Cerak vinogradi – prvo stambeno naselje u Srbiji pod zaštitom države
Jedno od najprepoznatljivih dela bračnog para Marušić, stavljeno je pod ingerenciju Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda što znači da je zabranjena bilo kakva dogradnja kao i da se moraju očuvati sve prirodne vrednosti ovog prostora,
Odlukom Vlade Srbije od 25. januara, naselje Cerak vinogradi, postalo je prvo kompletno savremeno stambeno naselje stavljeno pod ingerencije Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda, piše Blic.
Naselje Cerak vinogradi je od 2016. godine bilo u proceduri za proglašenja kulturnim dobrom, a sada je to i ozvaničeno. To znači da se, između ostalog, moraju očuvati sve prirodne vrednosti ovog prostora, poput zelenih površina, parkova i drvoreda, pa čak i vrste drveta u ulicama po kojima su one dobile imena, kao i očuvanje urbane matrice, igrališta, terena, saobraćajnica. Osim toga, zabranjeno je da se dogradnjama naruši autentičnost celog ambijenta, kao i nadogradnja zgrada, a naselje mora da ostane prevashodno stambeno, kako je i osmišljeno.
https://www.facebook.com/CerakVinogradi/photos/a.204107933024296/204113733023716/?type=3&theater
Zbog autentičnog izgleda koji se nije menjao poslednje tri decenije predstavlja svojevrsni simbol srpske prestonice.
Naselje oivičeno ulicama Kneza Višeslava, Pilota Mihaila Petrovića, Jablaničkom, Kosmajskom i Ibarskom magistralom – Cerak vinogradi, odnosno Cerak I i Cerak II, prostire se na površini od 76,95 hektara, u njemu živi oko 15.000 ljudi, a zbog specifične arhitekture, istorijske i kulturne važnosti, kao i zbog autentičnog izgleda koji se nije menjao poslednje tri decenije predstavlja svojevrsni simbol srpske prestonice.
Kad se arhitekte „presele“ na gradilište
Naselje je podizano na prostoru gde ranije nije bilo građevina, a njegovi tvorci, arhitekte Milenija i Darko Marušić i Nedeljko Borovnica, vredno su radili na ostvarivanju svoje zamisli skoro čitavu deceniju, koliko je trajala gradnja kompleksa. On je u vreme gradnje predstavljao nesvakidašnji projekat, budući da je građen na jako nepristupačnom geografskom terenu. Na izgradnji naselja udaljenog tek nešto više od desetak kilometara od centra grada od 1979. do 1987. godine učestvovalo je oko 50 inženjera, koji su se tu „preselili“ da bi nadgledali izgradnju kompleksa od 67 objekata i 3.650 stanova.
Cerak I i Cerak II čine četiri susedstva u okviru kojih su smešteni i javni objekti podizani istovremeno sa stambenim zgradama, pa su tu i škole, VMC, parkovi kao i vrtići od kojih je jedan projektovao bračni par Marušić a bili su u trci za najlepšu zgradu Beograda u poslednjih 25 godina u organizaciji našeg portala.
Bračni par Marušić i njihov kolega Borovnica za projekat su nagrađeni i Oktobarskom nagradom Grada Beograda 1981. godine, kada su dočekani i prvi stanari. Da bi se naselje očuvalo, arhitekte i stanari uspeli su da spreče proširivanje Vidikovačke pijace, naselje je odolelo navali kioska, a godinama su arhitekte besplatno radile desetine projekata adaptacije stanova.
