Razvoj arhitekture škola u Srbiji u (ne)skladu s razvojem društva
Kako su izgledale prve škole u našoj zemlji, kakvih primera imamo danas i jesmo li spremni za projektantske izazove koje nosi novo doba?
Od jedne prostorije s tri đaka i peći na drva u uglu, preko tipskih obrazovnih ustanova koje su se gradile na svakom koraku, do ekoloških objekata čija je arhitektura koncizno usmerena na psihofizički razvoj svakog đaka ponaosob.
Obrazovne institucije su se vremenom menjale ali je svaki tip osnovne škole imao isti cilj: vaspitati i obrazovati decu i najbolje moguće ih pripremiti za život.
Međutim, novo vreme dolazi a s njim i potrebe, shvatanja, uverenja i način edukovanja dece. Da bi se ispratio čitav sistem promena, prostorna organizacija, sadržaji i vizuelni indentitet škola moraju da prođu kroz proces transformacije. Jesmo li mi spremni na te izazove?
Prva osnovna škola u Srbiji
Ne moramo ići previše daleko kroz istoriju do perioda Konfučija ili Platona i Aristotela. Dovoljno je da počnemo od primera prve osnovne škole u Srbiji koja je, kada je otvorena 1718. godine nosila naziv Mala srpska škola u Beogradu, da bi u oktobru protekle godine slavila 300 godina postojanja kao Osnovna škola Kralj Petar Prvi.
Naime, sadašnji objekat škole, koji je pod zaštitom države, delo je najmlađe žene arhitekte u Srbiji, Jelisavete Načić, koja ju je projektovala 1906. godine kada je imala svega 23 godine.
Od učionice s tri đaka i peći na drva u uglu, preko tipskih projekata do savremenih škola koje nedostaju. Jesmo li uhvatili korak s vremenom?
Kako bismo se približili formi objekta osnovne škole iz 18. veka možemo se osvrnuti na objekat prve seoske osnovne škole u Krnjevu kod Velike Plane, iz 1779. godine, koja je iznedrila mnoge slavne ličnosti naše istorije kao što su Vojislav Ilić, Nikola Živanović, Miodrag Mija Krnjevac ili Aleksandar Tirnanić- Tirke.
Objekat svedene forme, s par prostorija skromno opremljenih klupama i jednom peći na drva, imao je za cilj da okupi na jednom mestu đake, često različitih godina, kako bi ih najčešće jedan seoski učitelj opismenio, a samo neke od njih eventualno pripremio za dalje školovanje. Škole su u svojoj neposrednoj blizini često imale i učiteljski dom, jer su učitelji dolazili iz raznih krajeva Srbije, kako bi opismenili decu na selu.
Kroz naredne desetine godina dolazi do prostornog proširenja objekta škole, u vidu organizovanja većeg broja učionica, kako bi različiti đaci različitih godina pohađali razdvojeno časove. Dakle, arhitektura napreduje u pogledu složenosti prostornog plana.
Taj plan sa godinama nije mnogo dobijao na proširenju sadržaja. Vremenom je došlo do formiranja mokrog čvora u sastavu primarnog objekta, kao i do organizovanja zbornice za nastavnike, kancelarije direktora, psihologa i sekretara, kao i eventualno proširenje u vidu fiskulturne sale.
Tipski objekti… po tetris principu
Sredinom prošlog veka nastaju tipske škole po sadržaju i formi veoma slične seoskoj školi iz 1947. godine koje je projektovao Projektantski zavod Srbije. Neminovno je da je i industrijalizacija dovela u gradove veći broj ljudi, te da bilo potrebno decu usmereno edukovati u stručnim školama.
Javlja se dodatna potreba za proširenjem kapaciteta, te škole neretko dobijaju i sprat. Ne možemo se oteti osećaju da se prostorna organizacija i struktura škole proširuje po tetris principu, uglavnom sa istim jedinicama, čija je primarna funkcija da postanu deo dodatnog prostora kako bi osnovne škole mogle da prime veći broj dece.
Svakako u periodu ubrzanog napredka, od 60-tih do 80-tih, gde je primarni cilj bio edukovati i vaspitati što veći broj đaka, ovakav princip oblikovanja osnovne škole ne može se u potpunosti shvatiti kao loš.
Problem je u obrazovnim ustanovama novijeg doba, koje sadržajem i formom često nisu otišle daleko objekata iste funkcije nastalih sredinom prošlog veka. Svedoci smo velelepnih tržnih centara čija je forma i sadržaj usmeren na potrebe potrošača, a isti je slučaj i kod hotela, restorana, kafića… Pitanje je zašto se dizajn, forma i organizacija škole ne prilagodi potrebama savremenog đaka?
