Anonimna arhitektura Urugvaja usred ničega
Prosto je neverovatno da se usred ničega u jednoj tako maloj i izolovanoj zemlji, negde na periferiji događaja i prostora, pojavi takav kontingent moderne arhitekture.
Naizgled neprimetno i pomalo neočekivano na obali Atlantskog okeana, baš tu iza ogromnih peščanih dina i zarasle vegetacije šaše i omorike, promolile su se na peščanom neasfaltiranom grbavom putu male kockaste kućice skrovitog Hoze Ignasija, malog mesta, vikend naselja na oko 170 kilometara od Montevidea.
Urugvajska savremena arhitektura se iskazala neočekivano u svom savremenom duhu koji je istovremeno prožet lokalnim i internacionalnim senzibilitetom.
Modernost se ogleda u ravnim površinama, velikim prozorskim otvorima, ravnim krovovima ali i upotrebom bele boje.
Prosto je neverovatno da se usred ničega u jednoj tako maloj i izolovanoj zemlji, negde na periferiji događaja i prostora, pojavi takav kontingent moderne arhitekture. Skoro svaka kuća poseduje dvojnost lokalnog i modernog šarma.
Skladno komponovanje
Lokalnost se ogleda u upotrebi različitih arhitektonskih elemenata kao što su spoljne stepenice kolonijalne zaostavštine, prostrane otvorene verande ali i važnost dimnjaka na fasadi i konačnoj kompoziciji, a s obzirom na važnost roštilja kao nacionalnog identiteta i obavezne upotrebe tradicionalnog kamina drvenog ogreva; kao i vešta upotreba drveta i kamena kao fasadne obloge, ali i intenzivnih, teških boja.
Osećaj za teksturu
Tu dolazimo do tačke kada se lokalni senzibilitet može otkriti svojim osećajem za teksturu. Tekstura je glavni element savremene decentralizacije kojom se dobija veza sa prirodom ali i kolonijalnim nasleđem tradicionalne kamene i drvene arhitekture tako karakterističnih za Urugvaj. Filigranska obrada drvenih talpi i kamenih oblutaka je ovde dostigla visok nivo ekspresije ali i arhitektonsko-građevinske koherentnosti koja je začuđujuće konstantna na svakoj kući ovog malog vikend naselja.
S druge strane modernost se ogleda u stvaranju ravnih površina, velikih prozorskih otvora ali i upotrebom ravnog krova. I upotreba bele boje u Urugvaju je nešto što pripada novijem internacionalnom opusu jer je kolonijalna arhitektura s obzirom na ogromni resurs kamenja bila okrenuta tamnijim tonovima i izraženim teksturama.
Jako je interesantna ova fuzija internacionalnih uticaja i tradicionalne interpretacije gde arhitektura doseže fantastičan nivo dizajna, a umeće kombinovanja je glavna karakteristika ove inkognito arhitekture.
Primer za nas?
Na kraju krajeva sve odiše nekom fensi i hipi atmosferom tako karakterističnom za urugvajsko priobalje. Takođe ono što pleni je sama kultura upotrebe pejzažne arhitekture gde se objekti tretiraju kao deo prirode. Rustičnost prirode kroz fuziju filigrantske obrade zelenih površina i kamenih pristupnih staza ali i kao velike novine – dizajniranje ograda; su ono što daje konačni izgled harmonizovane urbane celine.
Da li ćemo i mi u Srbiji biti svedoci istinskog pomaka iz uspavane kvazi-eklektične arhitektonske žabokrečine lažne društvene elite koja se nije probudila iz sna niti odmakla u poimanju stvarnosti dalje od Beograda i Savskog nasipa ali i svih nesrećnih novosadskih Kamenjara? Da li ćemo naučiti nešto od Urugvaja i Hoze Ignasija?
Fotografije: Nikola Carević, naslovna fotografija: izvor
