Vlasnik kuće napravljene od starog vagona otkriva zašto vredi graditi korišćenim materijalima
Reciklaža građevinskih materijala, ali i eksperimentisanje sa objektima koji ne spadaju pod klasične stambene jedinice tema je o kojoj se u svetu sve češće govori. Međutim, primera alternativnog tipa gradnje na našim prostorima zaista nema mnogo.
Zato odlazimo u novosadsko vikend naselje Ribnjak, gde su svoj dom našla dva specifična projekta. “Kuća sa pogledom od milion dolara” sada je već postala prepoznatljivo mesto u kojem se, između ostalog, snimaju editorijali i video-spotovi poznatih muzičara, dok se na samo par metara odatle nalazi kuća specifična po jednom nesvakidašnjem atributu – vagonima pretvorenim u stambeni prostor.
Zanimljivo je da su oba objekta u maksimalnoj mogućoj meri podignuti od materijala koji su ranije već bili u upotrebi kao elementi nekada funkcionalnih domova. No, braća Stojačić, Nenad i Zoran, u tome su videli poseban izazov, te odlučili da ovim projektima praktično posvete život. O tome pričamo sa Zoranom Stojačićem, inženjerom arhitekture po čijim zamislima su nastajali ovi projekti. Inače, Zoran predaje stručne predmete u Srednjoj tehničkoj školi „Mileva Marić Ajnštajn“ u Novom Sadu.
Kada vlastitu kuću sklapate na ovaj način, vaš odnos prema domu postaje potpuno drugačiji od onoga koji imate prema objektu koji je kupljen „na gotovo“
Gradnju rabljenim materijalima naš sagovornik definiše kao “arhitekturu mogućeg” gde estetika zavisi od onoga što je dostupno i za šta vi kao graditelji, odnosno vlasnici objekta, mislite da bi moglo da ima veze sa jednom vrstom senzibiliteta. O kakvom se senzibilitetu u ovom konkretnom slučaju radi, otkrivamo dalje u razgovoru sa Zoranom.
– U suštini, vagoni su uslovili arhitekturu objekta u kojem se sad nalazimo, jer je gradnja počela od njih. U pitanju je jedan stari drveni vagon prepolovljen na pola jer je to bio jedini način da se on doveze na lokaciju. Ove dve polovine su kao dve zasebne jedinice priključene na zidani objekat koji takođe nije rešen na uobičajen način – počinje naš sagovornik sa opisom osnove objekta.
Čelični stubovi i horizontalne grede su ono što čine kostur ove kuće, a prostor između vagona i konstrukcije ispunjen je recikliranim ciglama. Unutrašnjost vagona prilagođena je stanovanju, tako da se u oba dela nalazi po jedna funkcionalna prostorija sa kupatilom. Svaki deo vagona ima i direktan izlaz na prednje dvorište sa maleckim tremom koji je nekada služio kao pristupna platforma. Originalna dužina celog vagona iznosila je 10 metara, a širok je tri.
Pogled na Zoranovu kuću vozova iz vazduha:
Potpun ugođaj
Originalne drvene daske su skoro kompletno zamenjene i dodata su još jedna ulazna vrata po sredini. Između dve vagonske celine nalazi se prostrana zona za odmaranje odakle puca pogled prednje dvorište, a iza njega na čitav Novi Sad. U delovima gde se vagon spaja s kućom sazidana su dva kupatila, a sobe imaju dodatnu termoizolaciju u vidu još jednog sloja drvenih dasaka. Vodovodna i električna mreža razvedene su po celom objektu, uključujući i vagone. Po objektu je sprovedeno i centralno grejanje koje je isprva bilo uključeno i u vagone, ali je vremenom Zoran od toga odustao i odlučio se ta tanke norveške radijatore na struju. Sve u svemu, možemo potvrditi da vagoni pružaju potpun ugođaj.
– Da raspored ne bi bio monoton, odlučio sam se da vagone postavim pod određenim uglom jedan u odnosu na drugi, ali tako da konačan rezultat ipak ima jasnu simetralu. Na taj način se postigla i vizura ka gradu, a još bolji pogled se pruža sa gornje terase. Pri izgradnji kuće, mnogi često prave grešku zanemarujući najveći kvalitet lokacije, a u ovom slučaju to je upravo taj pogled ka Novom Sadu. Smatram da je to nešto na čemu treba potencirati kada se gradi na lokaciji kakav je Ribnjak. Kuća zbog toga orijentisana ka severu, a ne prema istoku što je uobičajena praksa kod individualne gradnje, ali budući da je pogled ipak primaran kvalitet projekta, odučio sam da to pravilo zaobiđem.
Na samo par koraka od bratskog projekta
Jedva stotinjak metara odavde nalazi se i gorepomenuta, nesuđena “Kuća suncokreta” u vlasništvu Zoranovog brata blizanca Nenada Stojačića koja je takođe građena rabljenim materijalima. Uprkos brojnim zajedničkim elementima ovaj objekat odiše drugačijim ambijentom i krasi je nešto nežniji, “shabby chic” stil na kojem je i izgrađen njen brend. Ipak, ove dve kuće povezuje jedna vrlo bitna karakteristika.
– One su simetrične. Kad bi se povukla simetrala, videlo bi se da su sve strane ovih kuča u potpuno iste. Međutim, “Kuća suncokreta” nije originalno dizajnirana u materijalizaciji koju danas ima. To je kvadratna osnova, odnosno dva kvadrata pod uglom postavljena jedan nad drugim i gde se ovaj gornji okreće prema suncu, baš kao i sam cvet.
