Memorijalni hramovi – najviši dometi na polju pravoslavne sakralne arhitekture

Memorijalni hramovi u Donjoj Gradini, Jajincima, Kraljevu i Nišu predstavljaju najviše domete na polju pravoslavne sakralne arhitekture. 

Danas je Dan sećanja na žrtve Holokausta i genocida, pa je možda pravi trenutak da tim povodom rasvetlimo jedno do sada zapostavljeno polje – arhitekturu memorijalnih hramova, kojima se dodatno čuva uspomena na tragično nastradale civilne žrtve Drugog svetskog rata.

Nakon ovih stravičnih događaja Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija vrlo brzo kreće u podizanje spomenika i memorijalnih kompleksa širom svoje teritorije, kojima su obeležena vojna, a posebno civilna stradanja naroda sa ovih prostora. Izuzev spomen-kompleksa Sajmište, koje iz dosada nejasnih razloga nikada nije pretvoreno u spomen kompleks i muzej, gotovo sva mesta velikih stradanja dobila su svoja obeležja.

Kako je tada državom upravljao komunistički/socijalistički režim, na tim mestima su podizani isključivo skulptoralni memorijali i spomen-muzeji, bez prisustva ikakvih sakralnih objekata. Ako se uzme u obzir da su na tim stratištima najviše ubijani pravoslavni Srbi, uviđa se probem višedecenijskog nepostojanja ikakvih memorijalnih crkava, u kojima bi se u određene dane održavala služba i molitva za stradale.

Sa druge strane, postoje i stavovi da bi te objekte valjalo zidati na obodu ovih stratišta, jer su na njima svoje živote ostavili i oni koji nisu pravoslavne veroispovesti: Jevreji, muslimani, katolici i komunisti-ateisti. Samim tim bi i službu za žrtve, koja se obavlja na godišnjice njihovog stradanja, valjalo prilagoditi i tim drugim veroispovestima (prisustvo rabina, muftije, biskupa).

Ovi projekti, pre svega svojom originalnom arhitekturom, odskaču od drugih pravoslavnih hramova.

Što se tiče same arhitekture, tu je situacija daleko jednostavnija. Jevreji ne poseduju memorijalne sinagoge posvećene velikim događajima poput holokausta (ponekad porodice svojim donacijama izgrade manju sinagogu na mestu poginulih vojnika u Izraelu), već se najčešće memorijalni prostori, sa spomenicima, spomen pločama ili muzejima, grade isključivo u blizini neke postojeće sinagoge, izgrađene pre Drugog svetskog rata.

Kod muslimana takođe ne postoji memorijalna džamija, izgrađena u spomen palim žrtvama, već se na mestu većeg muslimanskog memorijalnog kompleksa obično izgradi musala, prostor za molitvu na otvorenom (nepokrivena džamija), gde se eventualno izgradi manji krov koji pokriva mimber.

Time dolazimo do zaključka da isključivo hrišćani, u ovom slučaju pravoslavni, imaju memorijalni hram kao arhitektonsku pojavu koja se zida na mestima većih stradanja. Ali kako izgledaju realizovani i nerealizovani projekti koji pored druge namene, pre svega svojom originalnom arhitekturom, odskaču od drugih pravoslavnih hramova?

Memorijalni centar „večni život“, Donja gradina (Jasenovac)

Kompleks koncentracionog logora Jasenovac, po svojoj veličini i broju žrtava, najveće je mesto stradanja na Balkanu za vreme Drugog svetskog rata. U ovom logoru smrti stradalo je oko 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma (među kojima i na desetina hiljada dece), što su brojevi potvrđeni od strane nekoliko nezavisnih komisija i koji daleko premašuju broj od oko 83.000 žrtava čija su imena sačuvana u logorskoj dokumentaciji (koja je inače nekoliko puta tokom Rata uništavana).

