođe jedan vrlo aktuelan problem jeste buka koju stvaraju spoljašnje jedinice raznih mašinskih sistema u spoljašnjoj sredini, pa mogu preko fasade da napadaju i taj objekat i susedne objekte.

Mi volimo da kažemo da mi često „gasimo požare“, zapravo nas često zovu da rešavamo neki problem koji prosto je propušten u fazi projektovanja.

Širok spektar fizičkih problema

Prof. dr Miomir Mijić: Cela ova priča nastala je od ideje da pokrenemo nekakav pregled našeg sintetizovanog iskustva, koji će govoriti o greškama na koje smo nailazili. Mi se puno, u stvari, bavimo akustičnim konsaltingom, mi samo sa arhitektama sarađujemo i znamo ogroman procenat aktivnih arhitekata kod nas, i kroz naše bavljenje arhitektonskom akustikom i zvučnom izolacijom ogroman procenat angažovanja su bile sanacije. Napravi se objekat, pokrene se, onda se vidi da tu nešto ne valja i onda da zovu da nas zovu da vidimo.

Šta je poenta toga? Mi smo uspeli da sagledamo širok spektar fizičkih problema, s jedne strane, gde smo neke stvari naučili baveći se sanacijama. Mi smo svi krenuli od neke bazične teorije koju smo učili i koju učimo studente, ali bavljenje sanacijama nam je proširilo vidike, nekim stvarima smo istraživački morali da pristupimo da bismo sagledali u čemu je tajna, zašto nešto ne valja i to govori, s druge strane, o jednoj složenosti čitave te oblasti. Ideja je bila da probamo da sintetizujemo ono što smo prepoznali kao propuste, odnosno šta smo našli kroz te sanacije.

Zanimljivo je još nešto vezano za to, a to je da kad nas zvali da uradimo ekspertizu nekih problema, svi oni koji su nas angažovali očekivali su da je izvođač negde napravio propust, da nešto nije dobro zaptio i tako dalje, praktično u svim ili gotovo u svim slučajevima problem koji nastao bio je greška projektanata, iz raznih razloga. Najčešće je to zbog toga što niko ko učestvuje u projektovanju i izgradnji zgrada – arhitekte, građevinski inženjeri, mašinski inženjeri – niko nikad nije učio ništa iz akustike sem nešto minimalno po neko, i to je u genezi problema, to je početak.

Akustički konsultant u fazi idejnog projekta

Prof. dr Miomir Mijić: Suština je u tome da su mnogi problemi proizašli iz toga što u procesu projektovanja nije postojao akustički konsultant koji bi bio ekspertski si zadužen za razne stvari. Pritom, najvažnije je imati akustičkog konsultanta u fazi idejnog projekta.

Kod nas je skroz obrnuto, kod nas se obično isprojektuje kuća – bar ranije, u zadnje vreme smo malo edukovali projektantsku populaciju – i oni te zovu i kažu „dođi da mi uradiš proračun zvuka“, smatrajući da ti sad uzmeš projekat i tu izvučeš nekakve proračune i ubaciš.

Ali problem je u tome što je to jedna uska ekspertska oblast, a dobar primer je jedan softver koji je bio vrlo rasprostranjen u projektnim biroima i koji je služio za proračune, ali svaki softver je ekspertska alatka.

Svaki investitor treba da podigne visinu na lestvicu na kojoj želi da njegova zgrada bude.

Nailazili smo na defekte u zgradi samo zato što to nije adekvatno korišćeno, iz raznih razloga – nije uzimana priroda fizičkih veličina, da je tu potrebna margina sigurnosti, zatim da tu postoje neke opcije koje onaj koji je napravio program predvideo ali nisu iskorišćene i tako dalje.

A glavna uloga akustičnog konsultanta je u idejnoj fazi i sad, kako ima dosta objekata koji se zidaju tako što dođe idejni projekat negde iz inostranstva, uz svaki od njih je došao i acoustic report. Svaki investitor treba da podigne visinu na lestvicu na kojoj želi da njegova zgrada bude.

Kao što bira klasu energetskog elaborata, kao što bira kvalitet keramike u kupatilu, kao što bira veličine stanova, dakle, određuje nivo gradnje, na isti način treba da odredi nivo gradnje sa aspekta zvučnog komfora.

Problematika nastala na greškama

Vladimir Đorić: Miloše, ti poslednjih desetak godina učestvuješ i pratiš neke velike projekte koji se razvijaju, pre svega, u Beogradu. Imajući u vidu da naše udruženje i neka statistika pokazuju da je najveći broj, negde oko 70–80 posto, arhitektonskih firmi nastalo u poslednjih desetak godina, kao neka, uslovno rečena, mlada preduzetnička delatnost, kako ti posle deset godina procenjuješ taj razvoj – kakva su očekivanja od investitora, šta je ono što projektanti daju, šta je ono što su, a što je možda i najvažnije, potrebe kupaca, odnosno korisnika poslovnog prostora? Kako to izgleda u praksi?

