Iako je zamisao autora, vajara Zorana Maleša, bila dobronamerna, celokupni koncept novog spomenika patrijarhu Pavlu u Beogradu zakazao je upravo zbog vizure i vizuelnog doživljaja.
Nedugo posle smrti našeg, tada već u narodu prozvanog, hodajućeg sveca, kao student istorije umetnosti razmišljao sam o nekom potencijalnom spomeniku koji bi patrijarh Pavle mogao da dobije. Najviše sam se pribojavao odabira vajara, ali i koncepta spomenika (pozicije, veličine i forme), koja bi u dogovoru sa političarima bila ostvarena. Eto, posle skoro deset godina, dobio sam odgovor na moja pitanja, ali se ostvario i deo mojih strahova.
Patrijarh Pavle je po svemu bio uzorna ličnost našeg društva. Po načinu života skroman, u duši uzvišen, po rečima i delima mudar i pravedan. Ako sve to uzmemo u obzir, neće nam biti nimalo čudna njegova odluka da za mesto svog večnog počinka odabere manastir Rakovicu. Po njegovom testamentu, sahranjen je ispod jednostavnog belog mermernog krsta, odmah do groba patrijarha Dimitrija. Mnogi su se pitali zašto je kao mesto počivanja odabrao baš Rakovicu, kada se zna da je u eparhiji Raško-Prizrenskoj stolovao oko 30 godina. Po jednima to je bila njegova odluka jer je za života bio rad gost u manastiru, a po drugima zato što je smatrao da nije dostojan da se sahrani u porti Hrama Svetog Save. Neki na osnovu toga zaključuju da nije želeo da se njegovo grobno mesto pretvori u komercijalnu turističku atrakciju, bilo da je sahranjen u porti ili u kripti Hrama. Ovako, ko želi da poseti njegov grob, mora se uputiti ka manastiru Rakovica, koji je već postao centar hodočašća za sve Bogom dostojne vernike.
Doživljaj spomenika
Imajući u vidu sve ove činjenice i razmišljanja, izrada njegovog spomenika zaista je bila odgovoran i promišljen zadatak. Ne bih navodio nekoliko bista, koje su izrađene i postavljene širom Srbije, već bih napravio osvrt na nekoliko prethodnih spomenika, koji su po svojoj formi i konceptu za svaki uzor. Bilo da je u pitanju spomenik u Trebinju, Leposaviću ili Bajinoj bašti, likovne predstave su izvedene veoma uspešno. Svaki od spomenika predstavlja patrijarha Pavla kao stojeću figuru, s patericom (arhijerejskim štapom) u ruci, sa pognutom glavom i zamišljenim pogledom ili podignutom glavom, ozarenog lica, dok desnom rukom blagosilja vernike. Forme se vrlo malo razlikuju, a umetnici nisu previše eksperimentisali, plašeći se da Pavla ne predstave na nedostojan način. Čak su i svi postamenti veoma niski, kako bi ukazali na skromnu prirodu hodajućeg sveca.
A onda je pre koji dan i Beograd dobio svoj spomenik patrijarhu Pavlu. Doduše, pomalo neuobičajenog izgleda, što može biti tema neke mnogo značajnije rasprave nego što su novinski članci ili kolokvijalne ocene ljudi na društvenim mrežama. Pavle je uvek na pitanja iz oblasti umetnosti i estetike uvek davao mudar i promišljen odgovor. Na primer, kako se više puta nalazio kao član žirija na konkursima za izgradnju novih crkava, na pitanje kako bi savremene crkve trebalo da izgledaju, jednom prilikom je odgovorio da nema ništa protiv novih ideja u umetnosti i arhitekturi, ali da one moraju biti u skladu s duhovnim doživljajem samih vernika jer se crkve grade pre svega za njih, kako bi na što adekvatniji način doživeli Reč Božiju (parafrazirano). Ovo je slučaj i sa našim spomenikom, koji građani nisu baš na pravi način doživeli.
Za mesto spomenika je odabran plato ispred crkve Svetog Marka, u blizini tramvajske okretnice, što možda dodatno aludira na njegovu skromnost u odabiru prevoznog sredstva u Beogradu – javni gradski saobraćaj. U ovom slučaju je odabrana sedeća figura, takođe pognute glave i zamišljenog pogleda. Umetnička obrada ima nešto više ekspresionistički izraz, ali to ne umanjuje njenu vrednost i sveukupni doživljaj. Skulptura odiše jednim duhovnim mirom, dok je posmatra frontalno. Ali ako je sagledate iz nekog drugog ugla, ovaj doživljaj se gubi do granica neprijatnosti.