I pored veličine ovog zločina, politički vrh SFRJ nikada nije insistirao na nekom značajnijem rasvetljavanju, prezentovanju i memorisanju ovih žrtava, zarad međunacionalnog mira između naroda koji su nakon Rata tvorili zajedničku državu. Osim monumentalnog spomenika, čiji je autor arhitekta Bogdan Bogdanović i manjeg muzeja, koji je poslednjih godina doživeo reviziju postavke (uklanjane mnogih predmeta i svedočanstava), drugi vid memorijalizacije tragičnih događaja gotovo i da nema.

Sa druge strane, jedan deo kompleksa Jasenovac prostirao se i na teritoriji Donje Gradine, koja se nalazi sa druge strane Save u Bosni i Hercegovini – Republici Srpskoj. Kako tamo postoji realna potreba da se memorišu ovi događaji, lokalna opština je još 2016. godine održala konkurs, na kojem je pobedilo rešenje arhitekte Slobodana Maldinija. Međutim, to rešenje još uvek nije usvojeno, a u javnosti se pojavio i projekat arhitekte prof. Ljubiše Folića iz 2018. godine. Ni ovaj projekat za sada nije usvojen, ali vidimo jedno zanimljivo i po svemu kompleksno rešenje, koje vidno naglašava prisustvo žrtava sva tri naroda.

Ispred svakog objekta postavljen je bazen, koji simbolizuju Mrtvo more, reku Jordan i reku Savu.

Urbanistički, kompleks je veoma praktično rešen, sa jednim većim, udvojenim objektom, koji obuhvata muzej i obrazovno-istraživački centar i tri manja memorijalna objekta, posvećena romskoj, srpskoj i jevrejskoj zajednici. U glavnom objektu mogu se prepoznati i neki uzori, poput Jevrejskog muzeja u Berlinu, arhitekte Danijela Libeskinda, dok su tri manja, versko-nacionalna objekta pomalo nesvakidašnje koncipirana.

Ispred svakog od njih je postavljena po jedan bazen, koji simbolizuju vode koje su značajne za kulturološko determinisanje svake od tih nacija – Mrtvo more, reka Jordan i reka Sava. Forma ovih objekata je vizuelno prepoznatljiva, ali je njihova funkcija na zanimljiv način koncipirana.

Hrišćanski objekat ima oblik krstoobraznog poliedra i predstavlja pravoslavnu crkvu, jevrejski objekat ima oblik kubusa, sa davidovom zvezdom i menorom i predstavlja sinagogu, dok romski objekat ima oblik kubusa sa kupolom i predstavlja verski objekat označen kao „krug na četiri ćoška“. Ovim se arhitekta Folić poziva na koncept iz istoimene knjige arhitekte Bogdana Bogdanovića, ali i na činjenicu da su Romi delom islamske, a delom hrišćanske veroispovesti i da u ovom hramu mogu da se okupe predstavnici obe populacije.

Da li će ovaj projekat biti prihvaćen, ostaje nam da vidimo, ali i na sadašnjem nivou on ukazuje i problematizuje neke pojave koje su veoma važne u memorisanju zločina u Jasenovcu.

Memorijalni hram Svetih Ćirila i Metodija, Beograd (Jajinci)

O ovoj memorijalnoj crkvi je u poslednjih nekoliko godina dosta bilo reči u stručnim krugovima, ali je šira javnost ostala uskraćena za neke preciznije, aktuelne informacije. Projekat nastaje 2002. godine i njemu učestvuju studenti Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, a doživljava nekoliko varijanti, dok su autori njenog finalnog rešenje arhitekte prof. Branislav Mitrović i Boris Podreka.

Na prvi pogled, crkva deluje netipično za jedan pravoslavni hram, ali kada se dodatno rasvetli njen koncept, arhitektura postaje veoma čitljiva. Za početak, autori su bili svesni da će crkva biti izgrađena na obodu velikog stratišta, na kojem je u periodu od nekoliko godina streljano više od 80.000 Srba i Jevreja. Ovo je inspirisalo autore da hram ne dobije ustaljenu pravoslavnu formu, već da se u njega utka i simbolika judaizma.

Projekat crkve u Jajincima predstavlja veoma smeo iskorak ka razvoju i osavremenjavanju pristupa projektovanja pravoslavnih sakralnih objekata.

