Nakon samo pola godine, Brana je otišao za Marijom. Dvoje velikih arhitekata, ponovo je na nekom lepšem mestu zajedno.
A radili su do poslednjih trenutaka svojih života. Radili i borili se za bolju arhitekturu. Svako iz svog domena – Marija kao arhitekta-konzervator i restaurator, a Brana kao arhitekta-urbanista. Iako se Brana nešto više pojavljivao u medijima, naročito poslednjih desetak godina, jako malo ljudi, čak i kolega, nije u potpunosti znalo na kojim su sve projektima radili ovi marljivi kreativci.
Marija Jovin (1934-2018) je radila u više od dve decenije radila u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, a nakon toga preko dve decenije kao samostalni autor. Tokom ovih više od pet decenija rada, njeno primarno polje ostala je konzervacija i restauracija. Bilo da su u pitanju srednjovekovne crkve i manastiri ili devetnaestovekovni konaci, Marija je na svakom projektu pokazivala znanje i istrajnost do poslednjih detalja.
Pedantnost i doslednost u primeni materijala i tehnike zidanja išli su do savršenstva, a objekti bi posle njenog angažovanja bili besprekorni. Spomenućemo samo neka od preko 60 dela, većinom zaštićene kulturne baštine najviše kategorije: uređenje manastira Studenice i manastirske porte, restauracija Kraljeve crkve, istraživanje, projektovanje i realizacija crkve Svetog Nikole, sanacija Radoslavljeve priprate, rekonstrukcija Miloševog konaka, rekonstrukcija Karađorđevog konaka, rekonstrukcija i izmeštanje Radul-begovog konaka u Zaječaru, regulacioni plan i zaštitna konstrukcija nad zaštićenim lokalitetom Lepenski vir (sa arhitektom Sinišom Temerinskim), za koji dobija ULUPUDS-ovu nagradu za životno delo i nagradu lista Večernje novosti (2012). Poslednja zaštićena celina, tvrđava Golubac, trebalo je da postane kruna njenog radnog veka, ali je na tom projektu doživela veliko razočarenje, koje je narušilo njeno zdravlje i ubrzalo odlazak.
Među najznačajnijim delima Marije spada projekat regulacionog plana i zaštitne konstrukcije Lepenskog vira.
Branislav Jovin (1935-2018) je najpre bio zaposlen u Zavodu za urbanizam grada Beograda, a zatim tri decenije u Direkciji za rekonstrukciju i izgradnju grada Beograda. Bio je i ostao jedan od naših najznačajnijih urbanista, koji je svojim idejama i glasom razuma, najavljivao i planirao jedan novi, savremeniji Beograd.
Istakao se kao projektant, naročito sa svojim delima u stilu brutalizma: Zgrada Skupštine opštine Novi Beograd (sa arhitektom Stojanom Maksimovićem), zgrada Urbanističkog zavoda Beograda. S druge strane, njegovi fenomenalni projekti popločavanja ulica i stvaranja pešačkih zona u Beogradu (Knez Mihajlova, 1987), Nišu (Pobede, sa Sinišom Temerinskim i Marijom Jovin, 1990-93) i Zaječaru (1993-94), dali su jedan novi, prepoznatljivi vizuelni identitet ovim urbanim sredinama. Projekat popločavanja užeg centralnog jezgra grada Beograda, nastavljen je i nakon 30 godina od prvih radova, kao deo sveobuhvatnog podviga povezivanja glavne pešačke zone sa savskim priobaljem, što govori u prilog revolucionarnosti njegovih urbanističkih ideja.
Možda najznačajniji projekat bio je Metro Beograd, ideja koju Branislav Jovin nažalost nije uspeo da realizuje
Možda najznačajniji projekat, na kojem je radio i preko 40 godina, bio je Metro Beograd, ideja koju Branislav Jovin nažalost nije uspeo da realizuje. Do poslednjih dana svog života borio se da Beograd, kao svaki drugi velegrad, dobije preko potrebni metro, ali je u toj borbi sa političarima ostao usamljen. Pored arhitekture i urbanizma, Brana se istakao i kao projektant nekoliko javnih česmi u Beogradu, Herceg Novom i Trebinju, a posebno je bio poznat kao neprevaziđeni crtač.
Marija i Branislav Jovin nisu imali potomke, ali su iza sebe ostavili mnoštvo dece u vidu mnogobrojnih arhitektonsko-urbanističkih projekata, kojima su tokom života, brižno posvećivali punu pažnju.
Kad ste već ovde…
