In memoriam: Arh. Prof. Branislav Milenković
Napustio nas se autor naselja Petlovo brdo, zgrada na Terazijama, hotela širom bivše Jugoslavije ali i jedan od najomiljenijih predavača svih studenata koji su se školovali na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu.
Odlazak profesora Brane Milenkovića poklopila se sa pandemijskom vanrednom situacijom, pa će mnogim kolegama, ponajviše njegovim studentima, biti žao što neće moći da budu prisutni na njegovoj sahrani. Na neki način, to je možda i dobro jer nas je profesor napustio upravo onako kako je živeo i stvarao – u tišini, skromno i nenametljivo.
Za sve koji nisu bliže upoznati sa životom i delom arhitekte Milenkovića, za početak možemo reći da je Arhitektonski fakultet u Beogradu ostao bez svog najstarijeg profesora u penziji i jednog od najomiljenijih predavača svih studenata koji su se školovali na ovom beogradskom fakultetu.
Partizani su ga regrutovali i poslali na Sremski front gde upoznaje arhitekte Milana Pališaškog i Bogdana Bogdanovića.
Arhitekta Branislav Milenković rođen je 1926. godine u Beogradu. Nakon završene gimnazije regrutovan je od strane Partizanskih jedinica i poslat na Sremski front. Tu se upoznaje sa dvojicom kolega, koji će mu kroz ceo život ostati nerazdvojni prijatelji – arhitekte Milana Pališaškog i Bogdana Bogdanovića.
Nakon završetka rata, Milenković je želeo da upiše slikarstvo na akademiji, ali ga je od toga odgovorila tadašnja devojka, kasnije životna saputnica Jelisaveta. I tako nesuđeni slikar postaje arhitekta, ali se svoje mladalačke prve ljubavi nikada nije odrekao.
Od partizana do stadiona Partizana
Tokom studiranja radi u projektnom birou „Stadion“, kod arhitekte Mihaila Jankovića, gde učestvuje u projektovanju Stadiona JNA/Partizan. Nakon završenog fakulteta (1946-51), zapošljava se u preduzeću „Urban projekt“, gde radi sve do 1957. godine, kada biva angažovan kao asistent na Arhitektonskom fakultetu, gde ostaje sve do penzionisanja 1991. godine. Najpre radi kao asistent kod profesora Mate Bajlona, da bi 1959. godine, nakon dobijene docenture započeo i sam da drži predavanja.
Godine 1968. postaje vanredni profesor, a 1977. godine doktorira na matičnom fakultetu sa temom „Studija programskih načela arhitekture i njen odnos prema drugim poljima u nauci o prostoru“. Držao je uvodne predmete, na kojima su se studenti prvi put upoznavali sa arhitektonskom materijom, pa su mnogi koji su diplomirali do početka 90-ih godina više puta naglašavali da projektovanje ne bi savladali bez mudrih pouka i gotovo roditeljskih saveta profesora Milenkovića.
Studenti su naglašavali da projektovanje ne bi savladali bez mudrih pouka i gotovo roditeljskih saveta profesora Milenkovića.
Neki od predmeta koje je predavao profesor Milenković bili su Arhitektonska analiza i Elementi projektovanja, dok je na postdiplomskim studijama držao predmet Teorija prostora i Nauka o prostoru. Sastavio je i nekoliko udžbenika, od kojih su najznačajniji „Uvod u arhitektonsku analizu“ (doživela nekoliko izdanja) i „Elementi za definisanje projektnog zadatka“. Dok je već uveliko bio u penziji, objavljuje i kratka izdanja u obliku hronika, u kojima se prisećao svojih profesora, „Učitelji“ (2011) i dešavanja na arhitektonskoj sceni nakon Drugog svetskog rata, „Dubrovnik“ (2014).
