Nađa Ninković: Kako izgleda praksa u Henning Larsen Architects

Ne trudite se da budete najbolji u svim oblastima, već odaberite onu kojoj ćete se posvetiti sa najvećom iskrenošću – u njoj ćete automatski i biti najuspešniji, kaže arhitekta Nađa Ninković.

Nađa Ninković je naše gore list. Nakon završenih Master studija u Milanu, Nađa je odabrala praksu u čuvenom danskom studiju Henning Larsen Architects poznatom po projektima kao što su stambene zgrade u oblika talasa ili garažom sa stazom za sankanje. U intervjuu sa Nađom pričamo o tome kako se arhitekte u Minhenu ophode prema mlađim kolegama, na kojim projektima je sve radila, kao i o tome iz kog razloga je odlučila da se ipak vrati za Beograd.

Osnovne studije završila si 2016. godine u Beogradu, a Master 2019. godine u Milanu. Iz kog razloga si opredelila ove studijske programe?

Arhitekturu ne smatram profesijom već delom svoje ličnosti, nečim što me prati ceo život. Pored oca arhitekte, zavolela sam ideju o stvaranju nečega opipljivog uz punu slobodu koja se skoro graniči sa umetnošću, a istovremeno je inženjerski savršeno smisleno i tačno.

Prvi korak ka ozbiljnijem istraživanju svojih dometa bio je Arhitektonski fakultet u Beogradu kao institucija sa prepoznatljivim akademskim kvalitetom u ovoj oblasti. Tokom osnovnih studija, stekla sam dosta tehničkih i teorijskih znanja iz mnogih oblasti arhitekture, a naročito stambene – što kasnije predstavlja podlogu za moju Master tezu, na temu savremenog stanovanja.

Na „Politecnico di Milano“ sam imala priliku da učim od najboljih italijanskih arhitekata kao što su Stefano Boeri i Cino Zucchi.

Međutim, kao neko ko je uvek u potrazi za novim intelektualnim izazovima i uzbuđenjima, odlučila sam se da Master studije upišem na „Politecnico di Milano“, gde sam, kao dobitnik prestižne Platinum stipendije, imala priliku da učim od najboljih italijanskih arhitekata kao što su Stefano Boeri i Cino Zucchi. Osim toga, život u Milanu, gradu koji spaja nespojivo – savremenost evropske metropole i italijansko viševekovno nasleđe, dosta je uticao na razvoj mog arhitektonskog senzibiliteta i načina razmišljanja.

Nakon Master studija, odlučila si se za praksu u Henning Larsen Architects. Kako je izgledao put od Beograda, preko Milana, do Minhena?

Master studije na „Politecnico di Milano“ funkcionišu po principu obaveznih predmeta koji se polažu tokom dve godine, nakon čega se piše Master teza kao odvojen i naročito važan deo celog postdiplomskog iskustva. U periodu između ta dva ciklusa, otvorila mi se prilika da provedem šest meseci u Minhenu kao praktikant u nemačkom predstavništvu poznatog danskog biroa, čiji rad pasionirano pratim još od Osnovnih studija. Navikavanje na život u trećoj državi u periodu od dve godine nije bilo lako, pogotovo zbog ogromnih razlika u mentalitetu ljudi u sve tri države, ali želja za novim iskustvom je ipak bila jača.

Pre prakse u danskom HLA, radila si za milanski Onsitestudio. Reci nam nešto više o ovom tvom iskustvu.

U toku Master studija, bilo je potrebno odraditi obaveznu praksu u trajanju od dva meseca, te sam prihvatila poziv za rad u birou Giancarla Floridija, jednog od najinteligentnijih profesora koje sam imala priliku da slušam tokom studija. Onsitestudio je relativno mali, ali poznat milanski biro, pomalo smatran elitističkim zbog određene probirljivosti u projektima koje prihvataju da rade i generalno ljudima sa kojima odlučuju da sarađuju. Sama prilika da radim u takvom okruženju za mene je predstavljala određenu vrstu počastvovanosti i suptilne potvrde kvaliteta.

Koliko dugo si provela na praksi u HLA? Na kojim projektima si sve radila?

Na praksi u Minhenu, u Henning Larsen Architects, provela sam šest meseci, uz kratak boravak u Kopenhagenu, zbog konkursa za poslovni neboder u Berlinu koji smo radili zajedno sa danskim kolegama. Dok sam bila u timu za konkurse, učestvovala sam i u izradi idejnog rešenja za poslovnu zgradu Knorr u Minhenu (prva nagrada) i Unterschleissheim stambeno naselje u okolini Minhena (takođe prva nagrada). Osim toga, radila sam na projektu za izvođenje za Agobili Spa Hotel u Gruziji.

