Evropska solo ArhiTura: Kako im je ovo uopšte pošlo za rukom?
Od remek-dela stambene arhitekture Rikarda Bofila, preko čuvenog Kalatravinog kompleksa, do konzervatorijuma muzike sastavljenog od crvenih modularnih ćelija.
Ideja o “Evropskoj solo ArhiTuri“ mi se javila još pre tri godine, dok mi je prijatelj prepričavao avanture sa njegovog putovanja Evropom. Ono što me je zaintrigiralo u toj priči je da je obišao glavne gradove Evrope samo vozom! Mislim se, kako je to moguće? Tu me je upoznao sa holandskom kompanijom „Interrail“, koja posluje još od davne 1959. godine po pitanju pristupačnog putovanja vozom po Evropi.
Oduševljen pričom, rekao sam sebi po završetku studija odlazim na sopstveno putovanje! Tako i bi. Nakon godinu dana rada, nešto ušteđenog novca i dobro isplanirane rute, krenuh na putovanje. Međutim sam početak ove avanture nije krenuo onako kako sam se nadao. Krenuvši popodne autobusom iz Novog Sada ka Budimpešti, nailazim na prvi (tipičan) problem – čekanje na granici šest sati. Srećom pa je let za Alikante bio narednog jutra.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Crveni zid Rikarda Bofila
Dolazim na aerodrom usred noći gde upoznajem dvoje arhitekata koji su se zaputili na putovanje u Japan. Tu ćaskamo par sati do mog leta koji usput kasni i razmenjujemo kontakt za neka buduća druženja. Let koji je već dodatno kasnio da sleti, takođe je dodatno kasnio i da poleti, te sam bio primoran da improvizujem prevoz do grada Kalp kad sletim u Alikante, s obzirom na to da sam uveliko propustio sve prevoze. Plaćam taksi i za sat vremena stižem u Kalp odakle i kreće ArhiTura.
Za početak, zašto grad Kalp? Jedno ime – Rikardo Bofil. Čuveni španski arhitekta je upravo u ovom gradu projektovao po mom mišljenju vizuelno najlepši objekat koji sam dosad video. „La Muralla Roja“ ili „Crveni zid“ je stambeni kompleks koji sam već dugi niz godina hteo da posetim, pošto mi je dosta bio plasiran kako kroz medije tako i kroz serije kao inspiracija za prostor (Squid Game). Budući da je kompleks ograđen i da se ne može tek tako ući, rezervisao sam AirBnb kod agencije Inmo Plaza jednu noć u trosobnom stanu kompleksa.
Četiri sata obilazim i divim se kompleksu, lutajući čuvenim šarenim stepenicama, pasarelama, terasama i prolazima koje nudi ovaj objekat.
Ono za šta se nisam spremio jeste visoka temperatura na jugu Španije jer sam računao samo na jesenju odeću. Nakon duge šetnje, napokon dolazim do objekta i momentalno ostajem zapanjen njegovom veličinom i njegovim pastelnim koloritom koji dolazi još više do izražaja na popodnevnom suncu. Budući da sam imao malo vremena do zalaska sunca, ostavljam stvari u apartman i krećem odmah u obilazak.
Četiri sata obilazim i divim se kompleksu, lutajući čuvenim šarenim stepenicama, pasarelama, terasama i prolazima koje nudi ovaj objekat. Mogu slobodno reći da sam se u par navrata i „izgubio“ u zatvorenom kompleksu. Da sam znao da je toliko toplo u oktobru na jugu Španije, čak bih se i okupao u bazenu koji se nalazi na samom vrhu kompleksa!
Direktan ulazak u dnevnu sobu spolja je prvi organizacioni problem na koji korisnik nailazi s obzirom na to da nema predprostora.
Shvatio sam da ono što daje na poetičnosti ovog objekta su zapravo tri stvari: njegova lokacija, odnosno sama litica na kojem se objekat nalazi, beskrajno plavo more koje se proteže kroz svaki kadar i najvažnije, odnos javnog i privatnog prostora ove vibrantne citadele.