Od Beograda, preko Podgorice do Podgore
Pored veoma uspešnog teorijsko-pedagoškog rada, arhitekta Milenković bavio se i projektovanjem, a lista njegovih referenci nimalo nije manja od njegovih profesorskih zasluga. Od realizovanih objekata izdvajaju se: Aerološka opservatorija u Beogradu (1954-56), Zgrada socijalnog osiguranja u Prijepolju (1954-57), Studentski domovi u Nišu (1954-58), Srednja tehnička škola u Podgorici (1959-60), Studentski dom „Patris Lumumba“ u Beogradu (1961, sa arh. Đorđem Petrovićem), Odmaralište „Železare Nikšić“ u Bečićima (1961-62), Naselje „Petlovo brdo“ u Beogradu (1966), Osnovna škola, vrtić sa jaslicama i tržni centar u naselju „Petlovo brdo“ (1967-70, sa arh. Jelisavetom Milenković), dve poslovne zgrade na Terazijama (Terazije 3 i Kolarčeva 7, 1972-76, sa arhitektama Brankom Aleksićem i Jelisavetom Milenković), nekoliko zgrada banaka i robnih kuća (Bijeljina i Brčko, 1975, sa arh. Jelisavetom Milenković) kao i nekoliko hotela širom Jugoslavije od kojih se izdvaja hotel „Minerva“ u Podgori.
Pobožan, ali do kraja života odan idealima Narodnooslobodilačke borbe, za koju su ga vezivale snažne lične uspomene.
Gotovo sva dela nalaze se na visokom nivou posleratne autorske moderne. Iako je gotovo ceo život projektovao u duhu moderne, nije propustio da bude kritičan i samokritičan prema sebi i kolegama, ponajviše na temu arhitekture i urbanizma, koji su na polju moderne imali i svojih slabih tačaka.
Pored pedagoških i projektantskih aktivnosti, arhitekta Milenković bavio se crtanjem i slikanjem. Od najobičnijih skica i crteža, kao proces razmišljanja pa sve do umetničkih akvarela, kojima je do samog kraja života bio posvećen.
Bio je veoma miran, skroman i povučen čovek, blage naravi, ali i uporan, tvrdoglav. Voleo je umetnost u svakom obliku, druženje i stručna putovanja sa kolegama. Pobožan, ali do kraja života odan idealima Narodnooslobodilačke borbe, za koju su ga vezivale snažne lične uspomene. Bio je kritičan u davanju saveta, ali ne isključiv ili sujetan, što ga svrstava u grupu atipičnih arhitekata.
Kad ste već ovde…
Pocinje kao odlican prikaz profesorka Milenkovica, a onda se zavrsava recenicom, i to izdvojenom, kako je profesor bio pobozan…? Pa stvarno, to je vredno izdvojiti od citavog opusa profesora?
Pri tome, ako cemo vec da se bavimo njegovim religijskim uverenjima, onda bi i te kako bilo znacajno spomenuti da je supruga Elza jevrejka – a s obzirom na uticaj koji je to imalo na brojne njihove izbore, verovatno pre to izdvojiti nego da je profesor bio pobozan – zasto nam je ta informacija bitna? A i koliko puta sam razgovarala s profesorom i sedela kod njega kuci, nisam bas ni sigurna da je informacija tacna – toliko je drzao do toga?!
Istina, obično ne pišem ovakve podatke, ali mi je u slučaju prof. Milenkovića to bila obaveza. Često sam sa njim pričao u ratu (Drugom sv.) o njegovim simpatijama prema partizanskom pokretu, ali i njegovoj pobožnosti, što je često u ono vreme bilo kontradiktorno. Zato sam želeo to da naglasim.
Da dodam i ja par sećanja, a uz dužno poštovanje, mislim da je ‘simpatije prema partizanskom pokretu’ understatement. Čovek je kao omladinac prešao Sremski front, učestvovao u borbama za Beograd i bio obaveštajac u tim istim jedinicama, stalno je isticao da je socijalista iako je bio često puta razočaran pojavnim formama istog u praksi. To uopšte ne znači da nije bio makar spiritualan, te stvari se nužno ne isključuju, naročito znajući tu generaciju. Ja npr. nemam zabeleženo u razgovorima da je ikada pomenuo da je pobožan, to je više nekako izbijalo iz njegovog rada i tema koje su ga interesovale. Najzad, izdavač mu je ovih poslednjih godina bila Eparhijska radionica, ali nekako to nikad nije pominjao kao temu.
Tri zanimljive rečenice u mojim sećanjima na razgovore sa J+B Milenković
1. „Arhitektura je dosadna “
2. „Sve će te dobiti kada vam više ništa ne bude trebalo“
3. Bolje da sam žurio za ženskama“ Pa ja ne vidim nikakvog partizana ili modernisti, jedan prizemna umetnik duhovit spram sebe.