Miloš Stojančević: To je dosta široka tema. Krenulo je verovatno i pre tih deset godina, ali sa masovnom izgradnjom se, u stvari, pojavio veliki broj novih stanova, kupaca i neka problematika nastala na greškama, vukla su se neka tehnička rešenja koja nikad ne bi bila prepoznata kod manjih investitora ili na nekom manjem uzroku kupaca. Kada se to pojavilo, primetilo se ono što što je profesor naveo, da se čuveni program Proračun koristio iz par razloga na pogrešan način, kao što je unošenje nekih vrednosti, karakteristika materijala koji su se u vukli iz nekih tablica.

Na primer, vi ste imali pravilnik za energetsku efikasnost i bilo je projektanata koji su iz tablice za energetsku efikasnost prepisivali vrednosti težine materijala, zapreminske mase, gde je za blok korišteno 1.400. To je za konstruktivca super, jer on je na granici sigurnosti i onda će staviti 1.400 – dobićete jaču konstrukciju, ali sa strane zvuka je to suprotno od strane sigurnosti, jer masa praktično učestvuje u toj vazdušnoj izolaciji.

Kupci su se nekad žalili na ekstremne situacije, a danas se to pomerilo i zbog mase ljudi koji rade od kuće pa su očekivanja jako visoka.

Vladimir Đorić: Koliko su u tih poslednjih desetak godina porasla očekivanja kupaca?

Miloš Stojančević: Nekada, u staroj gradnji, sve se čulo. Imamo instalacije koje su prolazile kroz tavanice, zidove kroz koje su se čule komšije, to je negde bilo prihvaćeno, očekivano. Pre desetak godina, kada je krenula ta problematika, krenule su i neke prve mere – sanacije, testiranje u laboratorijama, možda nalaženje boljih softvera, neki projektanti su uključili akustičare u celu tu priču, ali najveći pomak se desio pre otprilike nekih pet godina kada su svi to masovno shvatili, jer kad vi imate jednog investitora koji je shvatio problem, potrebno je da se to raširi po tim biroima koji su nastali pre 10 godina i da svi oni razmene iskustva, da razmene izvođači, da razmene investitori.

Uglavnom se pojavljuju te neke vrednosti, 52 dB, 56 dB, 60 dB, a to masi ljudi ništa ne znači. Šta iskustveno znači 52 decibela izolacije koje neki pravilnik propisao, šta to znači, da li se mi čujemo sa one strane, u kom slučaju se čujemo itd.  Što se tiče očekivanja kupaca, oni su se nekad žalili na ekstremne situacije, a danas se to pomerilo i zbog mase ljudi koji rade od kuće pa su očekivanja jako visoka – oni sada rade i u toku dana čuju sve ono što ne bi čuli do uveče, na šta ne bi obraćali pažnju. Oni žele neku tišinu dok rade i prosto im sve smeta, a u potpunosti postići nedostatak buke je nemoguće.

Što tanji zid uz što bolje rezultate

Vladimir Đorić: Kod velikih objekata svaki santimetar je bitan, a neke naše analize pokazuju da dva santimetra razlike u debljini zida između dva stana na nekom objektu od 20.000 ili 30.000 kvadrata znači nekoliko desetina neto prodajnih kvadrata i onda se stalno vaga na čemu uštedeti i na čemu dobiti. Edine, pretpostavljam da u takvim slučajevima sa investitorima i projektantima zajedno tražite rešenje?

Edin Dalifi: Naravno. Kao proizvođač, kompanija ispred koje dolazim se bavi isključivo rešenjima za zidanje zidova i mi se bavimo pre svega tom bukom koja se generiše preko vazduha. Ta tema, “dobiti što tanji zid, a što bolje rezultate”, negde se kosi, potire jedno drugo i vrlo je specifičan zahtev.

Međutim, razvojem nove tehnologije, novih rešenja, mi smo uspeli da razvijemo jedan potpuno drugi, novi segment, takozvani fono-koncept sa našim zidovima, jer smo ponudili tržištu, investitorima i projektantima, neka rešenja za zvučnu izolaciju koja su vrlo efikasna, vrlo moćna, a dobijate, sa nekim debljinama zidova do 20 cm otprilike, sve ove parametre o kojima smo pričali – 53, 55 ili 60 dB – dobijate zaista adekvatnu zvučnu zaštitu.

Ali, to je poslednjih godina definitivno postao ozbiljan zahtev, tema broj jedan kod svih i to je bilo nužno za nas kao proizvođača, jer mi pratimo tržište i pratimo vas projektante, pratimo investitore i reagujemo. Donekle možemo da budemo inovatori i da idemo negde napred, ali u suštini mi pratimo vas i kada se pojavila sve veća potražnja kod investitora da dobiju što bolje decibelaže sa zidovima, a opet da uštede na neto korisnoj površini, mi smo bili prinuđeni da razvijemo ta rešenja.

Pogledajte ceo događaj: