Sa splitskim arhitektom razgovaramo o Danima Orisa, slobodi koju daju mali projekti, priuštivom stanovanju i o tome koliko je važno biti aktivan u arhitekturi.
Dinko Peračić (1977) pripada mlađoj srednjoj generaciji arhitekata, onih koji su se po diplomiranju iz Zagreba vratili u svoje gradove. Dinko u Split. Magistirao je na IAAC-u u Barseloni. Osnivač je arhitektonskog kolektiva Platforma 9.81 i partner u arhitektonskom uredu ARP. Vanredni je profesor na Odseku za arhitektonsko projektovanje Fakulteta građevinarstva, arhitekture i geodezije u Splitu. Po njegovim projektima izgrađeni su zgrada Građevinskog fakulteta u Osijeku, Tržnica i ribarnica u Vodicama, Muzej moderne i suvremene umjetnosti u Rijeci…
Na 15. Venecijanskom bijenalu arhitekture 2016, predstavljao je Hrvatsku kao član kustoskog tima uz Mirandu Veljačić, Eminu Višnić te Slavena Tolja sa projektom we need it—we do it. Višestruko je nagrađivan: Velika nagrada Zagrebačkog salona arhitekture 2018, Međunarodna nagrada za arhitekturu Piranesi 2015, Medalja za arhitekturu i Medalja za konceptualni poduhvat Hrvatske komore arhitekata (2016. i 2017), Nagrada Bernardo Bernardi Udruženja hrvatskih arhitekata 2018, te Grand Prix BIG SEE 2022. Radi u partnerstvu sa Mirandom Veljačić.
Aktivno sudeluje u diskusijama o prostoru i arhitekturi kroz javna predavanja, razgovore, radionice, akcije, tekstove i žiriranja urbanističkih i arhitektonskih konkursa.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
U dobrom društvu na Danima Orisa
Upoznali smo se na Danima Orisa kada se pridružio Maroju Mrduljašu u ulozi moderatora. Svake godine razmenimo utiske o predavačima, arhitekturi, onome što smo videli, čuli i radili protekle godine. Na 24. Danima Orisa bio je u dvostrukoj ulozi: “Imam dve akreditacije oko vrata. Kao predavač i kao moderator. Dosta je to stresna situacija. Koliko god da sam puta već bio na pozornici Dvorane Lisinski, ove godine kao predavač, a svake godine kao moderator. Nije jednostavno. Treba izaći sa svojim projektima i predstaviti se. Veliko je uzbuđenje. Mislim da radi toga i radimo ovaj posao. Javno predstavljanje. Da se na neki način i malo prepadnemo i izađemo iz sopstvene zone komfora i otkrijemo nešto novo o sebi i svojim projektima.”
Koliko se sećam, kad ste počinjali imali ste mnogo veću tremu, a danas je to lakše. Iskustvo koristi.
Sad to ide puno jednostavnije. To su male, kratke forme. Treba biti koncentrisan i onda se to nekako jednostavno dogodi. U dobrom sam društvu – Maroje Mrduljaš i Mia Roth Čerina. Uigrani smo, dopunjujemo se, pokrivamo jedni druge. Dobra je atmosfera, publika je poznata.
Nekoliko hiljada ljudi.
To su sve arhitekti i navikli smo na takvo okruženje. Još kad vidimo predavače koji, takođe, imaju tremu pred izlazak na pozornicu, onda nam je puno, puno lakše.
Kod malih projekata, posebno kad investitor ne zna tačno šta želi, a zna da ima problem, ima želju, ima san, e tu je velika sloboda.
Jesu li Dani Orisa uticali na Vašu arhitekturu?
Jako. Prvo na samopouzdanje. U odnosu na svetske arhitekte. Da se može izaći na veliku scenu u Lisinskom i komunicirati s njima na ravnopravnom nivou. Velika je stvar imati na našim prostorima jedan na jedan takva imena i veličine koji će direktno pokazati svoje projekte. Vidimo i njihovu tremu, nemir pred izlazak na pozornicu, vidimo da su i oni ljudi, što nam pruža drugačiji pogled na stvari. Nisu to bogovi koji hodaju zemljom, već ljudi s kojima se može razgovarati.
