Arhitektura i život u Japanu posle 1945. godine
Ovo je prva velika izložba s fokusom na japansku arhitekturu od Drugog svetskog rata do danas.
Nakon zavšetka rata nastupio je period kada su nastali neki od najuticajnijih i najvrednijih primera moderne i savremene arhitekture. Izložba „Arhitektura i život u Japanu posle 1945.“ sadrži radove preko 40 arhitekata, poznatih majstora 20. veka i međunarodno priznatih savremenih arhitekata, kao što su Tadao Ando, Toyo Ito, Kazuyo Sejima (SANAA) i Kenzo Tange.
Porodična kuća postala je posle rata najistaknutiji predmet arhitektonskog eksperimentisanja i debate.
Prikazani su i uzbudljivi radovi malo poznatih arhitekata van Japana, uključujući Osamu Ishiyama, Kazunari Sakamotoa i Kazuo Shinohara, kao i radovi mladih arhitekata u usponu, kao što su Hideiuki Nakaiama i Chie Kono. Japanska kuća predstavlja većinu pionirskih arhitektonskih projekata u poslednjih 70 godina, od kojih mnogi nikada ranije nisu bili izlagani. Izložba takođe sadrži filmove i fotografije koji bacaju novo svetlo na ulogu kuće u japanskoj kulturi.
Problem stanovanja
U osvit rata, velika razaranja u Tokiju i drugim gradovima Japana donela su hitnu potrebu za novim oblicima stanovanja, a porodična kuća ubrzo je postala najistaknutiji predmet arhitektonskog eksperimentisanja i debate. U nastojanju da uspostave novi arhitektonski jezik koji važi za ovaj posleratni period u japanskoj istoriji, arhitekti kao što su Kenzo Tange i Seiichi Shirai istraživali načine sinteze tradicije i modernizma.
U godinama nakon rata, japanski arhitekti su konzistentno koristili dizajn u svrhu radikalne kritike društva pronalazivši inovativna rešenja za promenu načina života.
Tokom sedamdesetih arhitekte su bile koncentrisane na analizu i oblikovanje kuća koje se su stajale kao odbrambeni bedemi protiv zagađenog i prenaseljenog grada; a tokom osamdesetih ekonomski bum naveo ih je da prihvate i primene početak informacionih tehnologija i osmisle rešenja za dizajn kuća koje su bile izuzetno lagane i otvorene prema spoljnom svetu. Novija Japanska stambena arhitektura, naročito u Tokiju, predlaže genijalna rešenja za povećanje kvaliteta života u ovoj najvećoj svetskoj metropoli; dok paralelno sa ovom tendencijom postoji kontinuirani pokušaj razumevanja kuće kao privilegovanog prostora za fantaziju i kreativno izražavanje.
Kuća u razmeri 1:1
U srcu izložbe je ambiciozan projekat, bez presedana, kuća izgrađena u punoj veličini – Moriyama House (2005), izvedena po projektu dobitnika Pritzker nagrade za arhitekturu, arhitekte Ryue Nishizave (SANAA). Ova kuća smatra se jednom od najvažnijih kuća 21.veka.
Posetioci mogu da se kreću kroz potpuno opremljenu jedinicu sa baštom i tako dožive ovu izuzetnu kuću u neposrednom fizičkom smislu – zamišljajući kako bi bilo da u njoj žive.
Objekat predstavlja radikalno razlaganje konvencionalne kuće, sastoji od deset pojedinačnih jedinica (neke jedinice su velike poput kupatila), razdvojenih spoljnom baštom. Posebno osmišljena u saradnji sa Nishizavom za ovu izložbu, rekonstrukcija kuće prepliće se sa Barbican filozofijom koja slavi brutalizam. Posetioci mogu da se kreću kroz potpuno opremljenu jedinicu sa baštom i tako dožive ovu izuzetnu kuću u neposrednom fizičkom smislu – zamišljajući kako bi bilo da u njoj žive. Stotine predmeta, uključujući knjige, muziku i filmove, opisuje kreativni svet vlasnika kuće Jasuo Moriyame i udahnjuje život ovoj divnoj strukturi. Više od običnog arhitektonskog modela, ova interpretacija originalne kuće u razmeri 1:1 formira portret Moriyame, povučenog kolekcionara umetnina koji nikada nije napustio Japan.
Na izložbi je premijerno predstavljen film Moriyama-san, režisera Ila Bêka i Louise Lemoine, koji dokumentuje lični i spontani susret sa gospodinom Moriyamom, omogućavajući gledaocima privilegovan pristup svakodnevnici ovog urbanog pustinjaka 21. veka.
