9 slavnih arhitekata koji nisu imali diplomu
Neki od njih nisu uspeli da izguraju fakultet do kraja, dok drugi nisu ni razmatrali opciju upisivanja arhitektonskih škola…
Pali ste ispit? Dok u očaju čitate ovaj tekst, možda vam na pamet padne misao da možda ipak ne morate završiti fakultet kako biste projektovali kao ove čuvene arhitekte.
To baš i ne ide tako, jer moramo biti svesni da osobe koje su bez formalnog znanja i diplome dogurali tako visoko u struci, zapravo su u manjini. Možda neko i može uspešno razviti karijeru bez adekvatne diplome i stečenog znanja, ali oni su veoma retki. U daljem tekstu kojeg prenosimo sa Via ArchDaily pogledajte koje su to slavne arhitekte uspele da bez diplome uspešno ostvare svoju karijeru.
Frenk Lojd Rajt
Čovek koga je Američki institut arhitekata 1991. godine proglasio „najvećim arhitektom svih vremena“ zapravo nije imao diplomu iz arhitekture, iako mu je Univerzitet u Vinskonsinu, koji je napustio 1887. godine, izdao počasnu diplomu doktora finih umetnosti, kada je bio u svojim osamdesetim godinama.
Nakon napuštanja fakulteta posle prve godine studiranja, Rajt se seli u Čikago kako bi stekao praktično iskustvo kao asistent arhitekte J.L. Silsbee. Zatim se prijavljuje za posao u prestižnoj firmi Adler & Sullivan, gde ostaje da radi šest godina kao pripravnik, a zatim osniva svoju praksu 1893. godine.
Iako je njegova karijera bila obeležena skandalima i tragedijom, njegov doprinos američkoj arhitekturi kao i njegova popularnost kao arhitekte svakako su bez premca. O njegovom skeptičnom mišljenju prema formalnom obrazovanju svedoči i zapažanje iz 1955. godine: “Obrazovanje vam pokazuje šta je bilo i ostavlja vas da napravite zaključak o tome šta bi moglo biti.“
Luis Salivan
Rajtov “lieber meister” Luis imao je formalno obrazovanje, mada neobično. Vunderkind i tvorac čuvenog principa „forma prati funkciju“, završio je srednju školu 1872. godine i bio je primljen na MIT, jedinu arhitektonsku školu u Americi u to vreme.
Zbog svoje nestrpljivosti za intenzivnijim sticanjem znanja, Salivan napušta školu i zatim su usledile dve kraće prakse, prva kod arhitekte Frenka Furnesa u Filadelfiji, a druga kod arhitekte Vilijama le Barona Dženija, koji je bio istaknuta ličnost u razvoju Čikaške škole arhitekture. Tokom leta 1874. godine, Salivan odlazi u Evropu i upisuje se na prestižni École des Beaux-Arts u Parizu, gde se takođe zadržao samo godinu dana. Nakon povratka u Čikago kratko je radio kao crtač u nekoliko firmi, da bi se zatim pridružio firmi Dankmar Adler, u kojoj zatim postaje i partner. Njegova četrnaestogodišnja saradnja sa Adlerom iznedrila je više od sto projekata zgrada, koje je karakterisala moderna arhitektura, sa elementima dekorativne estetike.
Le Korbizje
Čak i čuveni Korbizje nije imamo diplomu iz arhitekture! Švajcarski arhitekta i urbanista, kao mlad počeo je da uči zanat emajliranja i graviranja satova od svog oca. Sa 15 godina je upisao École des Arts Décoratifs, da bi njegov profesor istorije umetnosti tri godine kasnije insistirao na tome da mladić postane arhitekta, te mu je baš on pomogao pri dobijanju prve prakse na lokalnim projektima, da bi ga tokom predstojećih godina uputio u gradove širom Evrope u kojima je Korbizje sticao znanje u nekoliko arhitektonskih biroa: Auguste Perret, Pariz (1907), Josef Hoffmann, Beč (1908) i Peter Behrens, Berlin (1910-11). Zatim se 1912. godine vraća u svoj rodni grad, kao bi podučavao zajedno sa svojim profesorom i otvorio sopstvenu arhitektonsku praksu, pre nego što se 1917. godine odselio u Pariz.
Mis van der Roe
Čovek za kog se vezuje izraz „manje je više“ odrastao je u skromnoj kamenorezačkoj porodici u Nemačkoj, te mu društvena i finansijska situacija nije dozvoljavala formalno obrazovanje. Nakon svog prvog pripravničkog staža kao zidar, Mies je radio za brojne arhitekte iz Ahena, gde je u najvećoj meri crtao ornamente na zgradama, što je doprinelo njegovoj crtačkoj veštini. U svojoj 19 godini seli se u Berlin, gde je njegov samostalni projekat Riehl House izazvao interesovanje Pitera Berensa, koji mu je zatim i ponudio posao u njegovoj firmi.