Crkva je zamišljena kao podužna jednobrodna, čime podseća na prvobitne ranohrišćanske bazilike, nastale još u vreme antičkog Rima. Njena podužnost inspirisana je Nojevom barkom, tj. mestom u koji se vernici skrivaju od nedaća. Uzori se mogu pronaći i kod Šatora od sastanka, tj. Solomonovog hrama, koji su u unutrašnjoj organizaciji imali prostor Svetinje i Svetinje nad Svetinjama, koji su bili razdvojeni zastorima, tj. vratima. U slučaju pravoslavnog hrama, to su prostor naosa i oltara, koji su razdvojeni oltarskom pregradom.

Bazilika je na severnoj strani presečena transeptom, na osnovu čega je naos odvojen od krstionice. Hram poseduje i dve galerije, do kojih se dolazi stepenicama iz krstionice i što je veoma neobično, stepenicama koje se nalaze u ambulatorijumu iza oltara.

I pored svih ovih neobičnosti, crkva je zadržala svoje pravoslavne predznake, pre svega kroz liturgijske i kanonske principe, koji počivaju na prisustvu sakrivenog oltara i kupole, kao simbolične predstave neba. Projektovana kupola je u stvari slepa kalota i ne izlazi izvan krovnog pokrivača, čime je skladnost arhitektonske forme ostala nenarušena.

Prostor je osvetljen preko šest vertikalno izduženih prozora koji su pozicionirani na severnom zidu hrama. Južni zid je zaklonjen simboličnim „zidom plača“, na kojem će sa spoljne strane biti upisana imena i broj stradalih žrtava, dok će ophod uvoditi vernike između dva zida, gde će sa unutrašnje strane „zida plača“ biti prostor za paljenje sveća. Na zapadu se uzdiže i modernistički stilizovan toranj sa zvonikom.

Zamišljeni arhitektonski oblici ne bi bili mogući bez upotrebe armiranog betona, koji čini 90% konstruktivnog materijala. Projekat crkve, koja se uveliko izvodi, predstavlja vredan i veoma smeo iskorak ka razvoju i osavremenjavanju pristupa projektovanja pravoslavnih sakralnih objekata, koji se pored memorijalnih može primeniti i na druge parohijske hramove.

Kapela rodoljuba, Kraljevo (Groblje streljanih rodoljuba)

Malom broju ljudi je poznat istorijski genocid Drugog svetskog rata koji se odigrao u Kraljevu, kada je nacistički okupator u oktobru 1941. godine streljao oko 2.200 (po nekima mnogo više) rodoljuba ovog grada i njegove okoline. Još manjem broju ljudi je poznat izgled spomen kompleksa i novoizgrađene spomen kapele, koja u idejnim crtežima nastaje 2006. godine, a da je njena izgradnja privedena kraju.

Autori ove kapele su pre svega arhitekta prof. Spasoje Krunić sa saradnikom arhitektom Milošem Đurasinovićem, dok su u razradi glavnog projekta učestvovali i arhitekte Vladimir Anđelković i Dijana Adžemović Anđelković. Kao predstavnik generacije drugog modernizma, arhitekta Krunić modeluje sa jednostavnim, prepoznatljivim formama, ali na njemu specifičan način strukturu oplemenjuje detaljima i smelom upotrebom različitih građevinskih materijala.

Po centralnoj, valjkastoj formi, ali i brižno modelovanoj teksturi fasade, na Kapeli rodoljuba vidi se pre svega uzor arhitekte Jože Plečnika.

U ovom slučaju, kapela je osmišljena u cilindrično stepenovanoj formi, umetnuta u kubični ram sastavljen od profilisanih krstova i završena sa krstom na kupoli. Zidana je na tradicionalan način, od opeke i obzidana bogato iznijansiranim belovodskim peščarom dimenzije 20x20x20. Ovo deluje kao nepresušni uticaj arhitekte Nikole Dobrovića i njegovog bunjastog kamenja, na koje se arhitekta Krunić iznova vraća. Međutim, arh. Dobrović nije projektovao crkve i ovde je posredi jedan možda i značajniji uzor. Po centralnoj, valjkastoj formi, ali i brižno modelovanoj teksturi fasade, na Kapeli rodoljuba vidi se pre svega uzor arhitekte Jože Plečnika.