Skulptura odiše jednim duhovnim mirom, dok je posmatra frontalno. Ali ako je sagledate iz nekog drugog ugla, ovaj doživljaj se gubi do granica neprijatnosti.
Naime, autor spomenika, vajar Zoran Maleš, spomenik je izveo u vidu jedne metafizičke forme, gde figura patrijarha zauzima sedeći stav, ali bez prostora u kojem sedi, tj. predmeta na kojem sedi, smatrajući da su to u ovom slučaju zemaljski elementi kojima nije želeo da opterećuje kompoziciju. Međutim, njegovu ideju građani su protumačili kao neku vrstu podsmeha ili nedostojnosti prema patrijarhu. Ljudi su skulpturu počeli da upoređuju sa lažnim uličnim joginima, sa filmom Matriks i mnogim drugim (tragi)komičnim scenama. Predstavnici gradske vlasti ističu da je spomenik izveden po ideji vajara, uz saglasnost SPC. Međutim, šta vredi sve ovo, kada vi priđete bočno skulpturi i vizuelno doživite kao da je neko odgrizao deo patrijarha i da njegovo telo zjapi zastrašujućom prazninom, što nikako nije bila namera autora i poručioca skulpture. Odgovor i moguće rešenje leže upravo u tom pogledu, tj. prostoru u kojem se skulptura sagledava.
Rešenje postament ili druga lokacija
Iako je zamisao autora bila dobronamerna, celokupni koncept je zakazao upravo zbog vizure i vizuelnog doživljaja. Naime, kada se izrađuju skulpture namenjene niskom postamentu ili slobodno stojeće u prostoru (stoje, sede, leže) do samih prolaznika/posmatrača, one se izvode u što realističnijoj formi, s detaljima lica ili odeće, kako bi sam utisak bio potpun. U tom slučaju, likovi dobijaju jednu drugu dimenziju, tj. naglašava se njihovo vanvremensko prisustvo direktno među ljudima. Ali kada se rade skulpture, koje nose izvesnu apstraktnost, karikiranost masa i tekstura i izvesnu disproporcionalnost, u startu se očekuje da one budu postavljene na određenom mestu, obično uzdignutom na neki postament ili zidnu površinu, kako bi njihovo sagledavanje bilo što uspešnije. Ima puno takvih primera, a naveo bih na prvom mestu mnoge Meštrovićeve skulpture koje poseduju taj koncept. U tom slučaju, sam autor mora najpre u svojoj glavi imati vizuelnu percepciju spomenika i svest o odabiru veličine, proporcija, oblika i na koji način će njegova skulptura biti sagledavana.
Tako bi u slučaju skulpture Patrijarha Pavla, bilo možda mnogo bolje da se postavi na nešto viši postament (možda i na nekoj drugoj lokaciji), uz određene vizuelne uslove sagledavanja, koje posmatraču ne bi dozvolile da sagleda skulpturu iz svih uglova, već da se ta metafizička forma izranjanja iz prostora samo diskretno nasluti. Pozadina bi u slučaju višeg postamenta mogao biti i sam nebeski svod, što je nekako najmonumentalnije, ali ne i najodgovarajuće prirodi koju je sam patrijarh posedovao, a u slučaju nižeg postamenta i neka kamena površina ili neka vrsta prirodnog biljnog rastinja, ali tako da se skulptura sagledava isključivo frontalno. Na taj način posmatrači ne bi mogli da uoče taj neprirodni, lebdeći položaj figure, niti šupljinu nastalu zamišljenim otkidanjem dela figure.
Nadamo se da će se u vlasti grada Beograda pronaći neko ko će dobronamerno shvatiti ove kritike jer ne bi bilo u redu prema patrijarhu Pavlu da ga naredne generacije upamte u ovako karikaturalnom svetlu.
Kad ste već ovde…
Verovatno će biti dovoljno oblikovati zimzeleno rastinje … šimšir na primer kao dodatak onome što vizuelno „nedostaje“
Odlican komentar.
( praviti eksperiment o nekakvoj „duhovnosti“ na ovakav nacin- nakaznom simbolikom, a posebno kada se radi o ovakvoj licnosti , kakav je bio patrijarh Pavle , govori o nezrelom , nesenzibilnom i nedovoljno inteligentnom “ umetniku“. )
Ukloniti ovo ruglo sto pre i poruciti repliku spomenika Pavlu iz Leposavica koji je remek-delo. Najveci srpski patrijarh zasluzuje najlepsi spomenik.