Peđa Isus u karijeri dugoj 35 godina izgradio je preko stotinu sakralnih objekata poput crkve Svetog Kneza Lazara u Čačku, hrama kralja Jovana Vladimira u Baru ili Hercegovačke Gračanice u Trebinju.
Tekst uspomene na arhitektu Predraga Ristića – Peđu Isusa, po prvi put nije u potpunosti sastavila jedna osoba. Njegov život, arhitektonsko delo, likovno stvaralaštvo, naučna istraživanja, muzičko eksperimentisanje, društveno buntovništvo i duhovna potraga zaista nisu mogli da stanu u memoriju jednog autora. O kompleksnosti njegove ličnosti pružićemo samo jedan mali deo, jedan isečak – izraz od kojeg je možda sve počelo. Ili je možda Peđa svojim poreklom i rođenjem već bio predodređen da ostavi dubok trag u razvoju naše kulture…
Rođen je u Beogradu 1931. godine, od oca Petra, mašinskog inženjera i majke Marije Tabaković, po čijoj liniji je Peđa završetkom školovanja postao četvrto arhitektonsko pokolenje u familiji. Pored toga što su mu preci bili slavni umetnici i arhitekte, nekoliko njegovih dedova i deda-stričeva bili su ugledni slobodni zidari iz Novog Sada i Arada. On je u svojim genima doneo sklonost prema vizuelnim umetnostima, a znanje (praktično, naučno i ezoterično) spoznao je kako od svojih predaka tako i istražujući prirodu i njene zakonitosti.
Osnovnu školu i gimnaziju završava tokom i nakon Drugog svetskog rata, a 1956. godine diplomira na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu sa projektom Saborne crkve i sopstvenom teorijom akustike, osnovanoj na matematičkoj teoriji skupova.
Nadimak Isus dobija nakon plivačkog nadmetanja sa sovjetskim narodnim herojem kada je izlazeći iz vode, mršav i koščat, mnogima zaličio na Isusa.
Nadimak Isus dobija nakon posleratnog plivačkog nadmetanja sa sovjetskim narodnim herojem Leonidom Mješkovim kada je, izlazeći iz vode, mršav i koščat, sa riđom kosom, mnogima zaličio na Isusa. Kako je bio zakleti rojalista i večiti buntovnik, nije želeo da se uklopi u tadašnje društvene norme, pa samim tim nije ni mogao da dobije neko stalno zaposlenje u državnoj službi.
Iako je po struci bio arhitekta, nije ga zanimalo isključivo projektovanje, već pre svega neka prirodna načela po kojima svet funkcioniše i po kojima su najranije ljudske civilizacije organizovale svoj život, a samim tim i arhitekturu. Na osnovu toga, još od mladalačkih dana počinje da se interesuje za kulturu Lepenskog vira koju samostalno istražuje i dolazi do otkrića i zaključaka, koji su se kosili (po nekima još uvek kose) sa zvaničnim naučnim istraživanjima, koje je ustanovio profesor Dragoslav Srejović. Predmet sporenja bio je oblik lepenske kuće, koja je po Srejoviću imala oblik trapeza, a po Ristiću oblik isečka. Kako je Srejović tada već uveliko bio ugledni profesor na Odeljenju za arheologiju, Peđa je bio svestan da svoju teoriju neće moći da odbrani u Jugoslaviji. Međutim, to uspeva na Univerzitetu u Gracu 1980. godine, sa tezom Rekonstrukcije preistorijske arhitekture Lepenskog vira. Ova istraživanja u mnogome su mu pomogla prilikom njegovog primarnog posla – projektovanja sakralne arhitekture.
Prvi poslovi
Jedan od prvih poslova bio je rekonstrukcija kompleksa manastira Kaone koji Peđa dobija 1984. godine. Ovaj sveobuhvatni projekat izvodio se kako bi osam godina kasnije manastir proslavio 600 godina od osnivanja i 100 godina od podizanja postojeće crkve. Tom prilikom, arhitekta Ristić radi na rekonstrukciji glavne crkve, izgradnji nove krstionice, pećinske kapele, ulazne kapije i drugih pratećih objekata.
Posebno je ponosan na Saborni hram u Podgorici gde je na bogatom živopisu i sam ovekovečen, kao glavni neimar.
