Kada budemo prestali da gradimo komercijalnu arhitekturu, a počeli da stvaramo dela vredna pažnje polako će početi da niču i muzeji, kaže istoričar umetnosti Marko Stojanović.
Onoga trenutka kada jedna država dosegne viši stepen privrednog, ekonomskog, sociološkog, a po mogućstvu i odbrambenog razvitka, prvo će krenuti da ulaže u obnovu postojećih i izgradnju novih nacionalnih istorijsko-umetničkih galerija i muzeja. Kroz ove institucije svaka država/društvo reprezentuje sebe, to jest, svoju kulturološku moć, kontinuitet razvoja, realnu ili izmišljenu drevnost, čime se opravdava aktuelna geopolitička pozicija koju država trenutno zauzima.
Jedna Amerika, Rusija, Nemačka, Kina, Francuska, Velika Britanija ili bilo koja druga država s globalnim uticajem ne sme ni da pomisli da prestane s ulaganjima u promociju svoje kulture i umetnosti. Iz istog razloga, jedna relativno mlada država, gotovo bez značajnije prošlosti, kao što su Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE), takođe se mora pozabaviti izgradnjom svog kulturološkog identiteta, pa makar morali da se oslanjaju na ugled i tradiciju svetskih muzejskih institucija, kao što su Luvr i Gugenhajm. Za to vreme, mi pokušavamo da sačuvamo ono što je neko odavno pokrenuo i izgradio, ali je usled višedecenijske nebrige dovedeno u kritično stanje. Da li smo na pravom putu?
Franšize u pustinji
Kao što svi znamo, UAE su se pre nešto više od pola veka oslobodili kolonijalnog/protektoratskog statusa i najpre na osnovu naftnih izvorišta, a zatim i poslovno-turističkih ulaganja, postali svetska ekonomska sila. Međutim, za razliku od gore navedenih država, UAE nemaju bogatu kulturnu istoriju. Preci današnjih šeika bili su starešine nomadskih plemena, koja su vekovima boravila u pustinjskom krajoliku, baveći se trgovinom, gusarenjem, a u slobodno vreme sokolarstvom. Nisu imali bilo kakve razvijene urbane naseobine veće od ribarskih naselja u morskom priobalju, pa se njihov značajniji razvoj vezuje za period druge polovine 20. veka, kada su svoje društvo, ali i urbane sredine, razvili pod uticajem Britanskog komonvelta.
Sredinom 90-ih godina, svima je postalo jasno da Emirati pretenduju da od svog društva izgrade ekonomsku velesilu i da su im za to potrebna adekvatna arhitektonsko-urbanistička rešenja, pre svega za gradove kao što su Dubai i Abu Dabi. Nakon mnogobrojnih poslovnih zgrada i hotela, koji su za samo deceniju i po nikli kao pečurke posle kiše, na red dolaze i muzeji.
Kako Emiraćani nekako oskudevaju u slikarima, piscima i vojskovođama, postavilo se pitanje šta bi bilo izloženo u tim novim muzejima. Odgovor je pronađen u franšizi muzeja Gugenhajm, koji je nakon zgrade u Njujorku dobila i muzej u Bilbau. Za novi muzej u Abu Dabiju ponovo je angažovan arhitekta Frenk Geri, ali je realizacija projekta obustavljena do daljeg. Sa druge strane, za franšizu Luvra, koji je već otvoren u Abu Dabiju, angažovan je arhitekta Žan Nuvel.
Na osnovu pretpostavki, možemo zaključiti da će ovi muzeji izlagati poznate gostujuće izložbe drugih muzeja ili izložbe iz svojih postojećih jedinica. Naravno, posebno će biti interesantne izložbe regionalnog kulturno-istorijskog nasleđa, poput onog iz Egipta, Turske, Iraka ili neke druge bliskoistočne države. Na taj način, kulturna politika UAE svodi se na prezentovanje internacionalnih kulturnih vrednosti, podržanih od strane domaćeg kapitala.
A gde smo mi?
Za to vreme, država poput Srbije, koja u odnosu na svoju relativno malu geografsku površinu, raspolaže sa enormno velikim kulturno-istorijskim nasleđem, a koje već nekoliko decenija ne uspeva na pravi način da prikaže. Od antičkih novčića i keramike, preko srednjovekovnih fresaka i rukopisa, do romantičarskih i modernističkih slikara, čitave kolekcije već neko vreme čame u depoima, a njihovih poslednjih izlaganja prisećaju se sredovečne kolege, koje su ih tada razgledale kao srednjoškolci ili studenti.