Druga stvar je brzina razmišljanja o različitim pristupima arhitekturi. Ta fleksibilnost misli mi je izuzetno važna. Da se možete lako i brzo ubaciti u različite priče koje nekad jako odstupaju jedna od druge. Neke su jako tehničke, a neke jako intimne, neke su agresivne, a neke mirne. Vrlo su različiti pristupi, a naš zadatak moderatora je uvesti ih na pozornicu na način koji njima odgovara, a i izvesti ih sa pozornice tako da oni budu u prvom planu, a ne mi ili neki naš stav.
To traži od nas da prepoznamo njihovu poetiku i pristup, te da pratimo tu energiju. Treba se prilagoditi, brzo čitati arhitekturu i odnos prema njoj, pa se uključiti u sve to. Odlično je to iskustvo, jer se onda ni vlastiti projekti ne gledaju iz ego perspektive, samo ja, ja, ja i to što ja radim, nego, da vidimo postoji li neki drugi pogled.
Šta su mali projekti za dalmatinskog arhitektu? Kod nas, u regiji, ti mali projekti su najčešći, a čini mi se da daju i puno slobode.
Više slobode nego veliki. Veliki projekti su velika očekivanja, veliki pritisak. Počinju se postavljati razni standardi i ograničenja – finansijska, pravna… Pritisak je veliki da se uspe.
Kod malih projekata, posebno kad investitor ne zna tačno šta želi, a zna da ima problem, ima želju, ima san, e tu je velika sloboda. Tu se stvari mogu dogoditi nepredvidivo i rezultat može biti potpuno neočekivan. Tu može doći do pomaka. Ako je i program nepoznat, kao i put kojim će se doći do rešenja, onda je moguće da bude sasvim nešto novo. U tome uživam u svojim projektima. Volim kad mi dolaze klijenti koji imaju samo san, samo pitanje. Imaju problem i krenemo zajedno u avanturu. To me veseli.
Volimo da radimo stvari od kojih se uvek malo prepadnemo. Moraju biti takve da osetimo uzbuđenje, da se dogodi avantura stvaranja nečeg novog, što je uvek nepredvidljivo.
A projektovati u javnom prostoru?
Pogotovo tada stvar postane interesantna. Kad to nije privatni problem koji se tiče samo jednog naručitelja, njegove porodice, ili firme, nego je stvar javna. Onda taj koji postavlja pitanje, ne pita samo u svoje ime, nego u ime svih nas, sve javnosti koja će gledati i koristiti taj prostor. Tada postane uzbudljivo. Ne govori se više o zadovoljavanju privatnih, pojedinačnih interesa, koliko god da svaka kuća nije samo vlasništvo vlasnika, već i svih nas koji je doživljavamo i gledamo u prostoru.
Javne prostore svi koriste i svi komentarišu. Svi se njima bave i svi imaju prava na njih. Moramo tada igrati igru sa svima. Komuniciramo sa svim slojevima – sa onima koji su bili pre, sa onima koji sad žive, sa onima koji će kasnije živeti. Dakle, sa onima koji su direktno nadležni za tu stvar, onima koji to koriste svaki dan, kao i onima koji će to samo pogledati i komentarisati. Sa onima koju su dobronamerni, zlonamerni, ovakvi, onakvi…
Ima li treme kad javni objekat kreće u život? Kad se radi za privatnog investitora sluti se da će se verovatno ponešto i menjati kad arhitekta zatvori vrata za sobom, ali kad je u pitanju javni prostor, to baš nije tako.
Uvek imam tremu. Volimo da radimo stvari od kojih se uvek malo prepadnemo. Moraju biti takve da osetimo uzbuđenje, da se dogodi avantura stvaranja nečeg novog, što je uvek nepredvidljivo. Mora biti rizika, da bismo granice pomakli. Kako će ljudi prihvatiti taj rad, tu arhitekturu… to je uvek upitno. Naravno, reakcije su različite, ali evo, do sada smo imali sreće da su uvek pozitivne. Uvek gledamo da naša arhitektura ne bude zatvorena forma. Da ne bude autonomna forma koja proizilazi iz vlastitog ega, već da proizilazi iz spajanja civilizacijskih kulturoloških, socijalnih i ekonomskih odnosa. Na neki način da bude iz mentalnih slika, emocija koje se onda spoje u konkretan oblik. U stvari se traži kolektivna emocija, slika u prostoru koja može ljudima nešto značiti. Prostorni okvir koji je prihvatljiv na emotivnom i mentalnom nivou, koji im odgovara. Čini mi se da je onda veća šansa da ljudi to dožive kao svoj projekt, a ne kao moj ili naš projekt.