Međutim, nije sve tako bajno i sjajno u „Muralli“ kao što izgleda i to iz više razloga. Direktan ulazak u dnevnu sobu spolja je prvi organizacioni problem na koji korisnik nailazi s obzirom na to da nema predprostora. Denivelacija poda i plafona na pojedinim delovima apartmana je sledeća stvar koju sam zapazio, pa sam tako i ja, od skoro dva metra visine, „isprobao“ taj problem.
Pretpostavljam da je funkcija apartmana pretrpela uticaj forme objekta pa se zato našla denivelacija za koju nemam drugo objašnjenje. Pored toga, možda najveći „minus“ ovog stana mi je bila master spavaća soba koja je dosta skučena sa veoma malo prostora za prolaz pored kreveta.
Dok je sunce polako izlazilo iznad litice Peñón de Ifach, „La Muralla Roja“ je polako dobijala svoje pastelne boje nazad svakim zrakom sunca.
Znajući da su svetlo i senka nešto što čini ovaj objekat posebnim, naredno jutro sam ustao rano i čekao izlazak sunca na jednim od mnogih zajedničkih terasa objekta.
Dok je sunce polako izlazilo iznad litice Peñón de Ifach, „La Muralla Roja“ je polako dobijala svoje pastelne boje nazad svakim zrakom sunca.
Kaktusna pagoda zvana „Xanadú“
Na sve te pastelne boje Muralle, kontrast „udara“ još jedan stambeni objekat manjeg gabarita od istog autora. Tamno zelene boje kao kaktus, „Xanadú“ izvire na ivicu litice „oponašajući“ Peñón de Ifach liticu.
Budući da sam samo mogao spolja obići ovaj objekat, mogu samo reći da on takođe deli otvoreno prizemlje kao Muralla, što opet dovodi u pitanje odnos javnog i privatnog prostora.
Bacivši poslednji pogled na veličanstvenu arhitekturu Rikarda Bofila, stvarno sam uvideo da je u ovom suvom i bež pejzažu uneo boje, preko pastelne citadele i kaktusne pagode, kompletno odstupajući od konteksta.
Kalatravino delo koje ostavlja bez teksta
Ovde je ujedno bio i moj kraj obilaska njegove arhitekture, pa sam se zaputio nazad ka gradu Alikante gde me je čekao prvi voz za putovanje Evropom. Popodnevnim vozom sa juga Španije sam se zaputio ka severu Evrope. Od beskrajno plavog mora na obali, do suvih i peščanih krajolika Španije, stižem (na kratko) u Valensiju samo iz jednog razloga – Santiago Kalatrava.
Još jedan španski arhitekta koji je promenio grad svojom arhitekturom! Izlazim iz voza i užurbano hodam ka „Gradu umetnosti i nauke“, čuvenom Kalatravinom kompleksu. Iskreno nisam ni stigao da procesuiram Bofilovu arhitekturu od silne žurbe vozom, a Kaltrava me već ostavlja bez teksta. Mislim se: „Ovaj lik nije normalan!“, „Kako ovo stoji?“, „Kako mu je ovo pošlo za rukom?“, „Svaka čast konstruktivcima na ovome!“
Imao sam malo vremena da obiđem ceo kompleks pre nego što je zašlo sunce pa sam sa svim stvarima i koferom na brzinu „preleteo“ preko celog kompleksa diveći se svakom detalju.
Imao sam malo vremena da obiđem ceo kompleks pre nego što je zašlo sunce pa sam sa svim stvarima i koferom na brzinu „preleteo“ preko celog kompleksa diveći se svakom detalju. Već premoren od celodnevnog putovanja i obilaska, zaputio sam se u hostel za mlade da prenoćim. Naredno jutro i izlazak sunca sam dočekao u jutarnjem vozu od Valensije do Barselone gde sam dalje preseo u voz za Pariz. Dobrih sedam sati vožnje i preko 1.000 km me je čekalo od Barselone do Pariza, ali to nije bio problem s obzirom da je francuski „TGV“ voz dobro opremljen barom i restoranom.
