Slučaj Gardoš: Kako zaista izgleda projekat nove terase
Mnogi su pogrešno protumačili opis idejnog rešenja Ksenije Bulatović pa su počeli da ovaj predlog tumače kao „betoniranje Gardoša“. Evo šta je prava istina!
Stručna hronika i kritika, u ovom slučaju arhitektonska, mora biti objektivna i zasnivati se na istinitim, proverenim činjenicama. Tu se pre svega misli na autorstvo i autentičnost nekog projekta, ime investitora ili investicionog fonda/kompanije, kao i drugih detalja koji se tiču projektovanja i realizacije neke arhitektonske ideje. Međutim, sve više smo svedoci politizovanja i povezivanja arhitekata s političarima, tokom čijih mandata je neko delo projektovano, to jest, realizovano. Pretpostavljam da se jednom dobrom delu čitalačke publike ne dopada sastav gradske ili republičke vlasti, ali to nije razlog da se bude protiv svega što se izvodi tokom mandata te vlasti, niti je realno da ljudi iz različitih delatnosti stoje sa svojim poslom i čekaju neku drugu, „povoljniju“ vlast, kako bi za vreme njenog mandata realizovali svoje zamisli. Tako je i u slučaju uzvišenja nad starim gradskim jezgrom Zemuna, tvrđavom i kulom Gardoš.
Gardoš je decenijama ostao zapostavljen. Nije bilo značajniju inicijativa da se ovaj prostor uredi i dodatno aktivira.
Naselje na uzvišenju pojavljuje se još u vreme Starčevačke i Vinčanske kulture, a značajnije biva zapaženo tokom rimske vlasti, kada dobija naziv Taurunum. Ovaj naziv zadržava i tokom ranog srednjeg veka, a tokom 9. veka dobija kameno utvrđenje, čiji su zidovi i dalje vidljivi. Tada širi prostor oko tvrđave dobija naziv Zemlin, najverovatnije po zemunicama koje su bile prisutne na obali Dunava. U nekom trenutku, tokom vladavine Ugara, uzvišenje i tvrđava dobijaju naziv Gardoš, po nekima stari naziv za groblje (i sada se tamo nalazi groblje), a po drugima mađarizovani naziv za grad(oš).
Sve do kraja 19. veka, veduta Zemuna ostaje gotovo nepromenjena, ali sve se menja 1896. godine, kada Ugarska kraljevina, tada u sastavu Habzburške monarhije, odlučuje da proslavi hiljadu godina od dolaska Ugara/Mađara na prostor Panonske nizije. Povodom tog važnog datuma, donešena je odluka o izgradnji pet monumentalnih spomenika, jednog u centru Budimpešte i četiri na najudaljenijim stranama kraljevine. Glavni spomenik, okružen statuama ugarskih kraljeva i dalje je vidljiv u prestonici, dok su tri kule, na istoku, zapadu i severu porušene nakon raspada Habzburške monarhije.
Južna kula, izgrađena je u Zemunu, na prostoru ostataka stare gardoške tvrđave, a u narodu dobija naziv kula Sibinjanin Janka/Janoša Hunjadija, branioca Beograda, koji je živeo više od četiri veka ranije. Iako je kula simbolisala najjužnije prisustvo Ugarske kraljevine, nakon Prvog svetskog rata prestolonaslednik Aleksandar naređuje da zbog svoje lepote ona bude sačuvana, ali da se sa njene fasade i vrha kupole skinu grbovi i druge insignije Ugarske. Tri decenije nakon ove odluke, 1948. godine Zavod za zaštitu spomenika kulture FNR Jugoslavije proglašava Gardoš, sa sve ostacima srednjovekovne tvrđave i kulom, za spomenik kulture. U međuvremenu, nedaleko od kule, Gardoš dobija otvorenu pozornicu, na kojoj su godinama odigravane različite kulturne manifestacije.
Nakon više od jedne decenije neaktivnosti, 2002. godine pozornica biva ponovo aktivirana, kada se na njoj svakoga leta održava program manifestacije „Leto na Gardošu“. Pored ovih aktivnosti, ali i atraktivnosti same lokacije, koju svakodnevno obiđe na hiljade posetilaca, Gardoš je decenijama ostao zapostavljen. Kula je godinama služila nekolicini umetnika kao atelje, dok je njeno okruženje bilo neuređeno. U nekom trenutku je u blizini kule i letnje pozornice otvoren i restoran, ali ništa od svega toga nije bilo dovoljno za neku značajniju inicijativu da se ovaj prostor uredi i dodatno aktivira.