Javni projekti uspostavljaju red u prostoru
Obala je dosta uništena betonizacijom. Poenta tih malih projekata je, čini mi se, da nekako promene igru.
Pojedinačni projekti ne mogu promeniti igru, to treba da napravi urbanizam. Nažalost. Javni projekti uspostavljaju red u prostoru. To treba da se dogodi, da bi se sanirao devastirani krajolik. Pojedinačni projekti mogu da daju sliku koja se može kopirati i multiplicirati kroz druge projekte. To se događa u portugalskoj arhitekturi. Postoji niz u arhitekturi od već nekoliko generacija učitelja i učenika portugalske škole arhitekture koji se drže slične paradigme arhitekture, sličnog modela i estetike. Primenjuje se u projektima koji su banalni, trivijalni, možda i loši, kao i kod onih vrhunskih i posebnih. Uvek prate sličnu liniju razmišljanja. Tako se dobija dobra homogenizacija i ujednačenost u pejzažu. Stvara se mir i stvara red. To nam zapravo treba, rol modeli koji bi se mogli primeniti kod nas. Da se pojavi neka dobra porodična kuća, dobra vila koja u sebi ima potencijal da se može uspešno multiplicirati. To bi bilo sjajno. Da se proba tako nešto, a ne da se rade stalno iste bele kutije sa crnim prozorima i konzolom. To je grozno, to je model koji se sad kopira i koji je katastrofalan.
Priuštivih stanova nema dovoljno u Hrvatskoj, kao ni u Srbiji. Da li i to urbanizam može da promeni?
To je drugo pitanje. Tu puno mogu da naprave arhitekti, međutim, moramo biti potpuno drugačije pripremljeni, drugačije educirani. Dizajn tu nije na prvom mestu, već su na prvom mestu veštine i znanja iz ekonomije, politike, prava, regulative…
O čemu u stvari govorimo kad govorimo o stanovanju…
Da. To je nešto što je arhitektima koji su naučeni da se bave dizajniranjem… nama je to naporno i dosadno, mukotrpno je i nije estetski uzbudljivo. Čini mi se da imamo šansu kao struka, ako usvojimo ta znanja i veštine, da stvarno donesemo neka dobra, nova rešenja. Jer ona, dakle, moraju zadovoljiti i ekonomske, i pravne, i prostorne, i estetske komponente, kao i razumevanje načina života. Neko to mora da sintetizuje, mora da poveže sve elemente u jedan projekat. Tu je veliki prostor za arhitekturu, ali ne sme biti fokus samo na dizajnu, jer onda gubimo igru. Ako nismo u stanju da prepoznamo potrebe ljudi, mogućnosti lokacije, ako ne možemo da vodimo proces budžetiranja projekata, da ih pratimo kroz troškovnike i prilagođavanje tehnologija… Ako sve to ne možemo, onda gubimo igru, onda samo oblikujemo, a to je samo pet posto cele priče.
Te napuštene stare zgrade u sebi imaju miris slobode, što je super. Niko ih ne treba, znači možemo s njima raditi što god želimo.
Već se izvesno vreme govori da je izgrađeno sve što je potrebno i da je na generacijama novih arhitekata da radi prenamene i obnove. Zgrada treba da se prilagodi novim uslovima, ali ne da se ruši. S druge strane, ne izgleda da je to tako, bar ne na ovim našim prostorima.
