Subotička sinagoga – dugo iščekivani preporođaj
Maestralno ostvarenje budimpeštanskih arhitekata s početka 20. veka konačno je doživelo opsežnu restauraciju koja je trajala tačno 365 dana.
Iako je prošlo više od dve godine od obnove Subotičke sinagoge, u javnosti nije objavljen nijedan stručni članak na tu temu. Kako prijateljski poduhvat dve države, Srbije i Mađarske i uspeh naše službe zaštite, ne bi bio marginalizovan, odlučili smo da isto posvetimo malo pažnje.
Sama sinagoga, ali i jevrejska arhitektura uopšte, zaslužuje da se o njoj kaže nešto više i da se rasvetle neke pojave i nedoumice, koje su strane čak i nekim Jevrejima. Ovo poslednje ponajviše jer se jevrejskom arhitekturom u Srbiji bavi jako mali broj stručnjaka, a i njihova pisana reč veoma teško dolazi do stručne javnosti ili do kruga jevrejske zajednice.
Opeka i Žolnai keramika
Subotička sinagoga je maestralno ostvarenje koje potpisuju budimpeštanske arhitekte Marcel Komor i Deža Jakob. Obojica su bili saradnici arhitekte Edena Lehnera, tvorca mađarske secesije, što objašnjava i arhitektura same sinagoge na kojoj se zapažaju dekorativni elementi mađarskog folklora, na šta nam ukazuje opeka i bojena Žolnai keramika koja tvori mnogobrojne kitnjaste ukrase.
Subotička sinagoga je maestralno ostvarenje koje potpisuju budimpeštanske arhitekte Marcel Komor i Deža Jakob.
Zgrada je zidana od 1902. do 1909. godine, a kada je otvorena spremno je dočekala mnogobrojnu subotičku jevrejsku zajednicu, kada je oko 1.400 (850 u klupama i 350 na galeriji) Jevreja svakog Šabata, a skoro 4.000 vernika na velike praznike, posećivalo ovaj verski objekat. Teške trenutke sinagoga doživljava od početka Drugog svetskog rata, kada samo oko jedne šestine zajednice preživljava Holokaust. Nakon ratnih godina broj Jevreja u celoj Jugoslaviji rapidno opada, pre svega usled iseljenja u novoosnovanu državu Izrael (1948), što otežava funkcionisanje lokalne zajednice i održavanje same sinagoge.
Opsežna restauracija
Prvi konzervatorsko-restauratorski radovi izvedeni su u periodu od 1980. do 1993. godine, zatim 2002. godine, a onda usled sve težeg stanja u kojem se zgrada nalazila, uz pomoć grada Subotice, Pokrajinske i Republičke Vlade i naravno Jevrejske opštine Subotica, započinje etapno obnavljanje zgrade.
Poslednja, sveobuhvatna restauracija trajala je tačno 365 dana, od 2017. do 2018. godine, kada se uključuje i država Mađarska sa 1,6 miliona evra, koji su utrošeni za kompletnu obnovu enterijera. Proces restauracije je vodio tim iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, arhitekta Aleksa Ciganović, istoričar umetnosti Vladimir Džamić i tehnolog Vojin Nikolić, stručni nadzor građevinskih aktivnosti je obavljao Branislav Ćopić iz Subotice dok je radove izvodila kompanija Yumol d.o.o. sa angažovanim konzervatorima slikarstva iz Mađarske. U ovom procesu, najteži su bili radovi na obnovi originalne stolarije i vitraža, koji su po svom izgledu u potpunosti autentični.
Poslednja restauracija trajala je tačno 365 dana, kada je enterijer kompletno obnovljen.
Kako je ovo bio projekat međudržavne saradnje, u proces obnove se uključuje i organizacija „Evropa nostra“, koja još jednom potvrđuje aspekte po kojima je Subotička sinagoga jedna od najznačajnijih građevina te vrste u Evropi.
Za početak, njen konstruktivni sistem je specifičan, kod kojeg je dvostruka polukalota kupola (jedna unutar druge) oslonjena na čelični prsten, koji nosi osam udvojenih stubova, čime je postignuta odlična stabilnost, otpornost na seizmičke uticaje, ali i održivost strukture celokupne građevine.
Jevrejska moderna
Druga karakteristika je sam arhitektonski stil, koji se u struci naziva „jevrejska moderna“ i obuhvata sakralne i profane objekte, izgrađene od kraja 19. do sredine 20. veka, u nekoj od varijanti modernih stilova, koji su tih decenija bili aktuelni u Evropi (secesija/ar nuvo, ar deko, internacionalni stil, lokalni graditeljski uticaji). Secesija je početkom 20. veka uveliko bila rasprostranjena u Evropi, ali je u Mađarskoj dobila svoju posebnu varijantu. Na Subotičkoj sinagogi ona je ovaploćena u bogatoj fasadnoj i enterijerskoj plastici, na kojoj se izdvaja motiv školjke na više mesta dodatno obogaćen različitim floralnim motivima. Posebno su interesantni i izvorni svećnjaci, menore i električni lusteri, posebno dizajnirani i ručno izrađeni za potrebe ove sinagoge. U enterijeru, iznad Aron Hakodeša (ormarića u kojem se čuvaju Tore), izvedene su i orgulje, što je u procesu službe svakako uticaj katoličanstva.