Dok smo hvatali prosečnu brzinu od 350 km/h kroz suve pejzaže Španije, ispred nas se nazirala promena u prirodi. Upravo je ta promena došla prolaskom kroz tunel „Perthus“, gde sam doživeo totalnu promenu klime i njenih boja. Odjednom sam se našao okružen zelenim poljima i šumom južne Francuske. Totalna promena ekosistema. U večernjim časovima stižem u Pariz gde me dočekuju i ugošćavaju prijatelji iz francuske prestonice.
Kompleks Renea Gejlhusteta umesto Vile Savoj
Naredni dan sam dobio lokalnu turu od prijatelja gde smo obišli svu značajnu „turističku“ arhitekturu Pariza. Međutim, kiša kao da je znala da smo gladni, pa nas je poterala na ručak u „Le Bouillon Chartier“. Rekao sam prijateljima da bih hteo da probam francusku kuhinju, pa su za predjelo uzeli – puževe! Samo ću reći da ne bih preporučio nikome ako baš niste znatiželjni. Nakon dva sata razgovora uz flašu crvenog vina i normandijsku kobasicu, zaputili smo se nazad u stan.
Sledeći dan je bio rezervisan za vilu Savoj, međutim bio je ponedeljak i ona nije radila, a ja sam to shvatio tek nakon sat vremena vožnje do Poijsija gde sam na kraju „poljubio“ vrata Le Korbizjeu. Dobro gledajte radno vreme muzeja! Toliko o tome.
S obzirom na to da mi je tura uključivala povratak u Pariz nisam mnogo ni izgubio, pa sam se zaputio ka južnom delu grada, u naselje „Ivry-sur-Seine“ gde me je dočekao fantastičan brutalistički stambeni kompleks francuskog arhitekte Renea Gejlhusteta.
Beton, oštri uglovi, mnogo zelenila kao i nepostojeći odnos javnog i privatnog su samo neke od karakteristika ovog modernističkog dela koje ga čine interesantnim.
Parazit među stambenjacima koji se izdiže iznad saobraćaja. Kako moćno! Beton, oštri uglovi, mnogo zelenila kao i nepostojeći odnos javnog i privatnog su samo neke od karakteristika ovog modernističkog dela koje ga čine interesantnim. Kako je arhitekta zamislio, ozelenjene terase oštrih uglova koje se nepravilno izdižu jedna iznad druge stvaraju „zvezdastu“ konfiguraciju ovog kompleksa.
Prve stepenice na koje sam naišao sa trotoara su me odvele do prve etaže javne ozelenjene terase gde sam nastavio dalje kretanje po ostalim terasama. Već dugo vremena me fascinira ta modernistička ideja javno dostupnog prostora za sve među privatnim stanovima.
Objekat savršeno odgovara zadanom programu konzervatorijuma, s obzirom na to da su betonske ćelije namenjene prostorijama za vežbanje instrumenata tako da jedni drugima ne smetaju.
Po obilasku stambenog kompleksa, zaputio sam ka nečem malo jednostavnijem – Montreuil konzervatorijum muzike. Nešto više od pola sata vožnje metroom izlazim direktno na plato ispred objekta gde zatičem crvene modularne ćelije naslagane jedne na druge kao u kapsula hotelu.
Po projektu arhitekata Kloda Le Goa i Roberta Bezua, ovaj objekat savršeno odgovara zadanom programu konzervatorijuma, s obzirom na to da su betonske ćelije namenjene prostorijama za vežbanje instrumenata tako da jedni drugima ne smetaju.
London zove!
Francuska prestonica je ostavila izuzetno jak utisak na mene za sve što ima da ponudi u prvom obilasku, međutim morao sam već naredno jutro da se zaputim dalje. Brzo sam se pozdravio sa prijateljima i otišao na stanicu Gare du Nord, jer kako kaže engleski bend „The Clash“ – London Calling!
Foto-galerija
