Arhitektura Beograda: Zašto se ukusi struke i javnosti ne poklapaju
Kako je moguće da skoro ništa što je izgrađeno u poslednjih 25 godina nema težinu umetničke vrednosti kao nešto što je nastalo pre Drugog svetskog rata? Struka negde greši, ali ne u projektovanju već u edukaciji šire javnosti, piše istoričar umetnosti Marko Stojanović.
Nedavno smo pokrenuli glasanje za najlepšu zgradu u poslednjih 25 godina. Identično takmičenje već je održano za najlepšu savremenu novosadsku zgradu, pa smo želeli da vidimo kakav će ishod biti u Beogradu. Primarni razlog zbog kojeg je pokrenuto ovo glasanje je upoznavanje publike s vrednostima savremene arhitekture i novim ostvarenjima koja su nastala u poslednje dve decenije, a o kojima šira javnost gotovo i da nema uvida.
Pre par meseci imao sam prilike da u jednom kraćem članku u listu Nedeljnik, pogledam rang listu najlepših zgrada u Beogradu. Ovaj nedeljni list je sproveo anketu na svom portalu, u kojoj su učestvovali njegovi čitaoci, koji su sami predlagali zgrade. Nije bilo ograničenja u smislu perioda nastanka ili arhitektonskog stila, a rezultati su bili donekle očekivani, ali i zapanjujući. Uzmimo u obzir da je čitalačka publika lista Nedeljnik na iole višem intelektualnom nivou, malo su me obeshrabrili sami rezultati.
Struka negde greši, ali ne u projektovanju već u edukaciji šire javnosti.
Za početak, najviše mesta na rang listi zauzela su ostvarenja nastala pre Prvog svetskog rata, ali i ona međuratna, uključujući i pobedničku zgradu – Fakultet tehničkih nauka (arhitekata Nikole Nestorovića i Branka Tanazevića). Jedina zgrada modernog pravca koja se našla u prvih 30 mesta bio je BIGZ (arhitekte Dragiše Brašovana), dok sva druga dela sa spiska pripadaju akademizmu, secesiji, ar dekou ili neovizantijskom stilu. Sve u svemu, dominantan je istoristički, to jest, dekorativistički pravac u arhitekturi. Davno prevaziđen među arhitektama, a do skoro se mislilo i kod drugih ljubitelja ili poznavaoca arhitekture. Međutim, stanje u struci se baš ne poklapa sa stanjem među ostatkom građanstva. Ovo ne znači da moje zapažanje vređa, to jest, nipodaštava intelekt i ukus naših građana, već mi govori da struka negde greši, ali ne u projektovanju već u edukaciji šire javnosti.
Belle epoque i njeni odjeci u 20. i 21. veku
Period „dugog 19. veka“, kako ga nazivaju istoričari i istoričari umetnosti, ali i Belle epoque (Lepa epoha), koji je trajao od početka Francuske revolucije do kraja Prvog svetskog rata (1789 – 1918), poklapa se sa drugim kulturno-umetničkim ostvarenjima u Evropi i svetu. Na prvom mestu u arhitekturi, gde je bezuslovno dominirao stil akademizam. On nastaje na temljima klasicizma, odnosno, upotrebljavanja klasičnih motiva (stilski stubovi, lukovi, timpanoni, balustrade itd.) u tada novoj arhitekturi stambenih, poslovnih, rezidencijalnih i sakralnih objekata, koji se tokom 19. veka proširio širom sveta, koji je bio pod uticajem kolonijalnih sila. Nakon Prvog svetskog rata, polako počinje da biva potisnut od novih stilova, među kojima ar deko u Francuskoj, koji je takođe bio dekorativistički ili ekspresionizma i bauhausa u Nemačkoj, koji su bili uglavnom bezornamentalni. Ova druga kategorija, bezornamentalne moderne, nakon Drugog svetskog rata, odnosi pobedu, pa kao nekada akademizam i moderna postaje jedan novi internacionalni stil, kako su ga nazvali arhitekta Filip Džonson i istoričar arhitekture Henri Rasel Hičkok.
