Makete zgrada… koje su u fazi raspadanja
Ovaj talentovani umetnik inspiraciju, srećom ili na žalost, nije tražio kod nas…
Džošua Smit, australijski umetnik, nije običan maketar. Njegova pasija jeste pravljenje minijaturnih zgrada i to onih koji su počeli da propadaju. Ovoga puta odabir je pao na Hong Kong!
„Ljubav prema urbanim prostorima potekla je od grafita i ulične umetnosti“, kaže Džošua Smit.
Kaže da je oduvek voleo urbano okruženje, a stare i zaboravljene zgrade za njega su veliki izvor inspiracije. Kao proizvod ove pasije rodila se želja za pravljenjem umanjenih gradova, a „umanjio“ je još i Njujork, San Francisko, Sidnej…
Na minijaturi je radio tri meseca, osam do šesnaest sati dnevno, šest do sedam dana nedeljno.
Dok mnogi savremeni maketari žive po maksimi „veće je bolje“, stvarajući masivne makete, Džošua Smit ima suprotan pristup, prenosi Architectural Digest. Veoma predano, precizno u milimetar, gradi minijature urbanih prostora u skali od 1:20.
Ovim vidom umetnosti počeo je da se bavi pre dve godine, nakon što je proveo petnaest godina baveći se stencil artom, a držao je i svoju galeriju.
„Posle zatvaranja galerije, želeo sam da krenem u novom pravcu i nakon malo eksperimantisanja, stvaranje minijaturnih verzija urbane arhitekture postala je moja realnost.“, kaže Smit.
Pasija za derutnim objektima
Nove zgrade nisu njegova inspiracija i od njih, kako kaže, „zazire“. Zgrade koje propadaju i lagano padaju u zaborav jesu nešto što budi njegovu maštu, a na njegovim minijaturama videćete čak i opuške na ulici i veš koji se suši.
„Za mene, stvari kao što su prljavština, grafiti, rđa i trulež su slojevi vremena koji pokazuju istoriju.“, kaže Smit.
Za VOLTA NY, sajam savremeni umetnosti, Smit je kreirao jedan minijaturni prikaz Hong Konga, naime 23 Temple Street i zgradu u Kovlonu, koju je pronašao istražujući na servisu Google Street View.
Zbog načina na koji se degradacija formira na zgradi, odmah se „upecao“ i zaljubio na prvi pogled.
„Što sam više gledao u strukturu i detalje zgrade, sve više sam se zaljubljivao“, kaže on.
Na minijaturi je radio tri meseca, osam do šesnaest sati dnevno, šest do sedam dana nedeljno.
Karton, plastika, žica…
Počeo je principom obrnutog inženjeringa, lomeći svaku strukturu na delove, a potom je počeo sa ručnim pravljenjem svakog dela koristeći medijapan, karton, papir, stiren plastiku, žicu…
Na kraju, sve je obojio akrilnom bojom trudeći se da pogodi pravu nijansu koju je stvorilo vreme.
„Najveći izazov je pakovanje i slanje. Sve moje izložbe su u inostranstvu i ne prodajem nijedan od mojih radova lokalno.“, kaže Smit.
Za njega, kako kaže, najbolji deo posla jeste baš taj što svaki deo zahteva različite metode i pristupe koje sa uživanjem istražuje, a pritom ne pohađa nikakav kurs.
Foto: Andrew Beveridge / asbCreative.com
