Prošlo je puno vremena od kada sam prvi put video Miroslavljevo jevanđelje. San o otvaranju Narodnog muzeja konačno se ostvario ali, pored radosti, osetio sam se i pomalo iznevereno, piše istoričar umetnosti Marko Stojanović.
Konačno je došao i dan velikog otvaranja – Narodni muzej u Beogradu je posle 15 godina otvorio svoja vrata za posetioce. Za mene i moje kolege ova informacija, činjenica zvuči gotovo nestvarno. Naravno da smo, zajedno s hiljadama drugih ljudi, požurili da i mi zakoračimo u ovo nacionalno zdanje kulture, jer za jednog istoričara umetnosti Narodni muzej predstavlja srž njegovog studiranja i naučnog istraživanja. Tokom mojih studija, muzej je bio zatvoren, a poslednji put kada sam imao prilike da u njega uđem bilo je dok sam išao u srednju školu. Tada sam prvi put video Miroslavljevo jevanđelje. Od tada je prošlo puno vremena i san o njegovom otvaranju se konačno ostvario. Ali pored radosti, osetio sam se i pomalo iznevereno.
Žao mi je što kultne eksponate neću videti u novom enterijeru, čiju rekonstrukciju bi potpisao neko od naših renomiranih arhitekata.
Narodni muzej je u svoju sadašnju zgradu useljen 1952. godine, koja je do Drugog svetskog rata služila kao centralna zgrada Državne hipotekarne banke. Zgrada je izgrađena 1903. godine za potrebe Uprave fondova (kasnije preimenovano u Državna hipotekarna banka), ali je nakon uvećanja države (od Kraljevine Srbije na Kraljevinu SHS) uvećana je i sama banka.
Uvećanje bankarskih poslova pratilo je uvećanje zgrade. Raspisan je konkurs, ali ni jedan od projekata nije zadovoljio žiri. Arhitekta Dimitrije Leko, poznati kritičar, u novinama je izneo predlog da banka ili u potpunosti poruši postojeću zgradu ili kupi novi plac na kojem bi bila izgrađena nova zgrada. Prvi predlog je u startu odbijen jer je zgrada već tada bila zaštićena, zato što je u njoj 1918. godine potpisana kapitulacija Austrougarske monarhije, a drugi je banka odbila jer je smatrala da se postojeća zgrada ipak može kvalitetno proširiti. Banka je na kraju uposlila svog arhitektu, Vojina Petrovića, koji je od 1930. do 1933. godine izradio projekat, po kojem je zgrada doživela proširenje.
Međutim, sve to je izvedeno veoma nezgrapno. Pored postojećih stepenica, pojavile su se još jedne, koje su potpuno nepotrebno zauzele prostor, a novonastali atrijum je pretvoren u šalter salu. Na mestu spoja stare i nove zgrade, na fasadi koja uzlazi na Vasinu ulicu, otvoren je još jedan ulaz. Ovakva struktura je dočekala i useljenje Narodnog muzeja. Jedina veća izmena bila je uklanjanje šalter sale i njena prenamena u centralni svečani hol muzeja.
Od burnih devedesetih do krize
Narodni muzej je, bez većih intervencija, u ovakvoj zgradi nesmetano funkcionisao do kraja 80-ih godina, kada je utvrđeno da iz tehničkih razloga, ali i zbog uvećanja kolekcije, ona mora biti rekonstruisana. Usledile su burne devedesete, kada ništa značajno nije preduzimano, a zatim i dolazak nove političke strukture, koja odlučuje da započne dugo iščekivanu rekonstrukciju.
Zgrada je zatvorena 2003. godine i započeta je izrada projektne dokumentacije po projektu arhitekte prof. Milana Rakočevića. Sve je završeno 2007. godine, kada je i projekat usvojen, ali se ništa nije pokretalo jer se čekalo na Parlamentarne i lokalne izbore koji su planirani za narednu godinu. Nakon izbora, nadležno ministarstvo nije preduzimalo nikakve korake, a 2009. Upravni odbor muzeja podnosi ostavku. Naredni Upravni odbor angažuje nezavisnu komisiju koja proverava tehničku dokumentaciju projekta rekonstrukcije i utvrđuje da je ona nekoliko puta veća od realne. To se poklapa za početkom Svetske finansijske krize, koja primorava upravu muzeja da raspiše novi javni konkurs.
Šminkanje umesto rekonstrukcije
Na konkurs pristiže 62 rada, što govori o velikoj zainteresovanosti struke za ovaj problem. Odabran je projekat arhitekte prof. Vladimira Lojanice, koji je po svojoj ideji bio znatno svedeniji, jednostavniji, ali i sveobuhvatniji od Rakočevićevog rešenja, pogotovo što je obuhvatao i podzemna proširenja, koja bi se protezala ispod Trga Republike. Rešenje je po funkciji, kao i estetici, na zavidnom nivou, a cena projekta, nadzora i izvođenja je nekoliko puta jeftinija od prethodnog. I pored ovih pogodnosti, ni ovaj projekat nije doživeo realizaciju.