Nažalost toga je premalo. Ti procesi su zahtevni. Komplikovano je kad se ulazi u postojeće strukture, a košta isto ili više nego kad ulazite na čist i neizgrađen prostor. Onda se vrlo često krene u rušenje, a ne razmatraju se opcije zaštite i očuvanja. Međutim, mislim da ti projekti postaju sve uzbudljiviji. Sve je više primera ponovnog korišćenja istih struktura. To postaje interesantno. Čini mi se da to treba još malo iskomunicirati tako da postane zanimljivo i uzbudljivo. Da ne bude, eto uselili smo se u tu zgradu i malo smo je prefarbali, već da ti prostori postanu nešto drugo.
Te napuštene stare zgrade u sebi imaju miris slobode, što je super. Niko ih ne treba, znači možemo s njima raditi što god želimo. To je fantastična situacija koja omogućava da te strukture maltretiramo i radimo s njima nešto što ne bismo mogli napraviti na nekom drugom mestu. Recimo, uvek imamo izgovor – nismo mogli napraviti standardnu arhitekturu, standardni stambeni blok, jer smo se morali prilagođavati. Znači, to je velika šansa i sjajna prilika za projektovanje specifičnih, uzbudljivih prostora.
Kako reagujete na kontekst u kojem treba da gradite?
Iz tog konteksta izlaze rešenja, s tim da kontekst automatski ne određuje projekat, nego ga treba čitati, raditi s njim. Treba ga prvenstveno kulturološki razumeti i onda ući u igru. Skinuti sve sa sebe i stvoriti arhitekturu koja će zaigrati u tom kontekstu. Biće to jedan glas u jednom okviru, u prostoru. Može biti pozadina, ili glavni lik, kao što je u Hičkokovom Psihu. Ona kuća je glavni lik, u stvari. Mislim da i arhitekta mora tako. Napraviti kuću koja će biti glavni lik. Takav način rada u kontekstu me zanima.
Neki objekti su takvi da traže stalno izvesne izmene i dopune. Tako su projektovani, predviđeno je da se stvari menjaju. Logično je da sudelujemo u tome.
Pratite li život objekta kad se završi gradnja? Da li mu se vraćate?
Redovno se stvari menjaju na objektima, pratimo. Neki su takvi da traže stalno izvesne izmene i dopune. Tako su projektovani, predviđeno je da se stvari menjaju. Logično je da sudelujemo u tome. Ima projekata koji sami po sebi traju dugo. Dom mladih u Splitu radimo već preko dvadeset godina.
Zašto?
Stalne su promene i prilagođavanja tog nikad završenog Doma socijalističke omladine, brutalističkog objekta s kraja sedamdesetih godina. Tako se tada radilo u celoj Jugoslaviji. Naravno, ostao je nedovršen i našu generaciju je to dočekalo kao sirovi beton. Skvotiran je, krenuli su rejv partiji, skvoterska kultura, taj andergraund. Mi smo ušli da pomognemo u tim procesima, da sve dovedemo u minimalno upotrebljivo stanje i odonda ga pratimo kroz stalne popravke u vožnji. Kao da vozite veliki kamion i popravljate ga usput. To je, čini mi se, jako dobro. Uloga arhitekta je da pomogne tim životnim procesima, da otvori mogućnost da se nešto u nekom prostoru stvori… to je prava stvar.
Promena namene i poštovanje izgrađenog.
Pa da. Ovo nam je sedmi gradonačelnik s kojim pričamo o tom projektu. Svaki novi kad dođe prvo kaže: ovo treba srušiti! Onda prođe par meseci i: ajd da vidimo šta ćemo s ovim. Ostaje ta ružna zgrada i tražimo novi život. To je sjajno. U jednom trenutku bila je mišljena kao Dom socijalističke omladine, grandiozna, skoro operska zgrada. Posle je bila skvot, pa prostor za udruženja i sad je pitanje kakva je njena budućnost. Šta je ona. To je sjajno kod zgrada. Mislim da ih treba tako razumeti.
Ribarska luka u Kaštelima ima jasan okvir unutar kojeg se stvari mogu menjati. To je možda nama iz Splita, koji imamo Dioklecijanovu palaču, prirodnije i jasnije. Ta palača je 250 x 250 metara. Ona je čvrsti, jasni okvir, a unutar nje je divljina. Ljudi su počeli graditi haotično i od toga je napravljen novi grad, ali je taj parazit stvarnog života sačuvao osnovnu matricu, tu osnovnu krutu strukturu. Interesantan je taj odnos reda i nereda, pogotovo ako možemo izgraditi uredne, rigidne strukture koje mogu na sebe primiti život i stvoriti okvir za svaku moguću promenjivost, dugoročno. To je najbolja stvar, najodrživiji mogući pristup građenju.