Moderna je smetala totalitarnim režimima jer u njoj nije videla nikakav psihološki uticaj koji bi ove zgrade ostavljale na stanovništvo.
Internacionalna moderna i njoj srodni stilovi bili su pravo otkrovenje za investitore poslovnih objekata, banaka, robnih kuća i drugih utilitarnih objekata. Međutim, ovaj arhitektonski izraz već u početku biva stran širem auditorijumu, koji je navikao da gleda klasičnu dekoraciju na palatama, koje su i dalje u svesti ljudi bili simboli moći i uspeha. Moderna je naročito smetala nadolazećim totalitarnim režimima, koji u njoj nisu videli ništa monumentalno, to jest, nikakav psihološki uticaj koji bi ove zgrade ostavljale na stanovništvo. Zato se totalitarni režimi okreću akademizmu, doduše u nekoj vrsti vulgarnog oblika. Staljin naređuje da se ideje ruskog konstruktivizma polako odbacuju i da se ponovo vraća arhitektura carske Rusije, dok Hitler zabranjuje rad Bauhausa, uz izgovor da je to dekadentna arhitektura i na velika vrata takođe uvodi klasične motive. Širom Evrope je počela da se rađa jedna nova, upečatljiva arhitektura, koja je svojom naglašenom monumentalnošću ostavljala snažan utisak na stanovništvo Trećeg Rajha i SSSR-a. Završetkom Rata, to jest, smrću Staljina, ovi stilovi polako iščezavaju i oslobađaju prostor internacionalnoj moderni.
Dominacija moderne i njen ćorsokak u Srbiji
Iako su još 20-ih i 30-ih godina moderne ideje polako preuzimale primat u Evropi, Kraljevina Jugoslavija nije još bila spremna da im se posveti. Svest investitora, na prvom mestu kralja Aleksandra Karađorđevića, a zatim i privatnih investitora, bankara i industrijalaca, nije uvek bila na najvišem nivou kada je reč o odabiru arhitektonskog manira u kojem bi bile izvedene zgrade u državi, to jest, Beogradu kao njenoj prestonici. Kralj Aleksandar se najviše držao internacionalnog ampir-akademizma u kojem su projektovali ruski arhitekti, dok su na poslovnim zgradama i bankama dugo godina i dalje dominirali istoristički i dekorativistički motivi. Palata Albanija (arhitekte Branko Bon i Miladin Prljević), dečija poliklinika (arhitekta Milan Zloković) i BIGZ (arhitekta Dragiša Brašovan) bili su značajniji biseri moderne nastali u ovom periodu.
Nakon Drugog svetskog rata i pobede internacionalnog stila u svetu, a nakon kolebanja FNR Jugoslavije posle Rezolucije Informbiroa, jugoslovenskim arhitektama je ipak dozvoljeno da projektuju u internacionalnom arhitektonskom izrazu. Ovo je kao rezultat imalo autorski razvitak moderne arhitekture do neslućenih granica.
Za razliku od predratnog perioda, kada su arhitekte u većini slučajeva projektovale i izvodile zgrade koje su bile manje ili više uspešne replike evropskih uzora, posleratni period donosi slobodu u projektovanju i nastanak ostvarenja koja su bila gotovo u potpunosti originalna i po svojim kvalitetima rame-uz-rame sa delima svetskih arhitekata.