Projekat rekonstrukcije Narodnog muzeja samo je jedan u nizu većih zahvata koji su u poslednjih deceniju i po predviđeni za mnoge državne kulturno-umetničke i naučne institucije. A pravi problem nije dijagnoza i raspisivanje konkursa već naravno realizacija. Prethodna politička garnitura je konstantno raspisivala velike i skupe konkurse, koji gotovo ni jedan nije bio realizivan. Što se tiče muzeja, za Narodni i Muzej nauke i tehnike su bili raspisani konkursi, a u međuvremenu je i Muzej savremene umetnosti bio zatvoren. Naredna politička garnitura je uvidela da nešto mora da se promeni i naredila hitno realizovanje rekonstrukcija, kako bi kulturno-umetničke institucije bile što pre otvorene. Nažalost, ovo je podrazumevalo samo šminkanje, to jest, sređivanje postojećeg stanja, bez ulaženja u neke značajnije građevinske zahvate. Tako se dogodilo i sa Narodnim muzejom.
Potpuno su otpale sve dogradnje i proširenja, kako izložbenog prostora, tako i depoa, pa je akcenat stavljen na sređivanje fasade i osavremenjavanje enterijera, unošenjem novih vitrina, postamenata i rasvete. Po ovome što se vidi na primerima Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja, država se suočila sa apsurdnom situacijom u kojoj dve kultne institucije stoje zatvorene više od decenije, koju je pod hitno morala da reši, ali pod uslovom da ne uloži neku značajniju količinu novca.
Akcenat je stavljen na sređivanje fasade i osavremenjavanje enterijera, unošenjem novih vitrina, postamenata i rasvete.
Da li je u pitanju manjak sredstava u budžetu, nedostatak vremena jer se tokom ovih deceniju i više gotovo ništa nije ni radilo ili jednostavno „racionalno“ razmišljanje da nije prioritetno ulagati u rekonstrukcije muzeja koji od prodaje svojih ulaznica i suvenira ne zarađuju dovoljno ni da podmire potrebe sopstvene egzistencije, a kamo li da na njima grad ili država zarađuju? Mislim da je odgovor podjednako zastupljen u sve tri opcije. Ovo ne uliva nadu za dalju realizaciju rekonstrukcija Muzeja nauke i tehnike ili Muzeja grada Beograda, već tiho iščekivanje „nekih boljih vremena“ kada će kultura biti na nekom višem i isplativijem mestu od današnjeg.
Spektakl bez spektakla
Spektakl otvaranja Narodnog muzeja, sa multimedijalnim programom na njegovoj fasadi bio je spektakularan i neverovatan. Možda isto koliko i red za posetioce koji se protegao oko celog muzeja. Ljudi su bili oduševljeni istorijskim prizorom, a meni koji sam očigledno profesionalno deformisan, pomalo je bilo i žao što kultne eksponate, o kojima sam učio tokom studija, neću videti u novom enterijeru, čiju rekonstrukciju bi potpisao neko od naših renomiranih arhitekata.
Интересантна, мада помало и неповезана, с пуно кратица презентована хронологија еволуције НМ-а…Поставио бих једно питање аутору : о којим се то крунским уметничким делима у које је некада с уживањем гледао а који нису изложени у садашњој поставци НМ?
Markolini, kao i sa drugim tekstovima/temama, ova rubrika nije namenjena detaljnim razmatranjima nekih problema, pa su zato izdvojene najznačajnije informacije. Što se tiče eksponata, mislim da me niste razumeli. Ja sam rekao da ih neću gledati u novom enterijeru (rekonstruisanoj zgradi), a ne da ih neću gledati uopšte. Mada, kakva je prećutna situacija u Muzeju, može biti da originale nekih predmeta niko od nas više neće videti. ALi dobro, ta priča nije za ovu prepisku…
Lojaniicino resenje je jako lose i hvala bogu da nije realizovano uopste nije postovao arhitekruru i nasledje zgrade . Nek se jos neki prostor-objekat doda muzeju to bi bilo pravo resenje.
Slažem se da bi bilo dobro dodati još neki objekat, tj. podeliti zbirku na arheološku i umetničku, kako je inače u svetu kod mnogih muzeja, izuzev Luvra ili još ponekog giganta. Što se tiče rešenja Lojanice, nasleđeno stanje je bolje nepoštovati jer je po svim karakteristikama očajno. Još kada je zgrada dograđena, Leko i drugi stručnjaci su je kritikovali da je nefunkcionalna. Na zgradi jedinu vrednost ima fasada i neki detalji, a sve drugo se slobodno može menjati. Da li po rešenju Lojanice, ili će doći neko drugi, potpuno je nevažno. Važno je da Muzej jednoga dana dobije funkcionalnu zgradu.
Dopada mi se kako je sve, fino i zanimljivo preneto citaocu.
Posle onoga sto je Lojanica prikazao sa onom strahotom TC Rajiceva i dobro je da nema nikakve veze sa Narodnim Muzejom, a i bolje da se saceka da neko umniji dodje jednog dana pa da se rekonstrukcije urade na pravi nacin da to bude ponos svih nas a ne samo neciji projekat punjenja dzepova….