Akademik i arhitekta Frank Locker nedavno je izneo svoje mišljenje da nam škole liče na zatvore, zato što ih projektuju isti ljudi koi nemaju motivaciju, interese a možda ni veštine da projektuju odgovarajući prostor.
U Srbiji, opravdanje za ukalupljeno, monotono i formalno projektovanje objekata osnovnih škola može se naći u ekonomskom pa samim tim i socijalnom i arhitektonskom zaostatku u odnosu na razvijenije zemlje.
Zašto se dizajn, forma i organizacija škole ne prilagodi potrebama savremenog đaka?
Istina je da nove obrazovne ustanove ovog tipa ne niču baš često u našoj zemlji, ali i da među tim malim brojem ipak ima dobrih primera. Dogradnja osnovne škole Svetozar Marković u Beogradu svakako je jedan pozitivan primer arhitekture u Srbiji.
Ipak, i do ovog projekta dovela je potreba za proširenjem kapaciteta, ali je to urađeno smisleno i veoma organizovano, kako prostorno tako i dizajnerski.
Jasno se definiše nadgrađeni deo i nema nikakvog pokušaja maskiranja. Novi kabineti kao i zajedničke prostorije, koje su u skladu sa interesovanjima i edukativnim i socijalnim razvijem današnje dece dobili su svoje mesto u sadržaju rekonstruisane škole.
Prenamena kao rešenje?
Za razliku od ne tako davne prošlosti kada se radno vreme roditelja završavalo u 15h, savremeni način poslovanja i organizovanja radnog vremena odraslih znatno je izmenjen.
U osnovnim školama javila se potreba za uspostavljanjem dodatnih sadržaja u vidu organizovanog vannastavnog produženog boravka, gde deca mogu pre ili posle časova provesti još jedan određeni period u školi, radeći domaće zadatke ili se družeći.
Sve je češća situacija da se u našim postojećim osnovnim školama učionice ili adekvatne pomoćne prostorije transformišu u dnevne boravke, kako bi škola mogla da odgovori na ove savremene potrebe.
Osim ove značajnije sadržajne intervencije, promena zidnih ili podnih obloga, stolarije i nameštaja za sada je uglavnom najveći iskorak u transformaciji osnovnih škola u Srbiji.
A kako je u svetu
U razvijenijim zemljama sveta, situacija je nešto drugačija. Kada se radi o projektima rekonstrukcije, promene su drastično invazivnije uz primenu prirodnih materijala kako bi se dobila ekološka, socijalno i edukativno odgovarajuća ustanova za generacije koje dolaze.
Ako se pak osvrnemo na nove projekte osnovnih škola u svetu uočićemo da se pri projektovanju vodilo računa o brojnim segmentima. Pored odabira ekoloških materijala, boja ali i sistema gradnje, pazi se i na osunčanost i ventilisanje prostorija, na smerove kretanja, kao i na interakciju đaka s prostorom.
Organizacija prostora i vizuelni identitet čvrsto su povezani s modernim nastavnim programom, što je slučaj kod projekta koji su u saradnji izveli BIG i WeWork. Velika pažnja posvećuje se i mentalnoj angažovanosti dece i njihovom stanju duha, za šta je dobar primer škola koju potpisuju Zaha Hadid Architects u Kini.
Odmak od pećke
Naravno, kao i u svakom drugom segmentu života, tako i u pogledu školstva, širom sveta postoje razarajuće i poražavajuće razlike. Nemojmo zaboraviti, da mnoga današnja deca u udaljenim i izolovanim delovima Srbije i danas pohađaju nastavu u istim onim školama koje predstavljale prvobitne tipove ove ustanove… s pećkom u uglu.
Nadamo se da će se u bliskoj budućnosti prihvatiti neminovna činjenica da budućnost sveta zavisi od dece, a da ukoliko se ona na adekvatan način razviju, steknu potrebne veštine i znanja koja će im biti neophodna u sve modernijem ali i surovijem dobu, nade za našu planetu ima.
Kad ste već ovde…
Anđela, baci pogled na OŠ Ujedinjene nacije, koja je još 80-ih kada je bila izgrađena bila ispred svog vremena. Inače, mislim da je i dalje najveća škola u Srbiji i Balkanu, a po inovativnosti ove nove jedva da joj prilaze.