Njihovo četvorogodišnje družbovanje pomoglo je Misu da uspostavi mnogobrojene veze sa istomišljenicima i zanatlijama, koji su se zalagali za „brak između umetnosti i tehnologije“. Nakon što je 1912. godine napustio Berensa, započinje samostalno da projektuje kuće za berlinsku elitu.
Bakminster Fuler
Fuler, koji se smatra jednim od najvećih umova našeg vremena, bio je izbačen s Harvarda čak dva puta i nikada nije diplomirao. On je svoje životne okolnosti detaljno predstavio tokom jednog predavanja 1961. godine kada je rekao: „Moj otac je preminuo kada sam bio veoma mlad i obzirom da je moja porodica bila relativno siromašna nisam se adekvatno uklopio na Harvardu, koji su pohađali mladi iz dobrostojećih porodica. Nisam mogao biti uključen u klubove, u koje bi i mogao stupiti da sam bio bogat i da sam imamo oca koji bi pazio na mene. Bio sam u panici zbog raspadanja mog idealnog uverenja o Harvardu, te sam zbog mog stava uzrokovanim okolnostima bio izbačen. Nakon toga sam se zaposlio i vredno radio.
Izveštaji o mom radu i pohvale da sam sposoban i dobar momak su stigli i na Harvard, te su me oni ponovo primili na Univerzitet. Međutim, ponovo sam osetio klasne razlike, osećao sam se kao disident, te sam na kraju godine ponovo izbačen.
Ponovo sam se zaposlio i naporno radio. Da nije došlo do Prvog svetskog rata siguran sam da bi me Univerzitet ponovo vratio i ponovo izbacio. Svaki put kada sam se vratio na Harvard ušao bih u svet gnusnih strahova, a ne u obrazovnu ustanovu i to je zapravo bio problem.“
Luis Baragan
Meksički arhitekta, koji je dobitnik i Prickerove nagrade i čiji je rad okarakterisan kao minimalistički, emocionalan i mističan, pohađao je Escuela Libre de Ingenieros (Free School of Engineers), gde je diplomirao 1923. godine. Ipak, u praksi je nastavio da radi poslove stručnije od svog zvanja. Tokom posete izložbi 1925. godine u Parizu, Luis se upoznao sa radovima francuskog pejzažnog arhitekte i ilustratora Ferdinanda Baka, sa kojim se, kao i sa Korbizjeom, sreće ponovo šest godina kasnije. Baš ovih dvojica čuvenih arhitekata imali su veliki uticaj na Luisov dalji rad.
Karlo Skarpa
Čovek koji je poznat zbog svog specifičnog pristupa arhitekturi i dizajnu, pohađao je Royal Academy of Fine Arts u Veneciji, koju je i završio kao diplomirani neprofesionalni profesor arhitektonskog crtanja, što mu je onemogućavao da se samostalno bavi arhitekturom.
Svoju karijeru otpočeo je kao profesor arhitektonskog crtanja na venecijanskom Royal Superior Institute of Architecture. Tek nakon Drugog svetskog rata dobija zvanje arhitekte, u najvećoj meri kao priznanje za uspešan rad na renoviranju muzeja Kastelvekio u Veroni.
Tadao Ando
Japanski arhitekta, dobitnik Prickerove nagrade, u mladosti je bio profesionalni bokser. Zahvaljujući svom nastavniku matematike, kao i lokalnim stolarima Tadao se zainteresovao za arhitekturu. Međutim, Tadao nije bio u mogućnosti da sebi priušti univerzitetsko obrazovanje, pa je odlučio da se samostalno obrazuje. Čitao je knjige iz oblasti arhitektrure, pohađao večernju školu i posećivao i proučavao zgrade u Japanu i inostranstvu kada god je bio u mogućnosti. Nakon godina neformalnog sticanja znanja i veština, Tadao je otvorio samostalnu arhitektonsku praksu 1969. godine, sa svojih 29 godina.
Piter Cumtor
Još jedan dobitnik Prickerove nagrade, rođen u Bazelu, otpočeo je svoj stručno školovanje na Basel Arts Basel Arts and Crafts School, na kom su ga podučavali profesori koji su pripadali Bauhausu. Nakon završene škole Cumtor je kratko pohađao njujorškom Prat insitutu, gde je učio o industrijskom dizajnu. Nakon povratka u Švajcarsku, počinje da radi u odeljenju za očuvanje spomenika u Graubundenu. Tek nakon 12 godina otvara sopstvenu praksu.
Cumtor je često ponosno isticao da nikada nije stekao zvanje arhitekte, objašnjavajući to na sledeći način: „Mis van der Roe Le Korbizje potiču iz tradicije u kojoj su arhitekte još uvek znale kako su stvari napravljene i kako da se naprave dobro. Sada arhitekte žele da budu filozofi ili umetnici.“
Pročitajte i ovo:
