Galerija brutalizma: Zbog čega novobeogradski blokovi još uvek inspirišu fotografe

U mnoštvu fotografija brutalističke arhitekture sa svih meridijana, boja, kompozicija i razmera su ovog puta bile smernice za podrobniju analizu.

Od svog nastanka kao nusprodukta pokreta modernizma tokom 50-ih godina prošlog veka pa sve do danas, brutalističke zgrade, u arhitektonskom diskursu, ostaju popularna tema za diskusiju.

Jedan od mogućih razloga za ovako dugotrajnu aktuelnost jeste i to što su zahvaljujući svojim sirovim betonskim strukturama i dramatičnim senkama, brutalističke zgrade obično veoma fotogenične.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Pogled iza objektiva: Upoznajte 6 arhitektonskih fotografa iz Srbije i regiona
• Brutalistički novobeogradski blokovi u nežnom ruhu

Razumevanje arhitekture kroz fotografiju

Doživljavanje arhitekture je svakako prostorna i fizička stvar. Međutim, naše razumevanje mnogih zgrada, zbog praktične nemogućnosti da mnoge od njih širom sveta vidimo uživo, potiče iz fotografija.

Fotografi brutalističke arhitekture, uz vizuelne i kompozicione tehnike, kao i uz izbor tematike, uspeli su da kreiraju izuzetno raznolike narative o ovom veoma evokativnom arhitektonskom stilu, piše ArchDaily.

Prisustvo i odsustvo boje

Prilikom fotografisanja brutalističke arhitekture, usmereni na formu i materijalnost, neki fotografi biraju da ne rade u boji, dozvoljavajući arhitektonskim elementima brutalističke arhitekture da zauzmu centralno mesto, pored toga što na ovaj način ističu veoma dramatične uzajamne igre senke i svetlosti.

Fotografije brutalističkih znamenitosti Barselone, koje je napravio Rodolfo Lagos su, na primer, crno-beli snimci koji naglašavaju geometrijsku spoljašnjost objekata kao što su Colon Building i Autopistas Acesa.

Kada se kroz fotografiju odstupi u korist boje, dobija se drugačije razumevanje brutalističke arhitekture.

Kada se kroz fotografiju odstupi u korist boje, dobija se drugačije razumevanje brutalističke arhitekture, što se može videti na seriji fotografija arhitektonskog fotografa Roberta Kontea, čije su fotografije koje ispituju forme brutalističke arhitekture u periodu između 60-ih i 80-ih godina, veoma živahne.

Snimljen tokom sunčanih dana, ispod neba bez oblaka, bledosivi beton stambenih zgrada Vojno-stambene zadruge u Madridu stvara bogat kontrast sa drvećem u parteru i vegetacijom koja prekriva balkone.

Boja na Konteovim fotografijama daje izvesnu lakoću oblicima, čineći da se relativno lako stapaju sa okolnim pejzažem.

Brutalističke zgrade Barselone i Madrida, oba grada sa sličnom mediteranskom klimom, posmatraju se na dva potpuno različita načina u zavisnosti od ovog vizuelnog izbora.

Boja na Konteovim fotografijama daje izvesnu lakoću oblicima, čineći da se relativno lako stapaju sa okolnim pejzažem.

Sa druge strane, Lagosove crno-bele fotografije na mnogo načina naglašavaju težinu brutalističkih struktura Barselone, dok se vegetacija povlači u pozadinu.

Zimski prizori sovjetskog brutalizma

Čak i u hladnijim klimama nego u Barseloni, Madridu i Bejrutu, boja ili pak njen nedostatak može stvoriti izuzetno emotivne predstave brutalističke arhitekture.

Tako su fotografije iz sovjetskog doba za studio Zupagrafika, koje je napravio Aleksandar Verjovkin, snimljene zimi gde se selektivno obojene fasade mogu videti u kontrastu sa belim snegom.

Razmera i odnos prema ljudskoj proporciji

Uz uočavanje primene boje na Verjovkinovim fotografijama, pažnju privlači još jedna ključna komponenta – razmera.

Verjovkinove fotografije u velikoj meri naglašavaju impozantnu razmeru mnogih stambenih zgrada u gradovima poput Vorkuta, Mirnog, Norilska i Kirovska.

Arhitektura gotovo da „preplavljuje“ fotografiju, a usamljene male figure su prikazane kako hodaju usred ovih struktura.

Fotografija snimljena u kuli Geneks, prikazuje i hodajuću figuru u prvom planu nad kojom se nadvija masivno okno lifta.

U seriji fotografija Spaces for Winds, fotografa Alekseja Koženjkova, brutalistička arhitektura Beograda predstavljena je sličnim osećajem naglašene razmere.

Jedna od fotografija stambenog kompleksa poznatog kao Televizorke, prikazuje i jednu usamljenu osobu sa pogledom na balkone objekta, dok druga fotografija snimljena u kuli Geneks, prikazuje i hodajuću figuru u prvom planu nad kojom se nadvija masivno okno lifta (naslovna fotografija)

Nivo ulice se uglavnom ignoriše u korist postavljanja cele zgrade u kadar.

Brutalizam kao arhitektonski stil neretko je bio kritikovan zbog svoje monumentalnosti i nebrige o ljudskim proporcijama.

Imajući u vidu sve prethodno pomenuto, može se reći i da je fotografija brutalističke arhitekture kriva za ovakvu sliku o ovom stilu, s obzirom na to da se nivo ulice uglavnom ignoriše u korist postavljanja cele zgrade u kadar.

Perspektiva usmerena na ljude

Dokumentacija fotografa Ivana Bana, koja je pratila knjigu i izložbu “Afrički modernizam: Arhitektura nezavisnosti“ se ipak distancira od ovoga i umesto toga daje prednost perspektivi koja je više usmerena na ljude.

Tako je i Univerzitet u Zambiji, u Lusaki, kreiran od linearnih betonskih kuboida, a prikazan na jednoj fotografiji kroz prizemni pogled na studente i profesore.

Fotografija možda ne nudi mnogo informacija o obliku objekta, ali daje uvid u svakodnevne aktivnosti koje se u njemu odvijaju.

Na jednoj od fotografija Međunarodnog konferencijskog centra Kenijata (KICC) u Najrobiju, norme arhitektonske fotografije se praktično izbegavaju, prikazujući unutrašnjost zgrade gde je u centru kadra čovek sa telefonom, u sedećem položaju.

Konkretno ova pojedinačna fotografija možda ne nudi mnogo informacija o smelom obliku objekta KICC, ali svakako daje uvid u svakodnevne aktivnosti koje se odvijaju u ovoj brutalističkoj znamenitosti.

Pristup širok kao i same zgrade

Naravno, kada govorimo o značenju prikupljenom iz fotografija, logično je da u tom slučaju uvek postoji i određeni sloj subjektivnosti.

Ipak, ono što je očigledno u fotografiji brutalističke arhitekture, od boje, kompozicije i razmere, do zaista – ljudskog elementa, jeste da su pristupi fotografiji široki kao i same zgrade.