Zašto je moderna arhitektura na udaru?

Kako smo sve to uspeli da prevaziđemo u automobilskoj industriji, gde su ljudi nastavili da cene vrednosti automobila iako oni više ne izgledaju kao sadašnji oldtajmeri?

Pre nekoliko dana u Beogradu je otvorena izložba na temu međuratne moderne arhitekture, a evo juče je još jedna zgrada u ar deko stilu na Vračaru srušena od strane izvesnog investitora. Zgrada Ikarusa je isti scenario doživela koji mesec ranije. Sa druge strane, velika izložba posleratne moderne arhitekture održava se u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MoMA), a jedno od izloženih dela na postavci, sportsko-poslovni centar Spens u Novom Sadu, takođe je predmet razmatranja njegovog rušenja. Šta se to događa i zašto je moderna arhitektura toliko na udaru kritika i nerazumevanja od strane šire javnosti?

Činjenica da se struka ili bar dobar njen deo, interesuje za očuvanje međuratne i posleratne moderne, ne igra nikakvu ulogu u našem okruženju koje nema gotovo nikakvu svest o kulturnim, istorijskim i estetskim vrednostima ovog arhitektonskog pravca. Za početak, mnogim ljudima nikakvu vrednost ne predstavlja bilo kakvo arhitektonsko ostvarenje koje nema istorističku dekoraciju na svojoj fasadi, a sve što je zidano posle rata nosi epitet soc-realizam ili komunistički brutalizam, iako ljudi koji ovo izgovaraju često nemaju pojma o kojim stilovima je reč niti u kakvoj su oni vezi s arhitekturom koja se spominje.

Arhitektonsko ostvarenje bez istorističke dekoracije na fasadi izgleda nema nikakvu vrednost…

Iz više naučnih i stručnih radova, koje su pisale kolege koje se bave estetikom, može se videti isti problem koji egzistira već više decenija, a koji se tiče viđenja i vrednovanja moderne umetnosti, to jest, zašto ona nije široko prihvaćena od strane posmatrača-laika. Iz tih mnogobrojnih tekstova možemo ugrubo zaključiti da ukus prosečnog čoveka, bez obzira gde i kada on živeo u svetu, nije otišao dalje od klasičnih antičkih redova – dorski, jonski i korintski (toskanski i korintski su već nadnauka) i da su predstavnici totalitarnih režima 20. veka bili potpuno svesni kada su u svojim monumentalnim građevinama na vulgaran način oživljavali klasičnu estetiku, kojom su manipulisali masama ljudi. Da li se to možda može porediti sa idealom lepote kod nameštaja, gde će svi prepoznati kvalitete stilskog, a zanemariti moderni-minimalistički ili u slikarstvu, gde su ideal realizam i romantizam, a svaka apstrakcija ili šta slično, obično mrljanje boje po platnu?

Kako smo sve to uspeli da prevaziđemo u automobilskoj industriji, gde su ljudi nastavili da cene vrednosti automobila iako oni više ne izgledaju kao sadašnji oldtajmeri? Le Korbizje je pokušao da koncept arhitekture uporedi sa tada modernim automobilima. Kao polaznu tačku francuski arhitekta postavlja klasične odlike Partenona, a sučeljava ga sa formom i funkcijom automobila, ali kao što vidimo arhitektonski ideal nije odmakao dalje od starogrčkog hrama, dok su automobili evoluirali do neprepoznatljivosti. Mislim da ljudi nisu razumeli Le Korbizjeovu poruku i koncept jer on Partenon nije uzeo kao primer zbog svoje dekorativnosti, već zbog svoje simetričnosti, geometrizovane forme, jednostavnih konstruktivnih elemenata, funkcionalnosti itd.  Uzalud priča jer ono što je „lepo“ jednom posmatraču nije i „lepo“ drugom – lepota je u oku posmatrača. Džabe objašnjavati ljudima da su Geneksove kule čudo od arhitekture i da su ušle u nekoliko inostranih arhitektonskih enciklopedija, kada će masa ljudi da jednostavno prokomentariše – betonsko čudovište.

Zaštita, održivost i needukovanost

Postoji više faktora koji utiču na sve učestalije rušenje moderne arhitekture, ali izdvojio bih tri ključna:

Problem zaštite – najpre se mi iz struke moramo preispitati zašto nismo na vreme delovali i neko vredno delo valorizovali i stavili pod zaštitu. Ako taj korak izostane, svaka dalje priča je, bar na polju zakona, potpuno suvišna.

Problem održivosti – mnogi značajni arhitektonski kompleksi ili pojedinačni objekti koji su izgrađeni nakon Drugog svetskog rata i prepoznati kao vredno kulturno nasleđe, imaju problem održivosti. Projektovani su u potpuno drugačijim uslovima, sa neekonomičnim načinom održavanja (struja, voda, čišćenje), a i veličina im je bila prilagođena veličini i privrednoj moći nekadašnje Socijalističke Jugoslavije, koja je iz svog budžeta izdvajala sredstva za njihovo održavanje.

Problem needukovanosti – političari, investitori, ali i šira populacija građana jednostavno ne ume da prepozna kvalitete nekog objekta, samo zato što isti nije izgrađen u njima prijemčivom stilu, to jest, nema dovoljno dekoracije na fasadi da bi se nekome učinio „lepim“. Takođe, ovde se može ubaciti i odnos politike i arhitekture, jer građani neku zgradu doživljavaju negativno samo zato što je izgrađena pod političkim režimom koji njima ne odgovara.

Ima li rešenja?

Prvi problem se rešava marljivošću i doslednošću u poslu, gde svi iz struke možemo dati svoj doprinos. Treći problem je takođe povezan sa odgovornošću struke jer je pre svega na nama da pišemo, pričamo, organizujemo izložbe i na svaki drugi način edukujemo javnost o vrednostima moderne, ali i bilo koje druge arhitekture. Ovo beskonačno ponavljajući proces, jer samo tako se može dopreti do ljudi koji se zbog svoje vokacije ne razumeju u arhitektonsku estetiku. Drugi problem za sada deluje kao nerešivi rebus, jer u ovoj državi, svaki objekat koji nije samoisplativ ili koji ne može da se privatizuje, doživljava sudbinu zapuštanja ili rušenja, što nije najlepši primer koji se šalje kao poruka u svet.

Kad ste već ovde…

• Zašto se ukusi struke i javnosti ne poklapaju
• Kako je Dragiša Brašovan sarađivao s arhitektom Trećeg rajha
• Staljinove tortice po američkoj recepturi