Grad je mesto gde se susrećete sa različitim ljudima, grad vas, u stvari, povezuje. Ta raznolikost vas čini svesnim svih drugih s kojima živite.
Split je protočan, turistički grad. Širi se leti i skuplja zimi. Teško je planirati takav grad.
To je veliko pitanje. Planiranje grada koji ima izrazitu sezonalnost i koji je pod pritiskom tržišta nekretnina. Svi žele imati drugu nekretninu na Mediteranu i to potpuno razbija gradsku strukturu. Centar grada je definitivno za nas izgubljen, više ga nemamo. Grad je mesto gde se susrećete sa različitim ljudima, grad vas, u stvari, povezuje. Ta raznolikost vas čini svesnim svih drugih s kojima živite. Nije to samo vaša privatna enklava gde se družite sa svojih troje prijatelja i članovima uže porodice, to je mesto gde vidite sve.
Kad više nemate takav prostor, već se nalazite na parkiralištima trgovačkih centara, u kafićima negde na periferiji, to znači da ste izgubili grad. Grad su ljudi, ti kontakti su grad. Veliko je pitanje gde ćemo sebi opet napraviti centar. Ako smo ga dali za turizam, za tvornicu novca, za turiste, onda je pitanje gde ćemo mi sa svojim centrom grada. To je na stolu i to treba hitno rešiti, inače ćemo se raspršiti, potpuno.
Mislim da su i otoci na stolu.
Da, pogotovo zbog ponovnog korišćenja postojećih struktura. Puno lakše se gradi novo nego da se naseljavaju postojeće strukture. One nisu dostupne automobilima, nisu tako komforne, nema tu velikih prozora koji gledaju prema moru, to su uske ulice sa malim prozorima i dvorištima do suseda. Tako imamo prazne gradove, prazna mjesta na obali koja su fantastična, a koja teško ožive. Treba razmišljati o kulturi življenja pod ovim uslovima. Odnosno kako se nositi sa turizmom, da nas ne bi to izbacilo iz naših gradova i da nas ne trivijalizuje. Puno ljudi je pasivizirano, bave se jednostavnim poslovima, izuzetno je tu mala dodatna vrednost, ne stvaraju se interesantne stvari osim jednostavnih turističkih proizvoda. Zadatak naše generacije je da smislimo odgovor na tu situaciju.
Arhitekt bi trebao biti onaj koji može saslušati političara s jedne i političara s druge strane, građane, i ekonomiste, pravnike… i sve ostale korisnike tih prostora.
Poštuju li vas kao arhitekte?
Mislim da arhitekte više niko ne poštuje. Grubo je to reći niko. Sa ljudima s kojima radimo je stvarno dobra saradnja, međutim, generalno, u društvu su se arhitekti previše povukli u estetiku i previše elitizovali. To nas je dovelo do margine.
Koliko je važno biti aktivan u arhitekturi?
To je najvažnije. Biti aktivan, izložiti se i doneti rešenje koje nije estetsko, nego prostorno, značenjsko, sintetsko rešenje. Da može povezati razne situacije. Arhitekt bi trebao biti onaj koji može saslušati političara s jedne i političara s druge strane, građane, i ekonomiste, pravnike… i sve ostale korisnike tih prostora. Staviti na sto rešenje. Nekad ono mora biti vrlo tiho, ponizno i nevidljivo, a nekad pompezno, jer nekad ljudima to treba u tom trenutku. Treba moći prepoznati situaciju. To je, čini mi se, ta aktivnost od arhitekata koji nam treba. Ne aktivizam da se borimo na barikadama za nešto, nego da donosimo rešenja tako što smo proživeli situaciju u kojoj se nalazimo. Bez profesionalnih barijera treba da pronalazimo puteve da pomognemo ljudima.
Treba govoriti o izloženosti, o prepuštanju, o arhitekturi koja je otvorena svim procesima – meteorološkim i klimatskim – suncu, vetru, talasima… Pa i društvenim procesima.
