Estetika ruševine: Memorijal zgrade RTS-a
Kreće izgradnja memorijalnog kompleksa po prvonagrađenom rešenju s konkursa iz 2013. godine.
Ove godine navršava se dvadeset godina od NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Šta reći za ovaj nepotrebni rat, osim da su njegovim činom stvorena velika materijalna razaranja i poginule mnoge nedužne žrtve. Jedne od njih su i radnici Radio televizije Srbije, čija zgrada je gađana tokom vazdušne agresije, kada je poginulo 16 civila. Gubitak ovih života ne može se nadoknaditi njihovim porodicama, ali neki vid uspomene na ovaj događaj morao je biti ostavljen budućim naraštajima, koji na taj način mogu imati uvida na tragediju koja se u prošlosti dogodila.
Ubrzo nakon bombardovanja, podignut je i spomenik „ZAŠTO?“ u vidu manje kamene ploče, s ispisanim imenima poginulih. Značajnija inicijativa u memorisanju ove tragedije postignuta je 2013. godine, kada je grad Beograd raspisao konkurs za idejno rešenje memorijalnog kompleksa, na prostoru polusrušene zgrade RTS-a u Aberdarevoj ulici. Konkursu se odazvao veliki broj domaćih arhitekata, kako pojedinaca tako i timova, a žiri je odabrao zasluženo pobedničko rešenje. Nakon toga je usledila i izložba pobedničkih radova, ali nikakvi dalji koraci nisu preduzimani. Aktuelni gradski čelnici su odlučili da se ovaj memorijalni kompleks ipak izvede i to upravo po prvonagrađenom rešenje od pre šest godina, kako bi godišnjica tragedije na dostojan način bila obeležena.
16 zastava/jarbola, koji simbolišu poginule radnike RTS-a, slobodno se vijore u prostoru.
Na konkursu iz 2013. godine, pobedničko mesto osvaja idejno rešenje tima Neoarhitekti, koji čine arhitekte Snežana Vesnić, Tatjana Stratimirović i prof. Vladimir Milenković. Za razliku od mnogobrojnih učesnika, koji su u svojim rešenjima predlagali dogradnju i/ili kompleksno preuređenje prilaznog prostora, pobedničko rešenje je stavilo akcenat na minimalnim arhitektonskim intervencijama na zgradi i njenom okruženju. Radije se opredeljuju za estetiku ruševine, pojavu koju je determinisao Đilo Dorfles, pri čemu oštećeni ili razrušeni objekat, sa svojom slojevitošću u prostorno-vremenskom kontinuumu, stvara dovoljno upečatljiv utisak na posmatrača. Time ambijent neke lokacije komunicira sa okruženjem i na verodostojan način prenosi emotivni naboj, u ovom slučaju nastao nakon tragedije ratnog razaranja.
Jedan pristup veoma blizak onom koji je nakon Drugog svetskog rata primenjen u japanskom gradu Hirošimi i njegovom memorijalnom kompleksu udara i žrtava atomske bombe. Takođe, slično se dogodilo s jednim od spomen-obeležja arhitekte Bogdana Bogdanovića, koji je insistirao da ono ostane neobnovljeno, iako je postradalo u poslednjem građanskom ratu u Jugoslaviji, kako bi na taj način postalo memorijal još jednom ratnom razaranju.
Jednostavno, a snažno
Od drugih elemenata tu je pristupna staza, sa stepeništem i platoom, na kojem bi bilo instalirano 16 zastava/jarbola, koji bi se slobodno vijorili u prostoru i koji bi simbolisali poginule radnike RTS-a. Od materijala koji bi bili upotrebljeni za obradu pristupnog platoa i drugih površina, prisutna je nemalterisana crvena opeka.
Rešenje nikada jednostavnije, a nikada potpunijim konceptom i snažnim emocijama predstavljena jedna poruka. Nije pohvalno za bilo koju državu da gradi memorijalne komplekse, jer to znači da se oni podižu u čast i uspomenu nekih poginulih osoba, ali ako se oni i grade, bitno je da se to radi na jedan primeren način i da se na pravi način prenese poruka o svoj uzaludnosti rata i tragediji njegovih žrtava.
Kad ste već ovde…
