Arhitekte i investitori: Neraskidiva povezanost stvarana vekovima

Gledano kroz istoriju, ne bi trebalo preoštro da kritikujemo arhitekte, jer se tek poneki od njih izbori da u svoje projekte unese neka inovativnija rešenja.

Prošle nedelje je, u prostoru Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, održan naučni seminar povodom promocije knjige Opisi arhitektonskih objekata u antici, istoričara umetnosti dr Miloša Ćipranića. Osim što je ovo materija kojom se naučni istraživači retko bave ili tek površno zalaze u svojim naučnim istraživanjima, knjiga je otvorila jednu veoma zanimljivu diskusiju između učesnika seminara.

Glavna tema diskusije bio je arhitekta, tj. rasprava zašto se imena arhitekata u antici, ali i u srednjem veku, gotovo i ne spominju? Ovo pitanje, ali i mogući odgovori koje su učesnici dali tokom diskusije, predstavlja odličnu osnovu za analizu savremenog odnosa arhitekte i jedne druge ličnosti za koju je arhitekta neraskidivo povezan svih ovih decenija – investitorom.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Kako proveriti investitora i biti siguran da je vaš stan samo vaš
• Kako se investitori u Beču takmiče da naprave što bolje zgrade

Vitruvije kao polazna tačka diskusije

U svojoj knjizi Ćipranić navodi primere arhitekata koji su ostali zabeleženi u istorijografiji, među kojima i rimski arhitekta Marko Vitruvije Polio, koji je živeo u 1. veku p.n.e. i iza kojeg su nam ostali dragoceni opisi tehnika građenja i vrsta građevinskih i arhitektonskih objekata, u obimnom traktatu Deset knjiga o arhitekturi.

Upravo je Vitruvije bio polazna tačka diskusije, sa pitanjem – zašto u izvorima nisu zabeležena imena drugih arhitekata, koji je tokom perioda Rimske republike/carstva sigurno bilo na stotine, ako ne i više. Kako to da su nam u izvorima zabeležena imena raznih pesnika, slikara, skulptora i mnogih drugih umetnika, a da to nije slučaj sa arhitektama.

Učesnici seminara su dali nekoliko najverovatnijih odgovora. Jedan od mogućih odgovora je da arhitektura nije doživljavana kao zasebna umetnost, već da ona u sebi sadrži nekoliko umetnosti, a da je sama po sebi tehne (veština), tj. građevinsko umeće, građevinarstvo ulepšano skulptoralnom i likovnom dekoracijom.

Mecena vekovima značajniji od arhitekte

Drugi, mnogo važniji odgovor jeste da u projektovanju nekog arhitektonskog dela, mnogo veću ulogu ima njegov mecena/investitor, zato što pre svega inicira zidanje nekog objekta, ali i finansira njegovo izvođenje, dok je arhitekta tu „samo“ da uobliči i kroz projekat isprati zidanje nekog objekta.

Zato su nam u izvorima starog i srednjeg veka ostali zapisi da je neku palatu, arenu, slavoluk ili hram, podigao određeni car, kralj ili koji drugi vladar, a da se ime arhitekte u potpunosti izostavlja, jer se podrazumeva da je neko celokupnu ideju preneo na papir, izradio idejne planove, crteže detalja i na kraju ispratio zidanje.

Za tadašnju javnost, sav ovaj posao nije bio dovoljan da bi ime tog čoveka bilo zabeleženo u dokumentima ili još gore, uklesano na nekom natpisu, zajedno sa imenom vladara i božanstva koje je blagoslovilo/omogućilo izgradnju.

U antičkom Rimu Vitruvijevo ime zabeleženo je isključivo zbog pisanja traktata, a ne zbog projektantske veštine.

I zaista, kroz ceo antički period (ali i više vekova kasnije), možemo pronaći tek poneko ime arhitekte, najverovatnije ubeleženo u dokumentima zbog velikih zasluga u projektovanju nekog većeg objekta ili većeg broja objekata širom tadašnje imperije.

Za period antičkog Egipta, koji je trajao nekoliko hiljada godina, poznato nam je samo ime arhitekte Imhotepa. U antičkoj Grčkoj, čiji period traje više stotina godina, ne pojavljuje se ni jedno ime arhitekte. U antičkom Rimu, zabeleženo je ime navedenog Vitruvija, isključivo zbog pisanja traktata, a ne zbog projektantske veštine.

Sve druge arhitekte kao da ne postoje ili da možda nisu dostojni da se njihovo ime negde zabeleži.

Pozni antički, tj. rani srednji vek donosi imena arhitekata Antemija iz Trala i Isidora iz Mileta, koji su autori crkve Sv. Sofije u Konstantinopolju. Osmansko carstvo, koje je nasledilo Istočno Rimsko (Vizantiju), donosi nam ime arhitekte Mimara Sinana, koji se navodi kao autor više džamija, palata, mostova i mnogih drugih objekata širom tada već prostrane imperije.