Održavanje naših muzeja svodi se na puko krečenje i brisanje prašine, a temeljna rekonstrukcija ostavlja se za „neka bolja vremena“.
Glavni razlog odsustva našeg kulturno-istorijskog nasleđa iz svakodnevnice naših gradova svode se na nebrigu mnogih vladajućih političkih garnitura, koje su održavanje muzeja svodili na puko krečenje i brisanje prašine, a temeljne rekonstrukcije ostavljali za „neka bolja vremena“. Muzeji su rapidno propadali, čekajući da se neko pozabavi njihovim problemima.
Postoji i jedna poražavajuća činjenica. Za vreme društveno-političkog i privredno-ekonomskog procvata ex-Jugoslavije, u Beogradu nije izgrađen neki veći broj muzeja: Muzej savremene umetnosti i kasnije Muzej istorije Jugoslavije. Svi drugi muzeji ili nisu nikada dobili svoje izložbene prostore ili su upravne i izložbene prostorije useljene u predratne zgrade, čija namena je daleko od uslova u kojima se mogu pohraniti i izlagati arheološke i umetničke kolekcije.
Talas promena?
Nakon ovih obeshrabrujućih podataka valja napraviti osvrt i na neke svetle projekte, koji se polako, u potpunosti ili delimično ostvaruju.
Zgrada Narodnog muzeja će uskoro biti otvorena. Možda ne po projektu rekonstrukcije arhitekte Vladimira Lojanice, ali će građani Beograda i svi drugi posetioci naše prestonice konačno moći da uživaju u znameniti umetničkim delima Srbije i regiona.
Nakon završenog konkursa za rekonstrukciju stare zgrade Vojne akademije u Resavskoj ulici, Muzej grada Beograda će konačno dobiti glavni izložbeni objekat. Na konkursu je pobedio projekat arhitekte Gorana Vojvodića, ali se ne zna tačan datum početka rekonstrukcije.
Izvršena je i temeljna rekonstrukcija zgrade Muzeja savremene umetnosti, čiji su autori arhitekte Ivan Antić i Ivanka Raspopović.
Zanimljive su i dve nadogradnje. Jedna je nadogradnja paviljona Cvijete Zuzorić, po projektu arhitekte Branislava Mitrovića, a druga nadogradnja Muzeja automobila (Garaža) je studija arhitekte Luke Pavelke. Nadamo se da će odgovorne institucije imati sluha za ova zanimljiva rešenja kojima se na savremen i jednostavan način osvežavaju oba izložbena prostora.
Na Kosančićevom vencu je uklonjena baraka Geozavoda i raščišćen teren za izgradnju objekta Gradske galerije, arhitekte Branislava Redžića, čije rešenje je osvojilo prvo mesto na konkursu.
Gde smestiti istoriju?
Kao što se primećuje, većinom su ovo rekonstrukcije i dogradnje postojećih objekata, čije izvođenje se uglavnom i dalje isčekuje. Nema izgradnje novih objekata, što dosta govori o stanju u kojem se nalazi naše društvo. A mogli bismo samo od otvorenih muzeja i galerija da poboljšamo imidž našeg grada/države u očima stranaca, koji ceo Balkan posećuju jer znaju za naše kulturološke fenomene, koji su uravnoteženi miks istoka i zapada. I sam Vinston Čerčil je jednom rekao da: „Balkan proizvodi mnogo više istorije nego što može da podnese“.
Da bi se ta istorija prikazala, potrebni su nam novi muzeji. Ali da bismo došli do „šlaga na torti“, moramo se pozabaviti i primarnim stubovima naše države, a to je jaka privreda i ekonomija. Onoga trenutka kada budemo prestali da projektujemo i gradimo komercijalnu arhitekturu, a počeli da stvaramo dela vredna pažnje (kako investitora tako i stručnjaka/intelektualaca), nakon poslovnih zgrada i hotela polako će početi da niču i muzeji.
Naslovna fotografija: Luvr Abu Dabi, Christopher Pike / The National