Osvetljenje kapele je rešeno na neuobičajen način, pa se umesto kupole od opeke ili betona na tavanici našao kružni stakleni otvor. Ovde je nebo predstavljeno kako realno tako i simbolički, što je unutrašnjem prostoru obezbedilo mistično, zenitalno osvetljenje. Ovim projektom arhitekta Krunić pravi iskorak kao „istraživanju i finom pomeranju u saglasnosti sa onim što vreme donosi i Crkva odobrava“, kako kaže autor, što bi mogla biti vodilja za svakog arhitektu koji projektuje sakralnu arhitekturu.

Kapela u Spomen-parku Bubanj, Niš (Bubanj)

Inicijativa za izgradnju spomen kapele potekla je početkom 2000-ih godina od strane Direkcije za izgradnju grada Niša, koja je u raspisu konkursa navela samo jedan parametar – kapela. Ovim potezom, Direkcija ostavlja prostor za veliku slobodu samih autora, što se vidi i na samom pobedničkom rešenju. Jedinu otežavajuću okolnost u projektu predstavljalo je prisustvo postojećeg spomenika, ikoničnih armirano-betonskih pesnica nastalih 1963. godine po nacrtima vajara Ivana Sabolića. Kako je ovaj vredan spomenik posleratne moderne uveliko pod zaštitom, bilo je neophodno predviđenu kapelu izmestiti izvan prostorno-vizuelnog polja koji zauzima spomenik i izvesti je u formi koja bi se na pravi način uklopila u postojeći koncept.

Struktura je izgrađena od čelika i prozirnog materijala, čime se omogućava vizuelno prožimanje spomenika i kapele.

Pobedničko rešenje, arhitekte Saše Buđevca, realizovano je 2004. godine i vrlo brzo je otvorilo polemiku o tome da li su granice materijalizacije pravoslavnog sakralnog objekta ovom idejom isuviše pomerene. Ideja ove arhitekture bila je potpuno drugačija od gotovo svih postojećih pravoslavnih hramova, pa je umesto introvertnog upotrebljen ekstrovertan koncept.

Transparentna struktura je izgrađena od čelične konstrukcije i prozirnog materijala, čime se omogućava vizuelno prožimanje spomenika i kapele. Formom dominira motiv krsta, koji se očitava u osnovi i stranicama, a bazira se na modularnom elementu dimenzija 105x105x105 cm. Za istu visinu je kapela odignuta od zemlje, pa odaje utisak lebdenja, naročito noću kada je obasjana rasvetom. Ovde se otišlo još dalje u koncipiranju metafizike neba, pa je kupola u potpunosti ustupila mesto prozirnom krstastom motivu.

Osnova

Presek

Na podu, u kvadratnim poljima ugla krsta izvedeni su peskom ispunjene palionice sveća. Po nekima, ovaj koncept se isuviše udaljio od pravoslavnog koncepta, dok su drugi u njemu videli evoluciju pravoslavnih hramova, čime bi se oni na neki način približili zen prostorima koji se mogu videti u budizmu. Kako god doživeli ovaj pre svega duhovni objekat, ne možemo poreći njegovu uspešnu avangardnost, koja i posle gotovo dve decenije još uvek nije prevaziđena na polju pravoslavne sakralne arhitekture.

Dometi

Navedeni memorijalni hramovi predstavljaju najviše domete na polju pravoslavne sakralne arhitekture. Vizionarsko delo njihovih autora sada je na testu vremena, ljudske duhovnosti i ukusa, a čije se granice, za širu populaciju vernika, veoma sporo pomeraju i nanovo utvrđuju, pa je uloga arhitekte na ovom polju više nego didaktička.

Kad ste već ovde…

• Crkve za poneti: Komercijalizacija ili realna potreba?