Japanska čajdžinica
Niži nivo galerije, iza Moriyama kuće, ispunjen je jednako ambicioznim projektom Terunobe Fujimorija, arhitekte i veoma cenjenog istoričara japanske arhitekture. Fujimori je poznat po svojim ekscentričnim, preciznim i sa ljubavlju izrađenim strukturama. Za galeriju Barbican on je projektovao svoju do sada najveću čajdžinicu sa izuzetnim vrtom. Eksterijer ove čajdžinice obložen je ručno spaljenim drvetom, a enterijer je obrađen belim gipsom i na taj način čini kontrapunkt savremenom minimalizmu Moriyama doma, otkrivajući značaj ručne izrade i materijala u fantastičnim japanskom dizajnu.
Dešavanja u stambenoj arhitekturi u svetlu važnih promena japanske ekonomije, promene urbanog pejzaža i strukture porodice, oslikava oko 200 radova koje izložba sadrži, uključujući retko viđene arhitektonske modele i crteže, fotografije i filmove. Tematski poređane sekcije kao što su: Kuća – umetničko delo; Zemlja i Beton; Stanovanje i Eksperiment; Porodica i Buducnost itd. daju bogatu sliku specifične arhitektonske kulture.
Arhitektonske radionice
Treba posebno istaći prostorne instalacije arhitekte Kazuyo Sejime bazirane na projektu njene kuće House in a Plum Frove (2013); zatim poznatu vilu Kazue Shinohare, Takanawa (1974); zatim Arimston zgradu (2005) – izuzetan objekat koji je plesač Keisuke Oka ručno gradio poslednjih 15 godina; inovativan projekat Toya Ite, White U (1976); Ateiler Bow – Wow se predstavio šarmantnom kućom Pony (2008); a tu je i radikalna građevina Anti – Dwelling Box Kike Mozuna (1972) i Kiyonori Kikutakeova Sky House (1958) – jednosobna betonska struktura koja visi u vazduhu.
U okviru izložbe bilo je osmišljeno niz arhitektonskih i umetničkih radionica u kojima je bilo zadovoljstvo učestvovati: Umetnost arhitekture od betona; Kage -e tehnika svetlosti i senki; Kuća koja živi, Kako dizajnirati čadžinicu itd.
Ambijent galerije se iz sata u sat menja uz pomoć osvetljenja koje imitira izlazak i zalazak sunca, tako da svaki posetilac može da iskusi magiju ovih objekata u toku jednog dana.
Izložba Japanska kuća: Arhitektura i život posle 1945. je otvorena u Barbican Art Gallery u Londonu od 23. marta i trajaće do 25 juna 2017.
Foto: Miles Willis, Iwan Baan, Getty Images
[accordion title=“O autoru teksta“ close=“1″]Ana Mikić D’ Apuzzo je master arhitekture i umetnosti iz Srbije koja živi i radi u Švajcarskoj od 2009. godine. Rođena je 1978. godine u Kruševcu, osnovne studije arhitekture je završila u Novom Sadu, da bi se dalje usavršavala u Lisabonu, Beogradu, Londonu, Tokiju i Harvardu u oblastima arhitekture i umetnosti. Bavi se interdisciplinarnim istraživanjem čiji su predmet savremena arhitektura, umetnost, moda i dizajn. Trenutno je u istraživanju veza između savremene umetnosti i arhitekture u teoriji i praksi, kroz različite medije i vizuelne projekte u svom Studiju d’ Arte e Architettura u Askoni, Švajcarskoj od 2011. godine.
Nagrade, takmičenja, izložbe (izbor):
„Life sensations“- Nanshoso, Morioka,Japan, solo izložba 2016; TAE Foster Pride – Trygve Lie Gallery, New York NY, USA, izložba 2016; . I.M.Kolarac – Belgrade, Serbia, izložba 2016; „Artist of The Month Saatchi Gallery London“ nagrada 2016; Perspective 2015 – MiCo, Milan, Italy, izložba; „UnDesign nagrada“, Hong Kong, 2014; izložba AIST Waterfront, Tokyo, Japan 2012; nagrada „Umetnost i nauka“, Los Alamos, 2011; „Prix Hermes“, Pariz 2010; konkurs „Create the Void“, Guggenhem, Njujork, 2010; priznanje „Trg Kosturnica“, Srbija 2007 i „Restruktuiranje ruralnog prostora“, Rim, 2005, specijalna nagrada za urbanistički konkurs „BID zona“,Mercy Corps, SAD, 2003. Izložbe: U 2014.: Morioka i Korijiama, Japan; Majami – SCOPE, USA; LACDA – Muzej za digitalnu umetnost, Los Anđeles, USA; 2013. Fordham Univerzitet, Njujork – Linkoln Galerija – Njujork , izložba 2011. – Siena Institut za umetnost, Italija itd.[/accordion]