– U našim kućama se prepoznaje isti rukopis i to najviše u pogledu materijalizacije. Naime, kako smo obojica gradili već korišćenim, starim materijalima, delili smo sirovine, koristili iste elemente, ponegde i iste cigle. Ipak, dobili smo dva unikatna objekta, a tako nešto je nemoguće postići kod klasične gradnje, objašnjava Zoran i dodaje:
– Postoje, naravno, razlike i one se najpre ogledaju u stilu u kojem je uređen enterijer. Kod mene dominiraju vozovi i tema stare železnice, “Orijent ekspresa” i “steam punka” kojem sam vrlo naklonjen, ali ne uvek dosledan. Na primer, sobe su zasad opremljene klasičnim nameštajem. Plan mi je da dodatno estetizujem tu temu i da ona postane još jasnija. Nisam daleko – nabavljam detalje, kupujem na internetu praktično sve što me podseća na železnicu i drugu industrijsku revoluciju. To estetika jednog vremena koja se zasnivala na zanatstvu i imala je zadatak da preoblikuje neka tehnička dostignuća koja su se tad pojavila.
Ciglu po ciglu do sopstvenog gnezda
Stari zanati svakako su u samoj srži ovakvog graditeljskog pristupa. Sve se radi ručno i prosto se podrazumeva da će vlasnik projekta makar u nekoj meri sam učestvovati u njegovoj izgradnji. U Zoranovom slučaju, to nije bio ni najmanji problem s obzirom na to da je vešt majstor vičan kreiranju unikatnog nameštaja i drugih stvari. Njegove rukotvorine “razbacane” su svuda po kući, a posebnu pažnju privukle su nam metalne “šank” stolice kod kojih je postolje za noge izliveno po uzoru na stari točak, dok je sedište replika starih traktorskih sedala.
Ovaj proces podrazumeva konstantno promišljanje i svakodnevni rad, pa i samim tim i arhitektura na neki način postaje performans.
Štaviše, reciklaža građevinskih materijala dovela je u ovoj kući do vrlo zabavnih rezultata:
– Ubedljivo najluđi detalj u ovoj kući, sem očigledno vagona, su njene pločice. To su stare pločice iz srušene kuće. Bilo ih je raznih vrsta, a ja sam ih uklopio tako da prate određenu šaru. Zaista su stare, neke su i poluoštećene, ali izgledaju vrlo neobično – priča nam Zoran.
Sve navedeno govori da je gradnja rabljenim materijalima izuzetno zahtevan i krajnje dugoročan poduhvat. Rezultat prvenstveno zavisi od sirovina koje u datom momentu mogu da se nađu – a kako potraga za korišćenim građevinskim materijalima nije egzaktna nauka, tako se šema projekta, njegov izgled i funkcija konstantno menjaju.
– Ovaj proces daleko je kompleksniji nego kada se zida potpuno novi objekat, a pritom je neuporedivo teži i duži. U suštini, ovde se nešto postojeće uklapa u ono što bi trebalo da izgleda kao neka nova organizacija, a to je posebno komplikovano kod vagona. Sve to podrazumeva konstantno promišljanje i svakodnevni rad, pa i samim tim i arhitektura na neki način postaje performans. Uz definisan koncept, odnosno osnovnu ideju (bila to „Kuća suncokreta“ ili „Kuća od vozova“) projekat ide lakše, a nama je dodatna prednost bila to što imamo odličan pogled na Novi Sad, na šta smo stavili akcenat.
Cena i osećajnost: Koji su benefiti gradnje rabljenim materijalima?
Uprkos laičkom mišljenju da je gradnja već korišćenim materijalima jeftinija u odnosu na klasične metode, istina je da je ovaj proces daleko skuplji. Kako kaže naš sagovornik, stari materijali, iako isprva deluju kao ekonomično rešenje, zapravo su zamka. Adaptacija postojećih, već korišćenih sirovina u nešto novo zahteva mnogo vremena, zbog čega je ljudski faktor ovde najskuplji. Štaviše, konačna cena izvedbe može da košta do deset puta više u odnosu na osnovnu cenu sirovina.
Uprkos laičkom mišljenju da je gradnja već korišćenim materijalima jeftinija u odnosu na klasične metode, istina je da je ovaj proces daleko skuplji.
Stoga smo Zorana upitali zbog čega se uopšte vredi upuštati u ovakvu avanturu i koji su zapravo benefiti ovakvog tipa gradnje.
– Glavni benefit se ogleda u tome što je konačni rezultat u bukvalnom smislu vaš ručni rad. Ovde se sve radi rukama i nema prefabrikacija, a posebno je važno to što ste upućeni u svaki detalj (jer ako ne radite nešto lično, onda nadgledate razne majstore). Ovaj poduhvat bih preporučio svima onima koji imaju želju i mogućnosti da stvore svoje unikatno gnezdo. Jer kada vlastitu kuću sklapate na ovaj način, vaš odnos prema domu postaje potpuno drugačiji od onoga koji imate prema objektu koji je kupljen „na gotovo“. U pitanju je vraćanje nekom arhetipu ljudskog postojanja, gde posmatramo kuću kao gnezdo – a kada radite sopstvenim rukama, ciglu po ciglu, grančicu po grančicu, to zapravo nije ni teško zamisliti. To je permanentni proces. Ni ne možete da ga završite. – zaključuje naš sagovornik.
Crtež i fotografije iz teksta pripadaju arhivi Zorana Stojačića, osim ako to nije drugačije navedeno.
Kad ste već ovde…