Ovaj posao otvara mu vrata za mnoge druge projekte, koji su tokom ovih 35 godina dostigli broj od preko stotinu sakralnih objekata u Srbiji, regionu i inostranstvu. Od drugih sakralnih objekata izdvajaju se crkva Svetog Kneza Lazara u Čačku (2012), hram kralja Jovana Vladimira u Baru (2015), kao i Hercegovačka Gračanica u Trebinju (2000). Posebno je ponosan na Saborni hram u Podgorici (2013), gde je na bogatom živopisu i sam ovekovečen, kao glavni neimar, sa velikim lenjirom u ruci.
Takođe, posebno je zanimljiva i crkva Svetog Đorđa na Ravnoj gori koju zbog svog političkog opredeljenja sa zadovoljstvom projektuje 90-ih godina, a čija fotografija je u jednom trenutku završila na jednom bugarskom sajtu, potpisana kao srpska srednjovekovna crkva iz 14. veka. Ovo samo govori o veštini projektovanja i rukopisu, koji se u slučaju arhitekte Ristića, protezao od veštih autorskih mimikrija srednovekovnih motiva, do krajnje neobičnih ekspresionističkih i romantičarskih ostvarenja, kojima bi se reklo mogao porediti sa arhitektom Momirom Korunovićem. Istakao se i na polju rekonstrukcije postojećih sakralnih objekata, a tokom života se zalagao i za potpunu rekonstrukciju crkve Svetog Arhanđela u Prizrenu, mauzoleja cara Stefana Dušana, što su mu kao ideju mnogi stručnjaci osporavali.
Svestranost
Kao što vidimo, arhitekta Ristić je kako zbog neodgovarajućeg političkog sistema, ali i svoje buntovne prirode, čekao više od dve decenije da krene u ostvarivanje svojih arhitektonskih zamisli, ali je na kraju ispalo da je bio jedan od naših najproduktivnijih arhitekata. A čime se sve zanimao u vreme kada nije mogao da se bavi arhitekturom?
Za početak, jedan je od osnivača umetničke grupe Mediala (1950) kada se druži i stvara sa svojim nerazdvojnim prijateljem umetnikom Leonidom Šejkom. Kako bi zaradili novac, kao studenti omladinci pomažu Bogdanu Bogdanoviću u izradi maketa za spomenik u Jajincima i Jasenovcu. Tada se Ristić dublje upoznaje sa temom fizičke i duhovne patnje sprskog naroda, ali mu je koncept memorisanja koji je propagirao Bogdanović bio isuviše odbojan i pomirljiv. S grupom medijala se druži decenijama, a svoj najoriginalniji doprinos daje 1966. godine kada konstruiše takozvani „drndafon“ uz pomoć kojeg je snimljen zvuk za jedno popodne za film koji na Festivalu u Puli za muziku dobija dve zlatne arene!
Ristić konstruiše drndafon uz pomoć kojeg je snimljen zvuk za film koji na Festivalu u Puli za muziku dobija dve zlatne arene!
Bežeći od sistema, najviše je voleo prirodu, pa je 1962. godine postao prvi beogradski Robinzon Kruso, sagradivši sa svojim prijateljima prvu sojenicu na Adi Međici. Znanja iz arhitekture Lepenskog vira u mnogome mu pomažu da tehnički usavrši izgradnju ovog objekta (tadašnja milicija mu zbog njegovog „nedoličnog ponašanja“ tri puta ruši ostvarenje), da je ubrzo počeo da podučava i druge ljude kako da na Međici grade sojenice.
Nasmejani buntovnik
Dobitnik je nekoliko prestižnih nagada, najpre za film – Srebrna nagrada na međunarodnom festivalu za naučni film u Zapadnom Berlinu (1974) i Prva nagrada za Jugoslovenski naučni TV film (1970). Tu je i Nagrada Princa Čarlsa za projekat crkvenog doma u Birmingemu u Engleskoj (1989), kada se na dodeli nagrade pojavio u tradicionalnoj srpskoj nošnji. Za njom sledi i Orden Svetog Save II reda (1990), koji dobija za zasluge pre svega na polju unapređenja duhovnosti i razvoja sakralne arhitekture.
Srž njegove nauke o projektovanju pravoslavne sakralne arhitekture sadržani su u knjizi Kolač (2012). Celog života je bio buntovne naravi, patriotski nastrojen, tvrdoglav i uporan, ali stalno nasmejan i raspoložen za šalu i smicalice, sa humorom koji ga nije napuštao da poslednjih dana.
Kad ste već ovde…
