Arhitektura i patriotizam: Kako su ratna iskustva oblikovala stvaralaštvo dva srpska velikana
Iako su se u različito vreme borili za drugačije državne sisteme, moral i sistem vrednosti, arhitektonski jezik kojim su komunicirali Aleksandar Deroka i Bogdana Bogdanovića, bio je univerzalan.
Iza nas je ostala praznična sretenjska sedmica u kojoj su obeleženi Dan državnosti i ustavnosti Republike Srbije. Oba dana vezana su za herojske podvige ustaničke Srbije, pri čemu državnost za datum podizanja Prvog srpskog ustanka 1804. godine, a ustavnosti za dobijanje prvog evropski uređenog ustava iz 1835. godine. Međutim, sama atmosfera kao da nije govorila u prilog ovim tvrdnjama i bila je daleko od one koja se ispoljavala tokom obeležavanja Dana Republike, neke druge, već odavno nestale države. Kao da su ljudi izgubili i ono malo patriotizma…
Komanda je zbog rata vanredno unapredila omladince iz vojne akademije u kaplare. To je onih čuvenih 1.300 kaplara po kojima ime nose mnoge ulice širom Srbije.
Bez obzira o kojoj državi se radi (Srbiji ili Jugoslaviji) i kakvo bilo njeno uređenje (kraljevina ili republika), odsustvo primarnog patriotizma pogubno se preslikava i na druge vidove nipodaštavanja i obezvređivanja društvenih, kulturnih ili duhovnih vrednosti jedne nacije. O tome ko je i na koji način, u ratu ili miru, davao pozitivne primere, mogu nam pomoći životi i dela dvojice arhitekata – Aleksandra Deroka i Bogdana Bogdanovića.
Aleksandar Deroko je rođen 1894. godine. Bio je profesor na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a dela koja su ga proslavila su koautorstvo nad Hramom Svetog Save u Beogradu (s arhitektom Bogdanom Nestorovićem), zgrada Bogoslovije u Beogradu, Spomenik kosovskim junacima u Kosovu polju, nekoliko manastirskih i eparhijskih konaka kao i veći broj crkava i nekoliko beogradskih vila. Primećuje se da je gotovo kompletan Derokov opus usko vezan za Srpsku pravoslavnu crkvu i da je on bio njihov pulen.
Manje je poznata informacija da je Derokove studije prekinuo Prvi svetski rat i da se on, zajedno sa drugim đacima-omladincima, dobrovoljno priključio srpskoj vojsci. Zbog nepovoljne situacije na frontu, Deroko i drugi omladinci koji su upisali vojnu akademiju nisu uspeli da je dovrše, komanda ih je vanredno unapredila u kaplare i poslala kao niže oficire u ratne okršaje. To je onih čuvenih 1.300 kaplara po kojima ime nose mnoge ulice širom Srbije. Kako je bio pasionirani avio-modelar, prijavio se i postao jedan od prvih avijatičara na Solunskom frontu. Kao omaž tim uspomenama, Deroko pred kraj života objavljuje knjigu „A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom” (1984).
Bogdan Bogdanović je rođen 1922. godine. Takođe je radio kao professor na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a najznačajnija dela su mu spomenici koji memorišu borbe NOP u period od 1941. do 1945. godine. Najpre se proslavio sa Spomenikom jevrejskim žrtvama fažizma, koji mu je otvorio vrata za mnoge druge memorijale, koji su izvedeni širom SFR Jugoslavije.
Najznačajnije delo mu je, bez svake sumnje, spomen obeležje Kameni cvet u Jasenovcu. Njegova dela odišu originalnošću i dubokom smislenošću, bez koje bi posleratna spomen-obeležja imala isključivo karakteristike soc-realizma. Naravno, ne bi sva ta dela bila tako dobro dizajnirana da sam autor nije na svojoj koži osetio teskobe Drugog svetskog rata. Učestvujući kao mladi partizanski dobrovoljac, Bogdanović je 1944. godine bio poslat na Sremski front, gde je bio teško ranjen. O njihovim zajedničkim ratnim danima može se čuti i dalje od njegovih živih kolega i saboraca – arhitekte profesora Branislava Milenkovića i arhitekte Milana Pališaškog, koji su učestvovali u borbama na istom ratištu.
Dodatni značaj celoj priči dodaje informacija da je Deroko bio professor Bogdanoviću, a da su privatno bili prijatelji. Razlike između “crkvenog” i “udbaškog” pulena premostila je ljubav prema arhitekturi i patriotske emocije koje su gajili prema otadžbini i narodu. Iako su se u različito vreme borili za drugačije državne sisteme, moral, patriotizam i sistem vrednosti koji su obojca gajili, ali i arhitektonski jezik kojim su komunicirali, bio je zapravo univerzalan. Posebnu ulogu u njihovom zbližavanju imalo je to gorko ratno iskustvo, kojim su obojica bili ponosni i koje ih je dodatno inspirisalo i stimulisalo u stvaralačkom radu.
Naslovna fotografija: Aleksandar Deroko, Bogdan Bogdanović i članovi grupe MEČ na proslavi 90-og Derokovog rođendana