Kako funkcionišu Hanning Larsen Architects, a kako Onsitestudio? Koji je metod njihovog rada i kako se ophode prema mladim arhitektima?

Praksa u HLA mi je pružila neverovatnu šansu da vidim kako bi zapravo trebalo da funkcioniše jedan uspešan arhitektonski biro. Jasna podela rada u svim timovima gde je svakome jasno šta treba da proizvede i u kom vremenskom periodu predstavlja najveći kvalitet nemačke organizacije. Praktikant ima jednako pravo da izrazi svoje mišljenje i obrazloži ga, kao i vodeći arhitekta, jer je glavna ideja celog studija stvoriti što bolju arhitekturu. Poštovanje i međusobna podrška, razmena znanja i veština, kao i konstantna motivisanost svih članova tima da daju sve od sebe u procesu dolaska do kvalitetnog rešenja, doprinose stvaranju dinamičnog radnog okruženja koje postiže najbolje rezultate.

Uvek predlažem izdvajanje barem jednog semestra za sticanje praktičnih znanja u kvalitetnom profesionalnom okruženju.

U slučaju italijanske prakse, studio sa petnaestak ljudi ima svoj ustaljeni ritam koji sam lako ispratila, ali i specifičnu podelu posla koja zahteva mnogo duže radno vreme mlađih arhitekata, nekad i do ranih jutarnjih sati, uz radne vikende koji su se nekako podrazumevali. U tom pogledu, tretman iskustveno niže rangiranih zaposlenih neretko se svodio na izvršavanje naredbi i dovođenje projekata do kraja u nerealnim vremenskim periodima, što je za mene na kraju bilo presudno pri odluci da posao ne tražim u Italiji.

Tretman prema iskustveno niže rangiranih zaposlenih je za mene bio presudan pri odluci da posao ne tražim u Italiji.

Koja je uloga praktikanta u HLA? Čime si se sve bavila?

Prvih nekoliko meseci, učestvovala sam u razradi projekata za izvođenje do detalja, prikupljajući tehnička znanja o najsavremenijim metodama gradnje u oblasti ugostiteljske arhitekture (luksuzni spa hotel u Gruziji), da bih se kasnije pridružila timu za konkurse što za jednog mladog arhitektu predstavlja ostvarivanje onih najranijih studentskih snova o idealnoj profesiji.

Moj kreativni zanos je u tom periodu dostigao vrhunac jer sam imala priliku da budem deo tima gde članovi, dovoljno obrazovani, prostorno svesni i u toku sa poslednjim trendovima, samostalno donose odluke pravdajući ih jednostavnim “Design Choice” i, zbog dobre međusobne saradnje i zajedničkog cilja za postizanjem kvalitetnog rešenja, rezultati nisu izostali. Dve prve nagrade koje smo osvojili u toku tih šest meseci za mene imaju posebnu vrednost jer predstavljaju prve projekte koji već sada poprimaju svoju fizičku formu, a samu pomisao da sam ja imala uticaj na osmišljavanje nekog njihovog dela poistovećujem sa prvim tragovima koje ostavljam u ovoj profesiji, što je oduvek i bio ultimativni cilj.

Da li praktikant u HLA ima mogućnost izbora na kojim projektima će raditi? Kako to funkcioniše?

Praktikanti se uglavnom priključuju timu kojem je u tom trenutku potrebno pojačanje. Naravno, praktikant se na samom početku prakse izjašnjava o svojim željama za radom na, recimo, isključivo konkursima, enterijeru ili projektima koji se izvode ali to logistički nije uvek moguće odmah sprovesti. Međutim, HLA se trudi da svakome pruži šansu da se oproba u raznim oblastima tako da, u nekom trenutku, svako pronađe tim/projekat koji mu odgovara i obično na tome ostaje do kraja prakse.

Koja su ti znanja i veštine bile potrebne za rad u HLA?

