Postavlja se pitanje kako je službi zaštite promaklo da sve ove decenije, poslovnu zgradu fabrike Ikarus u Beogradu ne stavi pod bilo kakav vid zaštite?
Već neko vreme u javnosti se spominju slučajevi revitalizacije, rekonstrukcije (sa prenamenom) ili rušenja industrijskog nasleđa. Nažalost, najviše je ovih poslednjih slučajeva, ali nisu ni svi industrijski objekti zaštićeni kao kulturna dobra, a samim tim ni njihova sudbina nije da budu sačuvani od propadanja i rušenja.
Tematikom industrijskog arhitektonskog nasleđa bavi se istoričar umetnosti Rifat Kulenović, aktuelni direktor Muzeja nauke i tehnike u Beogradu, koji je u svojoj knjizi Industrijsko nasleđe Beograda, popisao, istražio i valorizovao industrijske objekte koji se nalaze u prestonici, kao njenoj bližoj i daljoj periferiji. Autor je u knjizi obradio arhitektonsko nasleđe koje je zaštićeno kao kulturno dobro. Primećujemo da u knjizi nema upravne zgrade fabrike Ikarus.
Ne, to nije stručni propust kolege Kulenovića. To je propust službe zaštite, koja ovaj objekat nije popisala, istražila, valorizovala i ocenila kao kulturno nasleđe grada Beograda. Kako je ovo uspelo da se dogodi i kakva je dalja sudbina zgrade Ikarusa?
Status zaštićenog kulturnog dobra je prvi i poslednji stepen odbrane jednog arhitektonskog dela u njegovoj odbrani od svih „nesavesnih faktora“ našeg društva.
Jedan od prvih koji se u stručno-populističkom maniru bavio ovom zgradom jeste novinar Zoran Lj. Nikolić, koji je u svojoj knjizi Tajna Novog Beograda (prvi tom) još 2010. godine čitalačkoj publici skreće pažnju na ovo „zaboravljeno“ zdanje međuratnog Novog Beograda. U vreme izdavanja spomenute knjige dolazi do prodaje Ikarusove zgrade, koju na javnoj licitaciji otkupljuju dve firme – Kemoimpeks i Neimar V. Sve ovo je učinjeno iako je pokrenut proces restitucije, koji nikada nije sproveden do kraja.
Pet godina kasnije postepeno se obelodanjuju planovi da se nešto gradi na spomenutoj lokaciji. Ni tada, niko iz sektora zaštite nije reagovao, pa se konačno pitanje opstanka zgrade postavilo tek 2017. godine i to od strane komšija i zainteresovanih stručnih kolega, koji su sa zabrinutošću videli građevinsku tablu, na kojoj je prikazan projekat rekonstrukcije i dogradnje industrijskog objekta.
Nadograđeni Ikarus
Kako objekat nije bio pod zaštitom, investitori su još 2015. godine organizovali pozivni konkurs, čija tema je bila izgradnja stambenog objekta, na mestu postojeće zgrada koja je bila spremna za rušenje. Odabrano je rešenje koje potpisuju arhitekte Prof. Dr Vladan Đokić, Prof. Zoran Lazović i Dejan Milanović (projektni biro re:a.c.t.).
Međutim, na primedbe okolnih stanara, projekat je izmenjen. Zadržani su horizontalni gabariti postojeće Ikarusove zgrade, zajedno sa fasadom, ali je investitor zadržao i spratovnost. Dobijeno je prepravljeno rešenje, koje na ironičan način zadržava Ikarusovu fasadu u prizemlju i prvom spratu, dok se na višim etažama pojavljuje savremena arhitektura. Naravno, zbog ovakvog rešenja su ponovo okrivljene arhitekte (autori), iako je njihova eventualna krivica u nedostatku „stručne savesti“ jer ni u jednom trenutku nisu postavili pitanje odsustva zaštite spomenutog objekta. Investitor bi svakako pronašao nekog arhitektu (može i nekog iz svojih redova jer Neimar V poseduje odličan projektni biro) koji bi izvršio proces prepojektovanja, a o nekoj moralnoj odgovornosti tu nema govora jer svakog investitora interesuje korisna kvadratura i zarada koju ostvaruje njihovom prodajom.
Ponavlja se gotovo identična situacija kao u slučaju zgrade na uglu ulica Simine i Dobračine, koju potpisuje arhitekta Milan Pališaški, gde je stakleni neboder „iznikao“ iz devetnaestovekovne porodične kuće.
Postavlja se pitanje kako je službi zaštite promaklo da sve ove decenije, poslovnu zgradu fabrike Ikarus ne stavi pod bilo kakav vid zaštite?
Objekat je izgrađen u specifičnom maniru industrijskog ar dekoa, što se zapaža po karakterističnim prozorskim otvorima (brodskim okulusima), svedenoj monumentalnoj fasadi čiji pilastri naglašavaju i uokviruju fasadno polje kroz obe etaže i naravno nezaobilazni plitki reljef sa figurom mitskog Ikarusa.
Zakasnela molba
Kako je moguće da više od pola veka niko nije umeo da prepozna arhitektonsku vrednost ovog zdanja i da smo uopšte došli do ove tipične investitorske polemike? Status zaštićenog kulturnog dobra je prvi i poslednji stepen odbrane jednog arhitektonskog dela u njegovoj odbrani od svih „nesavesnih faktora“ našeg društva.
U međuvremenu, Republički zavod za zaštitu spomenika je podneo molbu Gradskom zavodu za zaštitu spomenika, sa pozitivnim mišljenjem o stavljanju pod prethodnu zaštitu objekat upravne zgrade fabrike Ikarus. Da li je ova molba došla prekasno ili možda postoji nada da se nešto učini…?