Sve druge arhitekte kao da ne postoje ili da možda nisu dostojni da se njihovo ime negde zabeleži. Neko će reći da je u pitanju srednjovekovna hrišćanska pobožnost i skromnost, jer su u to vreme i oni koji su morali da navedu svoje ime, svoja dela ili natpise započinjali sa rečima poput – meni nedostojnom Bog omogući… ili … u Boga grešni…

Naravno, čak su i vladari ostavljali takve reči, ali svoja imena nisu izostavljali. Oni su bili ti koji su davali ideju da se izgradi neka palata ili crkva, pa su mahom i davali neki preliminarni predlog o obliku i veličini samog objekta, a onda je ideju dalje razrađivao arhitekta.

Učestalo zapisivanje tek od Renesanse

Naravno da su u oblikovanju nekog važnijeg objekta, učestvovale osobe koje su posedovale neophodna matematička, istorijska, teološka ili ezoterijska znanja, kako bi objekat dobio određeni oblik, dimenzije, ali i prigodne dekorativne motive, koji tu nisu postavljani iz pukih estetskih potreba, već zbog važne političke, verske, ezoterijske ili lične poruke koju su nosili.

U to vreme, arhitekta nije mogao da dođe kod vladara i da mu se obrati rečima: „Vaša visosti, da li je blagodarno da se u prestonici izgradi nova carska palata? Ova stara je već oronula i mala za vašu porodicu, a evo i ja sam upodobio neke crteže, pa ako izvolite da pogledate…“ (izmišljen, satiričan tekst).

Prva učestala zapisivanja imena arhitekata, pojavljuju se od perioda Renesanse u Evropi. Tada je uloga mecene postala stvar prestiža, pa su se mnogi italijanski vladari (pojedinih gradova ili manjih država), utrkivali ko će na svom dvoru imati prestižnijeg slikara, skulptora ili arhitektu, koji je za njih izrađivao portrete, skulpture, porodične palate, crkve i grobnice.

Osim svoje privatne kuće, ni jedan arhitekta nije sebi mogao da priušti novac da sagradi neku palatu ili katedralu, niti se od njega to očekivalo.

U to vreme, umetnici su obično objedinjavali znanja sve tri umetničke discipline, samo je bilo pitanje u čemu su bili veštiji, tj. šta je bilo više predmet njihovog interesovanja.

Za sve ove umetničke discipline, bio je potreban neki poručilac, ali u slučaju slikarstva ili skulpture umetnik je mogao i sam da priušti materijal koji bi uobličio u umetničko delo, dok je u slučaju arhitekture poručilac/investitor definitivno bio neophodan, jer osim svoje privatne kuće, ni jedan arhitekta nije sebi mogao da priušti novac da sagradi neku palatu ili katedralu, niti se od njega to očekivalo.

Zato je zasluga za podizanje nekog monumentalnijeg arhitektonskog objekata i dalje pripadala poručiocu, pa se i njegovo ime nalazilo pored imena umetnika/arhitekte koji je osmislio i isprojektovao građevinu. Da li su i koliko poručioci svojim sugestijama uticali na projekat, nikada nećemo pouzdano utvrditi, ali sa sigurnošću možemo reći da su imali udela u oblikovanju izvedenog rešenja.

U Srbiji sve ide obrnutom praksom

U novije vreme, od druge polovine 19. veka, imena arhitekata su obavezna pojava u dokumentima, a investitori, osim ako nije u pitanju neka privatna vila ili porodična crkva, sve više bivaju izostavljeni, zato što mnoge zgrade počinje da poručuje država (državne institucije, ne vladar), crkva ili privatne kompanije.

Arhitekte sve više dobijaju odrešene ruke u projektovanju, bilo da su posao dobile putem javnog konkursa ili po direktnom pozivu investitora, ali investitor i dalje ima puno prostora u odlučivanju količine i obima primene nekog arhitekotnskog rešenja.

Investitori se vode isključivo zaradom i od arhitekata traže što jednostavnije rešenje, koje bi im donelo što veću zaradu.

Ovo možda deluje kao da se arhitektura meri „na kilo i na metar“, kao da je u pitanju pijačno pogađanje, ali realnost se svodi na ovakve okolnosti. Dok na Zapadu investitori gledaju da se što manje mešaju u projektovanje, tj. uobličavanje ideje nekog arhitekte i odobravaju što kvalitetnija i inovativnija rešenja koje njihov budžet može da podrži, u Srbiji sve ide obrnutom praksom.

Investitori se vode isključivo zaradom (naravno da i njihove zapadne kolege posmatraju sve kroz sferu interesa) i od arhitekata traže što jednostavnije rešenje, koje bi im donelo što veću zaradu.

Zgrade se svode na „staklene kocke“ ili jednostavne lamele, sa tek ponekim detaljem na fasadi.