Uz stečeno teorijsko i tehničko znanje tokom studija, podrazumevano za svakog ko uopšte konkuriše za praksu u takvom birou, smatram da je želja za konstantnim unapređivanjem bila ključna osobina na koju je obraćana pažnja. Za izvršavanje projektnih zadataka neophodno je poznavanje rada u ArchiCAD-u i Rhino-u, ali s obzirom da je softverska pismenost samo stvar vremena provedenog radeći u programu, mnogo je bitnija bila sposobnost sagledavanja prostora, kreativno razmišljanje, logičko zaključivanje i naravno inovativnost u pronalasku rešenja. Dakle, u neku ruku mi je prethodno stečeno znanje bilo bitno zbog početne validacije, ali dalje snalaženje u timu je bilo uslovljeno isključivo mojom ličnom posvećenošću i težnjom za napretkom.

Koji je nivo implementacije BIM tehnologija u Italiji, Nemačkoj i Danskoj? Koja su tvoja iskustva?

Nemačka graditeljska industrija trenutno se najviše fokusira na izgradnju objekata velikih površina, uz što kraći period između idejnog rešenja i projekta za izvođenje, te je BIM zapravo jedini način na koji je to moguće izvesti. Dakle, govoreći konkretno o razradi projekata, posebno većih gabarita, BIM (ArchiCAD i Revit) predstavlja osnovno sredstvo za rad u uspešnom arhitekonskom birou. U Danskoj je slična situacija, dok Italija pomalo zaostaje i većina projekata se i dalje razrađuje na nivou 2D crteža što dosta otežava rad i usporava ceo proces.

Ova zemlja prestavlja još uvek nepopunjeno platno za oslikavanje novog stila, savremenog evropskog talasa arhitektonskih ideja.

Povratak iz Minhena u Beograd je sigurno bio šok. Koji su aktuelni projekti i čime se sada baviš?

Odluka da se vratim u Srbiju je postojala od trenutka upisivanja Osnovnih studija u Beogradu, jer smatram da ova zemlja prestavlja još uvek nepopunjeno platno za oslikavanje novog stila, savremenog evropskog talasa arhitektonskih ideja koji, kao i sve ostalo, stiže sa zakašnjenjem. Moje usavršavanje u Italiji i Nemačkoj za mene predstavlja jedan neophodan korak u usvajanju znanja i veština koje treba primeniti u ovoj zemlji, unapređujući postojeće doktrine i metodologije projektovanja, a istovremeno i stvarajući nove. Trenutno sam zaposlena kao arhitekta u jednom od najvećih arhitektonskih biroa u Beogradu i radim na razradi projekata prolazeći kroz sve faze, stvarajući sliku o funkcionisanju srpskog tržišta i svih pratećih procedura.

Koji je tvoj savet studentima i mladim arhitektima?

Arhitektura obuhvata veoma širok spektar disciplina i smatram da je jako bitno pronaći onaj koji našem senzibilitetu najviše odgovara. Početni strah koji se kod studenata nekad javi pri susretu sa projektovanjem, maketama ili teorijskim analizama ne treba da uslovljava dalji napredak, jer se arhitektura ne svodi samo na to.

Ne trudite se da budete najbolji u svim oblastima, već odaberite onu kojoj ćete se posvetiti sa najvećom iskrenošću – u njoj ćete automatski i biti najuspešniji. Gledajte, čitajte, crtajte, istražujte, pronađite arhitekturu u sebi i sebe u arhitekturi. Usput se trudite da ostavljate tragove u bilo kom obliku, jer je upravo to ono što čini svu arhitekturu sveta.

Gledajte, čitajte, crtajte, istražujte, pronađite arhitekturu u sebi i sebe u arhitekturi.

Kada misliš da je pravi trenutak da se započne sa praksom?

Kao neko ko se konstantno trudio da sve faze obrazovanja završi u roku, sa ciljem što ranijeg zaposlenja, moram da priznam da to možda i nije najbolji način za sticanje primenljivog znanja i veština. Profesionalni razvoj jednog arhitekte obuhvata i teoriju i praksu, a mnoge stvari koje su ključne za kasniji rad ne mogu da se nauče na fakultetu. Stoga, ukoliko mogućnosti dozvoljavaju, uvek predlažem izdvajanje barem jednog semestra (idealno cele godine) za sticanje praktičnih znanja u kvalitetnom profesionalnom okruženju.

Nađin portfolio, sa studentskim radovima, možete pogledati na ovoj adresi. Kao i drugi završni Master radovi sa „Politecnico di Milano“, Nađina teza „Millennial Dwellers: Rethinking Flexibility in Contemporary Housing Models“ dostupna je on-line, u PDF formatu.

Kad ste već ovde…

• Kako je Novosađanin stigao do najpoznatijeg japanskog biroa