Opšte karakteristike arhitekture sinagoga
Sinagoge mnogi nazivaju hramovima, što je pogrešno. Niti je sinagoga hram, niti je rabin sveštenik, jer je u Judaizmu mesto Hrama rezervisano za jednu jedinu građevinu, centralni motiv judaizma, koji je uništen pre oko 2000 godina i koji čeka na svoju obnovu, kada bi u istom službu morali da održavaju sveštenici. Rabin je po svom statusu verski učitelj, a sinagoga je mesto učenja jevrejskog nauka (pre svega onoga iz Tore), kao i mesto molitve i drugih obrednih i edukativnih procesa.
Dugo se mislilo da su sinagoge nastale tek nakon razaranja Hrama, međutim najnovija istraživanja ukazuju da su prve sinagoge izgrađene kada je Hram još uvek postojao. One nikada nisu imale propisanu (kanonsku) arhitekturu, a jedino što je bilo važno jeste mesto ormara sa Torama, koji je morao biti okrenut u pravcu Jerusalima, tj. nekadašnjeg Hrama. Svi drugi elementi arhitekture i enterijera su bili proizvoljni i razvijali su se tokom istorije pod raznim arhitektonskim i kulturološkim uticajima.
Na primer, Jevreji Sefardi su najčešće imali arhitekturu koja je bila orijentalna, pod uticajem mavarske, arapske i osmanske arhitekture, sa nešto malo upliva lokalnih izraza, dok su Jevreji Aškenazi zidali sinagoge pod direktnim uticajem evropskih stilova, kao što su akademizam, romantizam, secesija itd. Neke su bile centralne građevine, sa kupolom, neke su imale slepu kupolu, ali je zajednička osobina gotovo svih značajnijih sinagoga ta da su na ulazu morale imati dve kule. One su nekada bile u pravoj, upotrebnoj veličini, ali ponekad svedene na male simbolične motive, a njihova uloga je bila je simbolično prikazivanje ulaza u Hram, koji su flankirala dva stuba – Jakin i Boaz.
U nekom trenutku, u drugoj polovini 19. veka, Jevreji kao i mnogi drugi narodi, počinju da razvijaju svoj nacionalni stil u arhitekturi. To se pokazalo kao veoma nespretno jer su mnoge sakralne i profane građevine počele da bivaju zidane u pseudo-mavarskom stilu, koji kao takav nikada nije postojao i koji je bio veštačka tvorevina aškenaske jevrejske populacije.
Što se tiče enterijera, on je uvek bio ispunjen sa jednim ili više redova klupa, dok su veće sinagoge imale i galeriju. Centralni red klupa je rezervisan za muškarce, dok su bočni redovi i galerija rezervisani za žene. Za potrebe većih praznika bilo bi organizovano horsko pevanje, koje je najčešće imalo muzičku pratnju, pa je ugradnja orgulja u enterijere aškenaskih sinagoga bila neretka pojava.
Sinagoge u Srbiji
U Srbiji su za potrebe službe aktivne samo dve sinagoge – u Beogradu i Subotici, dok su za potrebe kulturno-umetničkih dešavanja aktuelne one u Novom Sadu, Nišu i takođe novorestaurirana sinagoga u Šapcu. Međutim, nekadašnja Kraljevina Jugoslavija, a pre svega Vojvodina, imala je u svakom mestu naseljenom Jevrejima po jednu sinagogu. U zavisnosti o brojnosti i materijalne moći zajednice one su bile različitih veličina, sa manje ili više atraktivnom arhitekturom.
Jedna od njih, sinagoga u Apatinu, takođe čeka na temeljnu restauraciju, ali kako u ovom gradu ne postoji jevrejska zajednica, može biti prenamenovana za neke druge svrhe. Posebno je zanimljiva po predstavi deset Božijih zapovesti, koje su na plafonu oslikane naopako, po čemu je ova sinagoga jedinstvena u svetu.
Nažalost, veliki broj ih je srušen tokom Drugog svetskog rata, ali i više njih nakon ratnih godina, što je veoma simptomatično ako se uzme u obzir da svojim fizičkim postojanjem nisu ugrožavale svoje okruženje (poput crkava i džamija), a veoma lako su mogle biti prenamenovane za potrebe domova kulture ili neke druge javne ustanove. Ova prenamena je i sačuvala neke od njih, pa nam sada kao nemi spomenici svedoče o životu i kulturi predratne jevrejske zajednice.
Kad ste već ovde…
Tekst je napisan stručno i zanimljivo, sve pohvale za Autora.
Da, da. Jako dobar tekst. Bravo, Marko 😀
… SHABBAT <3 SHALOM !!!