Radilo se u raznim materijalima, a ponajviše u armiranom betonu, kamenu, staklu i čeliku, što je tada bilo po najsavreminijim svetskim standardima. Od prvobitnih „kutija“ i „sanduka“, kako su u šali nazivali zgrade rane moderne, domaće arhitekte su izvele nesvakidašnja ostvarenja, poput Palate SIV-a (tim arhitekata, završno sa arhitektom Mihailom Jankovićem), Generalštaba – DSNO (arhitekta Nikola Dobrović), Muzeja savremene umetnosti (arhitekte Ivan Antić i Ivanka Raspopović), centra Fontana (arhitekta Uroš Martinović), Geneksovih kula (arhitekta Mihajlo Mitrović) i Sava centra (arhitekta Stojan Maksimović). Posebno mesto zauzimaju spomen-obeležja stradalima u Drugom svetskom ratu, na čijem polju je besprekorno dominirao arhitekta Bogdan Bogdanović.
Više od jedne decenije dominirao je neukus, a tek poneka kvalitetna zgrada bila je izgrađena.
Sredinom 80-ih godina, jedan deo struke smatrao je da moderna mora biti usavršena, odnosno, da evoluira u nešto što se u svetu već uveliko pojavljivalo pod nazivom postmoderna. Raspad SFR Jugoslavije prekinuo je ovaj razvitak, prepuštajući domaću arhitekturu na milost i nemilost investitorima koji su imali sredstava, ali ne i ukusa/svesti kako bi njihove stambene ili poslovne zgrade mogle da izgledaju. Više od jedne decenije dominirao je neukus, a tek poneka kvalitetna zgrada bila je izgrađena.
Pored zastoja u projektovanju kvalitetnih objekata dolazi do mnogo značajnijeg problema – prestanka edukacije i informisanja šire javnosti o tome šta je to kvalitetna arhitektura i kako izgledaju kvalitetne zgrade koje se projektuju u svetu. Struka se zatvorila u svoje unutrašnje krugove, prestala je da promoviše svoja ostvarenja, a kao posledicu dobili smo generacije Beograđana koji ne podnose kompleks Generalštaba jer ga smatraju simbolom propale države i dominacije JNA, a koji sva druga posleratna ostvarenja nazivaju „betonski socrealizam“, iako tako nešto ne postoji i koji pozitivno vrednuju jedino arhitekturu koja je nastala do 1945. godine. Savremena arhitektura, koja je nastala u poslednjih deset ili dvadest godina, velika je nepoznanica široj javnosti, kako po tome ko je projektovao tako i u kojoj meri je u skladu sa svetskim arhitektonskim trendovima.
Kako je moguće da nijedna nova zgrada ne valja?
Posebnu mržnju na sebe navukle su zgrade zbog prirode svojih investitora, kada su u pitanju domaći (kontraverzni) biznismeni, jer velika većina građana smatra da su jedino sadašnji investitori na nepošten način došli do sredstava za gradnju, dok su predratni, čijim zgradama se inače dive, svoja sredstva zarađivali isključivo na legalan način. Kako je moguće da skoro ništa što je izgrađeno u poslednjih 25 godina nema težinu umetničke vrednosti kao nešto što je nastalo pre Drugog svetskog rata? Da li su građani Beograda needukovani ili nezadovoljni onim što se projektuje i izvodi samo zato što oni nemaju nikakvu satisfakciju od toga (materijalnu ili emotivnu), jer sva finansijska dobit i slava odlaze biznismenima koji finansiraju izgradnju novih objekata? Kako je moguće da se naši građani dive nekim neobičnim, savremenim zgradama, koje se grade u svetu, ali su protiv bilo kakve savremene domaće arhitekture, konstantno se pozivajući na floskulu da „Beograd mora da se vrati starim zgradama i stilovima, kao što su Beč, Budimpešta ili Pariz“?
Napraviti od arhitekture ponovo cenjenu struku
Jako puno otvorenih pitanja, na koje će struka, ali i šira publika, tek morati da odgovore. Kako od arhitekture ponovo napraviti cenjenu struku, čiji će protagonisti ponovo biti poznati, cenjeni i uticajni u društvu? Kako arhitekte i arhitekturu ponovo približiti drugim građanima? Odgovor na sva ova pitanja je – edukacija i komunikacija. Promovisanje domaćih arhitekata i njihovih ostvarenja, ali i njihova pojedinačna privatna inicijativa na uključenje u ostale društvene tokove. Arhitekte ne smeju bežati od umrežavanja sa ljudima iz drugih struka i slojeva društva, a moraju konstantno raditi na (samo)promociji svojeg rada. Ako sve to ne izostane, šira javnost će ponovo biti upoznata sa novim herojima i njihovim dostignućima.
