Neimar – Rađanje nove arhitekture
Autor Ziegel Housea na Vračaru se na na virtuozan način poigrao s lokacijom i kompleksom ne podređujući svoje rešenje okolini, već razvijajući sopstveni koncept, piše Marko Stojanović.
Na raskrsnici gde se sa petlje koja vodi od Autokomande, ukrštaju ulice Južni bulevar, Ustanička i Nebojšina, već par godina vozači i prolaznici s čuđenjem posmatraju izgradnju neobičnog objekta. Tačnije, dva objekta, koji su locirani na samom uglu Nebojšine i Radniče ulice (pogledajte lokaciju na Mapi gradilišta). Njihova pozicija, oblici i veličine deluju potpuno nestvarno, a kako u arhitektonskoj istoriji Beograda nikada ništa slično nije izgrađeno, napravićemo osvrt na ovaj projekat vredan pažnje.
Istoričari umetnosti arhitekturu posmatraju uglavnom kao izraz znanja i ukusa jednog arhitekte, često isključujući ulogu investitora i/ili prostorno-tehničkih okolnosti parcele na kojoj je izgrađen neki objekat. Naravno, svaki arhitekta će se potruditi da što više prikrije spoljne faktore koji su oblikovali njegovo delo, ali među njima ima onih koji će s ponosom prikazati okolnosti s kojima su se susreli prilikom projektovanja i pohvaliti se svojim rešenjem koje je nastalo kao promišljeni odgovor na sve te okolnosti. Neprosvećeni investitor, promena investitora (u Srbiji po nekoliko puta), nepravilni oblik parcele, saobraćajna nepristupačnost, nedovoljno parking mesta, nepovoljna osunčanost, a tu su i čisto estetski problemi, kao što su odsustvo dobrih vizura ili neusaglašenost s okolnim sadržajem. Ponekad, neke neuobičajene okolnosti mogu izroditi nešto potpuno originalno, kao što je slučaj s kompleksom o kojem je i ovde reč.
Pozicija, oblici i veličine ovih objekata deluju nestvarno. U arhitektonskoj istoriji Beograda nikada ništa slično nije izgrađeno.
Prostor Vračara/Neimara je već petnaest i više godina pravi poligon, na kojem svoje umeće odmeravaju beogradske arhitekte. Već godinama tu niču različita ostvarenja, od nekih genijalnih do apsolutnih promašaja. Okolnosti su potpuno nepredvidive, pa u obe kategorije možemo pronaći proslavljena imena naše arhitektonske scene, ali i anonimuse. A uslovi su u većini slučajeva više nego nepovoljni za jednog projektanta. Oni koji su imali sreće, došli su do posla da projektuju zgradu koja izlazi na Hram Svetog Save ili koji drugi park/skver, gde ima više prostora, ali su to uglavnom stambenjaci ušuškani unutar uskih ulica, koje su davno projektovane za mnogo manje saobraćaja i nižu spratovnost, nego što je to sada slučaj s Vračarom. Kako onda možemo okarakterisati položaj i uslove kompleksa Ziegel House (Cigel haus).
Koncept majke i deteta
Bukvalno preveden naziv ovog stambeno-poslovnog kompleksa glasi Kuća Cigle, nastao od karakteristične fasade, izvedene u veštačkoj opeci. Pre nego što sam istražio sam projekat, to jest, video render idejnog rešenja Ziegel Housea, prolazeći više puta pored gradilišta, nisam bio siguran šta se sve gradi na parceli koju je otkupio investitor Trgomen nekretnine. Ispostavilo se da su u pitanju dve parcele, koje razdvaja ulica, sa dva objekta, jedan slobodnostojeći, a drugi inkorporiran u veći blok zgrada. Neko bi pomislio da je ovo otežavajuća okolnost, ali za pravog arhitektu ne postoje poteškoće već samo izazovi. Tako je bilo i za tim arhitekata projektnog biroa D.A. Dizajn arhitektura iz Beograda koji su se na virtouzan način poigrali s lokacijom i kompleksom. Kako je ceo kompleks pozicioniran na dominantnom uglu i u svom okruženju ne poseduje zaštićene kulturno-istorijske zgrade, autori su odlučili da svoje rešenje ne podređuju okolini, već da razviju sopstveni koncept.