Aktiviranje Gardoša
Inicijativa je pokrenuta od strane arhitekte Ksenije Bulatović, koja je rođena u Zemunu i koja je decenijama posećivala Gardoš i konstantno promišljala o njegovom uređenju. Svoju ideju je izložila upravi grada Beograda i gradskom urbanisti Milutinu Foliću, koji su podržali njenu ideju o uređenju Gardoša i zatražili da se ideja razradi. Bulatović okuplja tim arhitekata i umetnika, koji su predstavili jedno zanimljivo rešenje, zbog kojeg se ubrzo podigla velika prašina. Naime, mnogi su pogrešno protumačili opis idejnog rešenja i nekoliko kadrova kompjuterskog 3D modela, pa su počeli da ovaj predlog tumače kao „betoniranje Gardoša„, što je u najmanju ruku pogrešno. Ovakve ishitrene kritike nisu profesionalne, jer ne prikazuju neku ideju u pravom svetlu, a širu javnost zbunjuju do granica potpune revoltiranosti. Ali, da krenemo od početka…
Idejno rešenje Gardoške terase, kako je autorka dala naziv prostoru koji je obuhvaćen arhitektonsko-urbanističkom rekonstrukcijom, predstavljen je kroz idejni 3D model, bez detaljnih razrada, kako bi jedna ideja dobila najjednostavniju vizuelizaciju. U ovom modelu se ne vide materijali niti svi elementi jednog idejnog rešenja, pa je potrebno čitati detaljne opise, koji je autorka inače priložila.
Uređenje prostora bilo bi izvedeno u kamenu i cigli, koji odgovaraju kamenim ostacima zidina i fasade Milenijumske kule.
Što se tiče samog rešenja, Bulatović je u samom startu uvidela vrednost same lokacije i da ista nije predviđena za neke značajnije prostorne intervencije. Odlučeno je da sav sadržaj ostane nepromenjen, to jest, da postojeći motivi budu rekonstruisani, a okolni prostor prilagođen da primi nešto veći broj posetioca. Dakle, Milenijumska kula i okolni srednjovekovni zidovi bili bi rekonstruisani, što bi bio slučaj i s letnjom pozornicom i restoranom. Restoran bi dobio travnati krov, a njegova već sada svedena i nenametljiva arhitektura bila bi osvežena, dok bi letnja pozornica bila takođe osvežena i dobila neku vrstu pokrivača/nadstrešnice od stakla ili kojeg drugog odgovarajućeg prozirnog materijala. Ovo je odlučeno usled klimatskih promena, koje su u poslednjih nekoliko godina izmenile vremenske prilike u Beogradu i Srbiji, zbog kojih su mnogi koncerti, pozorišne predstave i letnji bioskopi više puta odlagani ili otkazivani.
Uređenje celokupnog okolnog prostora ne bi bilo izvršeno betoniranjem već u kamenu i cigli, koji odgovaraju kamenim ostacima zidina i romantičarske fasade Milenijumske kule. Za sve ove materijale, kojima bi bilo izvršeno popločavanje platoa, svoje mišljenje i odobrenje je dao Zavod za zaštitu spomenika kulture, sa kojim je arhitekta u kontaktu od samog početka projektovanja.
Takođe, na prostoru Gardoške terase bilo bi zadržano što više postojećeg ili posađeno novog drveća, kao i drugih travnatih segmenata, iako se to možda jasno ne vidi iz ponuđenog 3D modela. Prilaz terasi bio bi izveden postojećim ulicama i stepeništem, dok bi dodatno bile izgrađene rampe za osobe sa posebnim potrebama, kao i dva lifta, jednim od pristaništa, a drugim od trga Branka Radičevića.
Kako projekat nije detaljno razrađen, ne možemo imati uvida u neke veće propuste, osim što je projekat rekonstrukcije ovako važnog dela grada poveren autoru/timu bez javnog ili pozivnog konkursa, gde bi snage odmerilo minimum nekoliko projektnih biroa. Direktno poveriti neki posao jednom arhitekti je za istog veliki uspeh, ali i velika odgovornost jer pozitivan rezultat ne sme izostati. Ali da sačekamo neke detaljnije razrade, koje bi nam približile ovu prostornu zamisao.
Kad ste već ovde…
Ako cemo o chinjenicama, nije sagradjeno 5 vec 8 spomenika
Posle grobnice na Cvetnom trgu, Kseniji Bulatovic treba zabraniti da bilo sta radi u Beogradu. A da se treba boriti protiv svega sto ova vlast zida u Beogradu. treba. Mogu do sutra da objasnjavam zasto. To je jednostavno civilizacijska stvar.
Upravo tako, sramota sta je uradila. Nije vise pitanje da li je projekat lep/kvalitetan/sta god vec da li je prilagodjen nameni odnosno da li odgovara ili ne. Sto se Gardosa tice, ovo apsolutno nije adekvatan projekat za tu lokaciju.
A to sto pricaju „da se na projektu lepo ne vidi“ su notorne budalastine, zasto render nije onda adekvatno uradjen. Ne da se ne vidi lepo, vec ono sto vidim i ono sto pise je apsolutna suprotnost! Sve je u belim plocama+beton a ne u „restauriranoj cigli/prirodnim i autenticnim materijalima“ + staklo i modenizam.
Užas! Potpuno neprimireno za taj deo Zemuna.
Svoju ideju je izložila upravi grada Beograda i gradskom urbanisti Milutinu Foliću, koji su podržali njenu ideju o uređenju Gardoša i zatražili da se ideja razradi. Bulatović okuplja tim arhitekata i umetnika, koji su predstavili jedno zanimljivo rešenje, zbog kojeg se ubrzo podigla velika prašina… Nisam znala da se to tako radi, dodjes kod gradskog arhitekte i kazes – hej, ja imam ideju!!!! Pa, ovo samo kod nas moze! Sramotan je ovaj tekst, a autor treba da se stidi, jer ovoliko budalastina ne jednom mestu je za stid i sram.