Kad ste već ovde…
Veoma opsirna tema i nazalost, prikazana u duhu izrazenog polariteta izmedju struke i javnosti, sto dalje produbljuje taj vjestacki (jer i struka je javnost) jaz. Reci da arhitekte ne grijese u projektovanju (?!) sa tako puno samouvjerenosti a sa tako malo dokaza je prilicno neozbiljno. O temi se moze raspravljati koliko bi prosjecnom covjeku trebalo da opise krug oko Zemlje.
Dalje, da li je moguce da zgrade u poslednjih 25 godina i nisu neke? Pa da. Prije svega sto zgrada ne postoji sama za sebe u gradu. Ona je dio sire slike, ulice, naselja, grada, a danas mahom (sreca pa se nadje poneki izuzetak) svi projektuju objekte koji kao da stoje na nekoj zamisljenoj poljani i nisu ni u kakvoj korelaciji sa okolnim objektima. Gradovi na Balkanu su izlozeni izrazito rusilacki nastrojenom urbanizmu danasnjice koji od ulica sve vise stvara tunele bez smisla i svjetlosti i gdje svaki objekat brine samo za sebe, odnosno svaki investitor za sebe. Politika koja obuhvata sto vecu spratnost, max zauzetost parcele uz tendenciju laznog prikazivanja iste odgovornim institucijama, sto vise stanova i laznih poslovnih apartmana i lokala, sto manji stanovi, ne daj Boze ostava i terasa dublja od 1m, sto vise kvadrata koji se prodaje. U atmosferi u kojoj je, prije svega kvalitet stanovanja, ugrozen do maksimuma, savrseno je prirodno da gradjani nisu zadovoljni arhitekturom i bojkotuju. Njihovo odbacivanje arhitekture danasnjice je uslovljeno time sto im ista narusava kvalitet zivota, jede im parkove i dragocjeno nebo i kome znaci tih mozda par dobrih objekata kad na stotine njih u svakom smislu oslikavaju ponor u koji je stvaralastvo u arhitekturi zapalo?
Kada cemo mi, arhitekte povratiti ugled? Kad se ne budemo savijali kao slabasne grane pod vjetrovima neukih ljudi koji imaju para, kad ne budemo pristajali da radimo za kikiriki 12h dnevno kao da je to normalno i kada shvatimo da su gradjani uvijek u pravu kada je u pitanju grad, jer grad bez gradjana ne postoji, mi kao stvaraoci bez njih ne postojimo a ako je ocjena javnosti da je arhitektura poslednjih 25 godina spala na prilicno niske grane (sa cim se dobrim dijelom slazem), onda budite uvjereni da je to tako.
Anna Archi, smartam da ste potpuno u pravu sto se tice Vaseg komentara! Investitori koji poseduju veliki kapital, agresivno diktiraju danasnju arhitekturu, bez ikakve odgovornosti prema struci i oceni javnosti!
Bravo koleginice. ETIKA je pojam koji je nestao, a lako nestaje kad ne može da se preživi. A ne može baš zbog stava društva prema struci, pa samim tim i investitora. Većina ovih komentatora navlači na greške arhitekata, ali ne znaju da se mi najmanje pitamo u celom procesu. Samo je stvar u tome ko će od kolega bez kičme nacrtati želje investitora a ko neće.
Provokativna tema
Истористички и декоративистички!?!
Латиница!?!
Зашто се чудимо дивљој и инвеститорској доминацији у архитектури кад сами правимо такву градњу у језику?
Зашто се разматрају само јавне зграде, кад постоје и стамбене зграде и појединачне куће?
