Alvaro Siza i novi latinoamerički koncepti
Kako bi bilo lepo da vidimo ovakvo rešenje na novosadskom keju prema Ribarcu, konstatuje arhitekta Nikola Carević.
Minimalista maksimalnog učinka i velikog senzibiliteta, Alvaro Siza je arhitekta koji uzburkava stvarnost i koji donosi tenziju svakim svojim arhitektonskim delom. Svaki detalj je proračunat, a efekti dobijaju potpuno nove dimenzije u prostornim konceptima ovog velikana. Pa ipak, projekat Fondacije Ibere Camargo u Porto Alegreu donosi neke nove momente koji bude pažnju svakog ko je posetio ovo monumentalno delo.
Brazilski grad Porto Alegre ima predivnu krivudavu brdovitu obalu na ogromnoj laguni koja se uliva u Atlantski okean. Zajedno s upečatljivim zalaskom Sunca i obalom, grad definiše svoj identitet. I upravo tu, na kamenim liticama gradskog tesnaca Alvaro Siza gradi svoje muzejsko delo otvarajući novo poglavlje zaposedanja gradske obale.
Arhitektura nikoga ne ostavlja ravnodušnim i istrajno kombinuje krivine s pravim linijama.
Projekat se sastoji iz niza manjih i većih objekata artikulisanih u skladnu celinu grupne forme. Trg/platforma u sredini stvara proračunatu tenziju tranzicije između muzejskog kompleksa i lagune ali i između rastavljenih delova arhitektonske celine – kafea i muzeja. To je jedinstveni vidikovac s koga se sagledava zalazak Sunca ali i artikuliše ulaz u muzej.
Enterijer: dupla forma, dupla funkcija
Enterijer muzeja koncepcijski postavlja dva različita jezika čime stvara ambijentalnu tenziju. Same rampe i njihova zakrivljenost odgovaraju zakrivljenosti obale dok s druge strane stoji čitav izložbeni kompleks rigidne pravolinijske repetitivne geometrije kao odraz one stare dobre funkcionalne arhitekture. Između ova dva sveta, prirodnog i geometrijskog, arhitekta stvara atrijum koji artikuliše obe celine.
Upravo zbog ovog ambigviteta, dvojnosti forme i funkcije, enterijer donosi snažne emocije. Arhitektura nikoga ne ostavlja ravnodušnim i istrajno kombinuje krivine s pravim linijama po vertikali i horizontali unoseći nove vizure i planove tokom kretanja po muzeju.
Rampe imaju prozore kojima arhitekta ostvaruje funkciju vidikovca i kontakta sa gradom i lagunom dok sa druge strane nizom definisanih pravolinijskih prostorija u nizu Siza stvara idealnu funkcionalnost za sagledavanje izložbi.
Svaki detalj je proračunat – svetlo, rukohvati, ventilacijski duktovi i eksponati koji posetiocu stvaraju interesantan, upečatljiv doživljaj.
Rampe imaju prozore kojima arhitekta ostvaruje funkciju vidikovca i kontakta sa gradom i lagunom.
Monumentalni prostori se vizuelno mešaju jer je ceo prostor, i pored svoje funkcionalno formalne dvojnosti, atrijumom spojen u jedan jedinstveni prostor pa se sagledavanjem svih izložbenih nivoa s najviše tačke kontinuirane rampe zaokružuje poseta muzeju. Arhitekta stvara taj kalkulisani vizuelni spektakl koji i posle izlaska iz zgrade ostaje urezan u mentalnu mapu.
Otvorena pitanja
I pored svog svetskog izgleda i pedigrea zgrada kao urbani koncept poseduje par nedostataka koji mi kao lokalcu padaju na pamet.
Rampe nisu iskorišćene za kontakt zgrade sa zaleđem pa je tako muzej potpuno odsečen od urbane pozadine. Da li zbog Sizinog koncepta litice ili zbog nemogućnosti gradskih vlasti da stvore zakonske osnove za ovu vezu muzeja i grada, zaleđe ostaje neiskorišćeno i neka pešačka ulica u perspektivi je ostala samo pusta želja stanovnika? Možda su monumentalne rampe mogle biti iskorišćene kao neka lokalna ulica koja bi spajala brdo s rekom, kojom bi se spuštali obični prolaznici a ne samo posetioci muzeja?
Veza s rekom je ostala presečena velikom i prometnom avenijom koja je u ovom delu grada komotno mogla da se spusti ispod zemlje na mestu postojeće velike podzemne garaže.
Žal za tim javnim trgom, koji direktno izlazi na reku, dobio je na značaju s obzirom da ovaj dvomilionski brazilski grad nema mnogo tačaka kojima se lepa, dugačka i krivudava obala približava građanima. Samim tim svaka nova veza je od velikog značaja za ambijentalni doživljaj i korišćenje lagune.
Rešenje za Novi Sad?
Pa ipak, kako bi bilo lepo da vidimo nešto ovako slično na novosadskom keju prema Ribarcu. Neko svetsko ime i potpisanu arhitekturu koja bi odskočila… Obala bi dobila nove reperne tačke a bicikli bi se kotrljali od novog Žeželja do starog brodogradilišta na Ribarcu omađijani novim sadržajima na reci. Pusti snovi ili…?
Naslovna fotografija: Nelson Kon
[accordion title=“O autoru teksta“ close=“0″]
dr. arh. Nikola Carević, profesor je na Pontifícia Universidade Católica do Rio Grande do Sul u Brazilu. Radio je u jednom od najznačajnijih arhitektonskih biroa današnjice – Toyo Ito[/accordion]