Razdaljina između objekata je takva da ne ugrožavaju jedna drugu. Baš kao prava razdaljina između majke i deteta – dovoljno blizu da majka može da brine o njemu, a opet dovoljno daleko da dete može nesmetano da raste i da se razvija.
Kako su u pitanju bile dve parcele, odlučili su se za jedan veći, interpolirani, poslovne namene i drugi manji, slobodnostojeći, stambene namene. U oblikovanju samog kompleksa, arhitekte su krenule od koncepta majke i deteta, na šta ih je u startu podsetio odnos većeg i manjeg objekta. Sve je nekako ukazivalo na tu ideju. Iako iste spratovnosti (ne računajući sadržaj povučene etaže), veći objekat se našao inkorporiran u postojeću urbanu strukturu (odrasla osoba integrisana u društvo), dok se manji pozicionirao kao tek iznikao, nezavistan od okruženja (tek rođeno dete, bezbrižno odvojeno od realnog sveta).
Kako su pratili koncept majke i deteta, autori su želeli da posebno naglase njihov međusobni odnos. Veća zgrada svojim gabaritima, to jest, većom fasadom štiti manju, dok identična fasadna struktura ukazuje na njihovu međusobnu morfološku povezanost. Oba objekta poseduju ekspresionističku formu, koja se od od blage zatalasanosti i valjkasto naglašenog ugla veće, pretvara u oštar parabolični oblik manje zgrade. Razdaljina između objekata je potpuno primerena, gde zgrade ne ugrožavaju jedna drugu, nemaju zaklonjene vizure, poseduju odvojene ulaze/prilaze, ali i dobru osvetljenost. Baš kao prava razdaljina između majke i deteta – dovoljno blizu da majka može da brine o njemu, a opet dovoljno daleko da dete može nesmetano da raste i da se razvija.
Praktične osnove
Arhitektonska forma dosta podseća na holandsku i skandinavsku školu sredine 20. veka, naročito na ostvarenja u opeci finskog arhitekte Alvara Alta. Što se tiče unutrašnjeg prostornog rasporeda, to jest, funkcionalnosti, može se reći da je i on na zavidnom nivou, kako kod poslovne tako i kod stambene funkcije. Mokri čvorovi su vezani za stepenišne/liftovne vertikale, što je ostavilo ostatak prostora da se po želji korisnika, slobodno definiše. Pregradnja prostora je veoma praktična jer svaki segment prostora poseduje svoje prozorske otvore, pa je osvetljenost i provetrenost za svaku prostoriju zagarantovana.
.
Jedinstveni objekat za savremenu arhitektonsku scenu
Možda jedino poređenje, koje se može uspostaviti u slučaju Ziegel Housea, jeste s delima arhitekte Miladina Prljevića, koji je koautor Palate Albanije, ali i autor Male Albanije, popularno nazvane zgrade koja poseduje sličnu arhitekturu kao njen veći, znamenitiji uzor. Ali i u tom slučaju ne možemo napraviti potpunu paralelu jer se dve zgrade Albanije nalaze odvojene jedna od druge, na udaljenim lokacijama. Možda bolji primer sličnog razmišljanja možemo pronaći kod arhitekte Nikole Dobrovića i njegovog Kompleksa DSNO, to jest, Generalštaba koji takođe poseduje veći i manji objekat, simetrično pozicionirani na raskrsnici ulica Nemanjine i Kneza Miloša. Ili možda poslovni blok arhitekte Uroša Martinovića, na uglu ulica 27. Marta i Starine Novaka.
S kojim god kompleksom da uporedimo Ziegel House, moramo naglasiti jednu veoma važnu činjenicu – da je on izgrađen više od pola veka nakon svih navedenih ostvarenja i da je po svojim karakteristikama jedinstven za savremenu arhitektonsku scenu. Pratimo njegovu izgradnju i nadamo se da će, kada se izgradi, u potpunosti ispratiti ideju arhitekata.
Foto: Ziegel House