Koliko god naši arhitekte procenjivali radove i dodeljivali nagrade jedni drugima ipak je šira javnost u pravu kada mnoge, po struci vrhunske radove, ne doživljava na isti način. Čini se da su arhitekte željne da po svaku cenu ostave svoj trag u gradu podražavajući ideje koje su zapažene na zapadu ne birajući mesto gde če ih sprovesti kao ni uslove u kojima se ti projekti izvode.
Evo nekoliko primera.
– Staklene zgrade. Mogu biti ukras grada ukojiko se redovno odrzavaju (peru). Poznato je da kod nas nikada nema dovoljno novca (ni volje) za odrzavanjem (mnogo su primamljivije investicije) pa te zgrade največi deo vremena izgledaju zapušteno i veoma ružno.
– Tri rekonstruisana beogradska trga. Kao da ih je projektovao neko ko ne živi u ovom gradu. Otvoreni trg (bez dovoljno drveća) u gradu u kome je leti temperatura (na suncu) i do 50 stepeni ukazuje na činjenicu da je autorima vise bilo do svoje promocije nego do upotrebne vrednosi.
Reč je, naravno, o Slaviji, Cvetnom trgu i Trgu Republike.
– Moderna zgrada u Pariskoj ulici u delu ka Karadjordjevoj. Veoma lepa zgrada kojuj tu nije mesto. Često smo čuli kritike kako Beograd na vodi kvari vizuru starog grada. Ova moderna zgrada narušava vizuru starog jezgra mnogo više od pomenutih solitera.
Primera ima bezbroj. Za neke su odgovorni investitori i urbanisti ali je i arhitektomska struka mnogo doprinela situaciji da se javnost i struka često na različitim pozicijama.
Bravo…
Arhitekti su „gadljivi na novac“ , Prvo arhhitektura nije umjetnost po sebi ,nego po narudžbi, mora zadovoljiti klijenta . Ljudi plaćaju zgrade da promovišu sebe a ne arhitektu. Većina arhitekata bi javni novac i da niko ništa ne pita . Koliko ima ozbiljnih investitora među arhitektima koji prave zgrade/kuće za prodaju kapitalom svoje firme . Ako ih je malo zašto je tako, očito da im fali nekih znanja
Svaka cast za komentar !! Apsolutna ste u pravu!
Onako kako je Šambon projektovaocentar Beograda pre Prvog svetskog rata, tako bi trebao izgledati grad. Ovako je,uz svo duzno postovanje, prema brojnim primerima arhitekture nakon Drugog svetskog rata, Beograd dobio brojne skaradne fasade na mestima porusenih ili ostecenih gradjevina. Upropasceni gradski dvorovi, Terazije onim suvoparnim ruznim zgradama, uklonjene fontane na Terazijama, zgrada poste na Savskom trgu unakazena do neprepoznatljivosti, poskidani heraldicki simboli sa fasada, onaj ruzni Staklenac, neprimerena fasada Kulturnog centra, nerekonstruisani most kralja Aleksandra. Dakle, ono malo sto je bilo dekorativnog i lepog, unisteno je. Daleko od toga, da nije bilo svetlih primera poput delova NBGD, Narodne biblioteke, Beogradjanke, Hrama i sl… ali ne moze niko reci da su zgrada bivse republicke skupstine, zgrada banke na Zelenom vencu zgrade preko puta hotela Moskva ili hotel Slavija nesto cemu se treba diviti i nesto sto ce turisti razgledati, za razliku i od Narodne skupstine i palate SANU-a i palate Atina i Vukove zaduzbine i hotela Moskva i Markove crkve i starog Generalstaba od koji coveku zastaje dah.
kolicina elitizma u ovom tekstu je zapanjujuca. arhitekte ce radije okriviti citavo drustvo i optuziti ga da ne razume njihove genijalne staklene kutije nego sto ce se pogledati u ogledalo i zapitati da li je to sto projektuju i zagovaraju dobro i lepo.