Delovi kao kulturna dobra
Iako su Cerak vinogradi jedini stambeni kompleks u celosti proglašen kulturnim dobrom, postoje i pojedini delovi Beograda koji su takođe zakonom zaštićeni, poput Bulevara kralja Aleksandra, Terazija, Knez Mihailove, Topčidera, Kosančićevog venca, starog jezgra Zemuna…
Kad ste već ovde…
Kao neko ko se davne 1982 g. medju prvim (ali bukvalno prvim) stanarima uselio u stan u ovom naselju, mogu da potvrdim da je naselje zaista bilo zamisljeno i izvedeno kao retko koje u to vreme. Sta ce cinjenica da je stavljeno pod zastitu grada znaciti za ocuvanje naselja koje je vec dobrano napao zub vremena, nebrige i slabog odrzavanja, ostaje da se vidi. Licno mislim malo toga. Zelene povrsine su odavno okupirane automobilima (sa sve pobodenim stubicima i razvucenim lancima, i posljunkanim i betoniranim delovima travnjaka), pesacke staze razlokane, smece na sve strane… A sta je tek sa nadogradnjama koje su vec odradjene, terasama od kojih je svaka drugacije zastakljena (ili zazidana i pretvorena u stambeni prostor), sta je sa zajednickim prostorijama pretvorenim u lokale itd, itd… Siguran sam da ni para ni volje da se stanje popravi nema, tako da na zalost ne vidim smisao stavljanja naselja pod zastitu spomenika kulture
Komšija Peđa, nažalost, to što Vi kažete je istina. Nažalost, proces zaštite nije mogao ranije da se uradi, zato što postoji vremenski period koji mora da protekne da bi se nešto zaštitilo. Kada su arhitekte Marušići projektovali Cerak Vinograde, ali i arhitekte Mihailo Čanak i Aleksandar Đokić Vidikovac, tj. sve one „crvene“ i „sive“ solitere, niko nije mogao da pretpostavi da će samo deceniju ili dve kasnije ceo koncept da postane problematičan za održavanje i bezbednost. Da parkinzi moraju biti ispod prozora, kako Vam neko ne bi krao radio ili ceo automobil, da neki delovi zgrada, iako su jako lepi za sedenje, uveče privlače klošare, pijandure i narkomane, samo zato što ne pripadaju nikome (one terase i tremovi oko zgrada), da će svako da doziđuje i menja prozore i krov po svojoj volji, a sve to počevši od 90-ih do sada. Zaštita je stigla sa manjim zakašnjenjem, ali ne i prekasno. Sada je sve mnogo strožije, a opština ima osnov da možda neke stvari vrati u prvobitno stanje ili da napravi projekte kako da se aktuelno stanje uredi da odgovara izvornom rešenju.
Nažalost, to su sve lepe reči ali samo mi koji živimo u ovom naselju znamo naše muke ideje nagrađenih arhitekata. Od toga da su nam oluke ugradili u zidove, pa takvih vertikala u stanu ima više, i svake godine veći problemi prokisnjavanja u stanu bez obzira na sprat na kome živite. Lepa je okolina, drveće i sve to upakovano, spolja gladac a iznutra jadac. Očajni stanari nagradjenog naselja, pa još zaštićenog da ne smemo zbog loše gradnje ništa da diramo, da se smrzavamo zimi i vlazimo se kisnicom u dnevnim i spavaćim sobama.
Ocajni smo jer nemamo pomoć od grada jer sujetene arhitekte ne priznaju svoju grešku.
Lepo zamišljeno – ali rdjavo izvedeno…Od planiranog projekta – 50% je realizovano u praksi – a ostalo je ostalo samo na papiru. Od onoga što je realizovano – veći deo je realizovan tek nakon 10-15 godina (klupe, ljuljaške, gelenderi na stepenicama, sportski tereni, osvetljenje…).
Da ste intervjuisali starosedeoce u vreme kad je naselje bilo novo – teško da bi neko imao lepu reč i za arhitekte i za gradjevince koji su izveli radove….:/
Sve staze sa pločama su se raspale u prvih par godina, jer je neko štedeo na cementu kad ih je postavljao, pa kad nagazite na njih – isprskaju vas do glave.
Unutrašnji radovi – kriminalni. Nema ni zvučne ni toplotne izolacije, kad komšija u prizemlju kine – onaj sa šestog mu viče „nazdravlje!“ Noseći stubovi unutar stanova – rasporedjeni tako da ne možete nikakav standardni nameštaj da ubacite, pa su ljudi morali na licu mesta da seku ormane i da ih „navlače“ na noseće stubove (otvoriš vrata od ormana – a unutra – noseći stub). Uglovi imedju zidova/podova/tavanica – ni blizu 90 stepeni…Ako poravnaš orman prema zidu – vrata se sama otvaraju. Ako ga poravnaš po libeli – na podu je od zida odaljen 10cm – a pri vrhu – udara u zid…
Projekat možda zaslužuje nagradu – ali naselje zaslužuje da se svi uključeni u njegovu izgradnju pokriju ušima od sramote…
Marko i Pedja su takodje 100% u pravu za sve što su rekli. Metak vam uleti kroz prozor – i nikom ništa…“ne zna ko je i odakle je pucao…:“ 🙁