Jesu li staklene fasade (konačno) na staklenim nogama?

Saznajte kako su stakleni neboderi osvojili svet i zašto treba da prestanemo da ih gradimo.

Pre dva meseca, u Njujorku je usvojen zakonski paket o zelenoj gradnji kojim bi do 2030. godine trebalo bi da se eliminiše zagađenje vazduha ekvivalentno zagađenju kojem doprinosi milion automobila. Nove zakonske mere podrazumevaju zelene krovove na svim novim objektima, kao i zabranu staklenih fasada kojima, po rečima njujorškog gradonačelnika, „više nije mesto ni u ovom gradu ni na planeti Zemlji“.

Ova opaska, po mišljenju mnogih, sasvim je na mestu, a isto potvrđuju i činjenice. Staklo je samo po sebi izazovan građevinski materijal upravo zbog toga što je u zatvorenom prostoru teško kontrolisati temperaturu i odsjaje, a upotreba potpuno zastakljenih eksterijera postala je moguća isključivo zahvaljujući napretku klimatizacije i pristupu jeftinijoj energiji. No, istraživanja pokazuju da su emisije ugljenika iz klimatizovanih kancelarija u proseku 60% veće od emisija iz kancelarija s prirodnom ili mehaničkom ventilacijom, o čemu možete da pročitate na sajtu UCL koledža.

U to ime, magazin Fast Company napravio je kratki istorijski osvrt koji pokazuje kako je došlo do toga da staklene fasade u arhitekturi postanu tako popularne.

Kako je sve počelo

Ljudi su još u 19. veku, zahvaljujući tada popularnim staklenim baštama, naučili kako da kontrolišu klimatske uslove u zatvorenim objektima konstruisanim na sličan način. U ovim slučajevima, staklo je tokom noći bilo pokrivano izolacionim materijalima kako bi prostorije zadržale toplotu, ili su se koristile samo južne strane objekata u kojima se toplota duže zadržavala.

Prve staklene poslovne zgrade kakve danas vrlo dobro poznajemo nikle su u Čikagu krajem 19. veka.

Na osnovu ovih zaključaka nastala je i Kristalna palata u londonskom Hajd Parku, privremeni paviljon podignut kao mesto izlaganja Svetske izložbe 1851. godine. Ipak, kontrola toplote u to davno vruće lete pokazala se kao ogroman izazov. Organizatori su oprobali različite metode hlađenja da bi se na kraju odlučili da prosto skinu deo galerijske konstrukcije ne bi li se izložba do kraja održala. Kada je, kroz nekoliko godina, Kristalna palata vraćena na svoje permanentno mesto na rubu Londona, napravljene su izmene u dizajnu koje su omogućile bolju ventilaciju.

Staklo u poslovnom prostoru

Prve staklene poslovne zgrade kakve danas vrlo dobro poznajemo nikle su u Čikagu krajem 19. veka. Zanimljivo je da su neki od najpoznatijih projekata u ovom periodu zapravo izgrađeni bez oslanjanja na naprednu klimatizaciju, nego je (relativno uspešno) korišćena prirodna ventilacija. Takve su, na primer, zgrade Crown Hall (1950-56) i Lakeshore Drive Apartments (1949) koje potpisuje čuveni arhitekta Ludwig Mies van der Rohe.

Pri izradi Crown Halla korišćeni su čelična krila (flaps) koja su nosila staklo. U ovom slučaju, specijalisti sa Škole za arhitekturu IIT morali su svaki od ovih ramova ručno da prilagode ne bi li omogućili unakrsnu ventilaciju. Ipak, ove metode nisu uspele da postignu moderne standarde i vremenom je i u njima uvedena moderna klimatizacija.

Jedna od prvih modernih zgrada sa staklenom fasadom je zgrada Sekretarijata Ujedinjenih Nacija, građena u periodu od 1947. do 1952. godine u Njujorku. Napredan ventilacioni sistem omogućio je strogu, jednostavnu formu i ogroman broj spratova, a po tom modelu kasnije su nastajali i brojni drugi neboderi u okolini – ali i mnogo, mnogo dalje.

Kraj staklenih fasada?

Henrik Schoenefeldt, specijalista za održivu arhitekturu, naglašava da staklene konstrukcije same po sebi nisu problematične, nego da velika šteta leži u tome što arhitekte nisu učile na greškama i tako propustile priliku da naprave potpuno novu generaciju ekološki efikasnih staklenih nebodera.

Dakle, zabrana staklenih fasada je vrlo moguća za sve one zgrade koje ne ispunjavaju određene energetski efikasne propise izgradnje.

Kad ste već ovde…

• Ovako izgleda fasada od betona armiranog staklenim vlaknima