Isključivo se broje kvadrati, stambeni ili poslovni, koje investitor dobija nekim projektom i koje može da proda, umesto da se stavi akcenat i na arhitekturu, pa da se na konto boljeg i inovativnijeg rešenja naplati veća cena za prodaju ili iznajmljivanje stambenog ili poslovnog prostora.

Jedino su kvadrati bitni, pa domaći investitori gledaju kako da do maksimuma pojednostave (banalizuju) neki projekat, čime se najčešće dobijaju već viđena, dosadna i tehnički/funkcionalno odavno prevaziđena rešenja. Zgrade se svode na „staklene kocke“ ili jednostavne lamele, sa tek ponekim detaljem na fasadi, dok urbanizam proizilazi iz najboljeg rešenja kojim je investitor dobio najviše korisnih kvadrata.

Naše arhitekte moraju da ulože mnogo više truda da ubede investitora da usvoji neko inovativno rešenje, nego njihove kolege iz Slovenije i Hrvatske, gde su investitori daleko prosvećeniji i imaju želju da investiraju u kvalitetnu arhitekturu.

Kad je 90% objekata poručivala država

Zato se često dešava da arhitekonska rešenja iz tih država odnose pobede na regionalnim izložbama, ali ne zato što su njihove arhitekte genijalnije u odnosu na naše, već zato što njihovi investitori imaju više sluha da investiraju u inovativniju i po svim aspektima, kvalitetniju arhitekturu.

Ali ovo nije nikakva novost. Jedini period kada je naša država imala najsavremeniju autorsku arhitekturu jeste period od kraja 50-ih do kraja 80-ih godina 20. veka. Tada je poručilac 90% objekata bila država, koja nije kalkulisala koliko novca je potrebno da se neki objekat izvede, pa se nije ni preterano mešala u projektna rešenja tadašnjih arhitekata.

Period pre Drugog svetskog rata, iako za neke „zlatni period našeg društva“, zapravo gotovo ni malo nije odstupao od sadašnjeg vremena i okolnosti. Istina, zgrade su tada zidane kvalitetnije, da što duže traju, ali su arhitektonski problemi i tada bili identični.

Iako su zgrade u periodu pre Drugog svetskog rata zidane kvalitetnije, da što duže traju, arhitektonski problemi  su i tada bili identični.

Tek poneki arhitekta, poput Dragiše Brašovana, imao je sposobnost da se na konkursu, ali mnogo više po pozivu privatnog investitora, izbori za što inovativnije rešenje, bez obzira u kom stilu ga projektovao (moderna, akademizam, neovizantijski stil, monumentalizam itd.).

Gotovo svim drugim arhitektama su investitori toliko pojednostavljivali i unazađivali rešenja, da mi sada u Beogradu možemo na prste da nabrojima uspešna, monumentalna rešenja ar dekoa, moderne ili ekspresionizma. Većina zgrada nastalih u međuratnom periodu su u rangu trećerazredne, provincijalne arhitekture tadašnje Evrope.

Sve su neka kombinacija ar dekoa, moderne i akademizma, uz prisustvo zakasnele secesije, ali toliko pojednostavljene, sa tek po nekim fasadnim motivom, kojim je razigrana cela kompozicija.

Kako znamo da je sve to moglo daleko bolje da se uradi? Po sačuvanim konkursnim i idejnim rešenjima, gde se vidi da su zgrade imale daleko inovativnija rešenja, ali da bi mnogi elementi bili uklanjani ili pojednostavljani kada bi investitor završio sa njima. Samo pogledati arhitekturu onih delova Kraljevine Jugoslavije, koji su pre bili pod austrougarskom vlašću i odmah se uviđa razlika u kvalitetu.

Glavni krivci su neprosvećeni i škrti investitori, koji svojim čisto interesnim uticajem na projekat, srozavaju kvalitet arhitekture.

Naravno, ne zaboravimo stalna mešanja kralja Aleksandra, koji je imao veoma ograničen arhitektonski ukus i oslanjao se na tada uveliko prevaziđene ruske arhitekte i njihov ampir-akademizam, pa na državnim konkursnima nije moglo da pobedi bilo kakvo inovativnije rešenje, a i mnogi konkursi bi bili poništavani, a posao dodeljivan nekom ruskom arhitekti, najčešće Krasnovu.

Iz svih ovih navedenih razloga, uviđa se poguban trend investitorske arhitekture, kojim je pogođena i naša arhitektonska scena, pa je poželjno da u procenama i kritikama arhitektonskih rešenja ne sudimo kroz upoređivanje sa evropskim i svetskim primerima, niti da preoštro kritikujemo arhitekte da su loše uradile svoj posao, jer se tek poneki izbori da u svoje projekte unese neka inovativnija rešenja.

Glavni krivci su neprosvećeni i škrti investitori, koji svojim čisto interesnim uticajem na projekat, srozavaju kvalitet arhitekture, jer u celoj situaciji manipulišu sledećim rečima – Ako to ne možeš ili ne želiš da mi ti projektuješ po mojoj volji, ima ko može!