Često slušamo, možda najviše od japanskih arhitekata, o angažmanu i projektovanju posle velikih prirodnih nesreća. Pokaže se koliko je arhitekta važan u tim situacijama, a rezultat nije prvenstveno reprezentativna arhitektura.
To su najveći projekti. Kad stvarno postoji potreba i kad se onda krene sa pravim odgovorima. Time smo se bavili na Bijenalu u Veneciji, 2016. Nastupali smo pod naslovom: To trebamo, to radimo. To je situacija koja je stvarna, koja je životna, krvava, koja traži pažnju odmah i sad. Onda idu pravi odgovori bez puno okolišanja, bez gluposti, bez prenemaganja idemo sa pravom stvari na pravi način. Sa pravom razinom ulaganja, sa pravim očekivanjima rešenja pravih potreba. Mislim da je to stvarno prava stvar.
Ima puno projekata po celoj Evropi koje finansira Evropska unija iz raznoraznih programa, a koji su potpuno nepotrebni. Ispadne na kraju da su skupi i ničemu zasta ne služe. Fascinantno je koliko promašuju stvarne potrebe ljudi. Ima, naravno, i onih koji su dobri, ali čini mi se da nam ta veza sa stvarnim životom jako treba. Time se moramo baviti, tim uranjanjem u stvarni život bez fige u džepu, bez ega i onda napraviti šta se da napraviti.
Treba govoriti o izloženosti, o prepuštanju, o arhitekturi koja je otvorena svim procesima – meteorološkim i klimatskim – suncu, vetru, talasima… Pa i društvenim procesima. Takva arhitektura je uključiva. Povezuje ljude, veže, stvara im okvir za život koji se tu događa, koja paše ljudima.
Evo, radimo Benkovački sajam koji je najveći dernek u državi. Svakog 10. u mesecu tamo dođe puno ljudi sa sela, to je seoski sajam, naravno, i uživaju u tome što to tako postoji, jednostavno i brutalno i neposredno, kako u praistoriji, tako i danas. Arhitektura onda mora biti takva, rudimentarna, sirova, jednostavna, prilagođena, direktna, bez puno okolišanja. Tu nema nikakvih finih materijala, nikakvih finih detalja. Mora biti jako direktna. Da smo ušli s nečim finim, nečim elitističkim, to bi bila katastrofa za taj prostor. Takva arhitektura, to je sve što me zanima.
Razmišljanje kao meditacija
O čemu razmišlja Dinko Peračić na putu između Splita i Zagreba?
Razmišljam. To mi sjajno dođe kao meditacija. Pogotovo ako vozim sam. Jedan deo mozga fokusiram na vožnju, a onaj drugi deo uđe u neko projektovanje koje je više razmišljanje. To me jako opušta i veseli, to je zapravo, jedan kreativan put.
Često se pitam šta može li se šta uraditi sa onim praznim prostorom oko 100 km od Splita ka severu.
Sva ta teritorija u Evropi je više manje dotaknuta ljudskom rukom. Na neki način sav je prostor oblikovan. Ima tu puno mesta za nastavak te priče. Ima jako finih nadvožnjaka za prelaz životinja. To je sjajno. Zašto tuneli ne mogu biti oblikovani kao i ti nadvožnjaci. Uvek se divim, a to se valjda slučajno dogodi, da ruta autoputa centrira neke vizure, ili da fino teče kroz pejzaž. To je sve oblikovano. Oblikovanje tog pejzaža, bilo pošumljavanjem, bilo prepuštanjem prirodi, bilo artikulacijom gradova, postavljanjem dalekovoda i vetrenjača… One su tako nasumično i bezveze postavljane, a mogle su biti fantastično estetsko i prostorno iskustvo. Razmišljam kako bi svaki od tih elemenata, uz mali dodir, mogao postati fantastična prostorna senzacija.
Nije Vam žao što ste postali arhitekta.
Nije. Koliko god da je struka zahtevna i sve manje cenjena, jako mi prija. Pruža mnogo mogućnosti za stvaranje. To je fantastično, jako je veliko zadovoljstvo na kraju.
