Postoje razni primeri rekonstrukcija starih hotela u našoj zemlji, ali ovaj put ćemo prezentovati samo pozitivne.
Na temu izgradnje novih ili rekonstrukciji starih hotela u Beogradu je već bilo reči, ali nismo imali prilike da sličan osvrt napravimo za teritoriju Srbije. Možda će prikaz rekonstrukcije dva poznata hotela pružiti nešto jasniju sliku o arhitekturi i hotelijerstvu (ugostiteljstvu) u Srbiji.
Beograd ima dovoljno veliki potencijal da se u njemu već nekoliko godina grade novi i rekonstruišu postojeći hoteli. Nekada su ove izvedbe veoma kvalitetne, dok u nekim slučajevima dolazi do potpunog debakla. U ovakvim situacijama veoma je važno koji investitor ulaže u izgradnju/rekonstrukciju. Bilo da je strani ili domaći, investitori moraju biti svesni da se bez obzira na kategoriju hotela, za njegovu izgradnju/rekonstrukciju mora uposliti arhitekta s dovoljno iskustva, znanja i vrednih referenci, inače dolazi do problema.
Hoteli bez ukusa
Hoteli bivaju izvedeni bez ukusa, s propustima u procesu rekonstrukcije, a neretko se štedi na ugradnji kvalitetnih građevinskih materijala, opreme i nameštaja, pa hoteli mogu delovati jeftino ili jednostavno brže dolazi do njihovog propadanja.
Najčešće domaći investitori, kako bi uštedeli ili opravdali svoju sujetu, nezavisno od angažovanog arhitekte odlučuju kojim tokom će ići rekonstrukcija, da li će se nešto dograđivati, koji materijali će biti upotrebljeni (bukvalno od krovnog pokrivača, preko stolarije do podnih obloga) i kakav nameštaj će biti ubačen.
Nije retka situacija da investitori, kako bi uštedeli ili opravdali svoju sujetu, nezavisno od arhitekte odlučuju kojim tokom će ići rekonstrukcija ili koji će materijali biti upotrebljeni.
Po običaju, ukus domaćih investitora nije odmakao od njihovih ruskih i azerbejdžanskih kolega, pa mnogi hoteli podsećaju na slične objekte koji se poslednjih desetak godina zidaju po Kazanju, Jekaterinburgu ili Bakuu. Prekrivanje brutalističke fasade, upotreba neprimerene fasadne boje, PVC stolarije, jeftinih itisona i kičastog nameštaja samo su neki od faulova koji se prave prilikom izgradnje ili rekonstrukcije. U Beogradu, kao i Srbiji, postoje pozitivni i negativni primeri, ali ovaj put ćemo prezentovati pozitivne.
Nepisana pravila
U vizuelnom identitetu gradova Srbije (Socijalističke Jugoslavije) pojavljuje se nekoliko nepisanih pravila. Zgrada opštine i policijske uprave useljavane su u zgrade okružnih načelstva, koja su zidana pre ili posle Prvog svetskog rata, verskim objektima, pozicioniranim na glavnim gradskim saobraćajnicama i trgovima, suprotstavljani su spomenici NOB-a, a zidali su se novi domovi kulture i naravno veći i moderniji hoteli.
Tako su turistički simboli gradova posleratne Jugoslavije postali hotel Zlatibor u Užicu, Hoteli Srbija u Kragujevcu i Vršcu, hotel Park u Novom Sadu, hotel Patria u Subotici, hotel Ambasador u Nišu i hotel Rubin u Kruševcu.
Neki od ovih hotela su doživeli privatizaciju i rekonstrukciju, dok neki to s nestrpljanjem iščekuju. Poslednja dva su zvezde našeg teksta.
Hotel Rubin u Kruševcu
Hotel je izgrađen 70-ih godina i nalazio se, zajedno sa još nekoliko ugostiteljskih kompleksa, pod okriljem društvene kompanije Župa. Ovo preduzeće 2007. godine kupuje kompanija Verano, ali lošim poslovanjem i krizom koja pogađa matičnu kompaniju, Župa odlazi u stečaj. Posledica ovog stečaja je da hotel Rubin gubi status hotela i postaje konačište.
Tokom 2015. godine, nakon uspešne licitacije hotel biva ponovo prodat inostranoj kompaniji na čelu sa Irenom Bošnjaković. Usledili su planovi za rekonstrukciju, kao i tender, na kojem pobeđuje projektni biro Bureau Cube Partners iz Beograda, koji predvodi jedan od kruševačkih arhitekata Milan Rašković.
U projektu se oseća uticaj ruskog konstruktivizma ponajviše zbog staklenih traka zida-zavese ali i dekorativnim motivima koji se pojavljuju na uglovima i oko ulazne partije.
Tim je pažljivo pristupio izradi idejnog rešenja i hrabro predložio maštovitu rekonstrukciju. Naime, mnogi hoteli iz socijalističkog perioda građeni su po nekoliko ustaljenih principa – horizontalni trakt namenjen restoranu, banket sali i drugim sadržajima i vertikalni trakt, obično masivni višespratni kubus namenjen smeštajnim prostorijama.
Ova beličasta kula, sa manjim ekspresionističkim detaljima bila je pravi izazov za Raškovićev tim. Kako hotelski kompleks nije pod zaštitom, arhitekte su imale odrešene ruke da ga preoblikuju u duhu savremene arhitekture, pa bi od jednog dosadnog i širom Srbije viđenog monolita, hotel mogao da dobije originalni izraz.
U projektu se oseća uticaj ruskog konstruktivizma, ponajviše zbog staklenih traka zida-zavese, koje po vertikali povezuju terase na svim spratovima, ali i dekorativnim motivima koji se pojavljuju na uglovima i oko ulazne partije. Pravi omaž arhitekti Ivanu Leonidovu. Horizontalni trakt je takođe doživeo remodelovanje, ali u znatno manjem obimu nego centralna kula.
Hotel Ambasador u Nišu
S druge strane, niški hotel će najverovatnije doživeti nešto drugačiju materijalizaciju. Kompleks je dovršen 1965. godine, ali je najpre zamišljen kao Dom sindikata. Tokom izgradnje kompleksa, doživeo je prenamenu i preprojektovanje u jedan od najpoznatijih hotela Srbije. Takođe je dobio horizontalni blok s restoranom, kafeom i bioskopskom salom, dok je kula od 14 spratova određena za smeštajne kapacitete.
Prvu, ali delimičnu rekonstrukciju i prenamenu u filijalu banke, 2008. godine doživljava horizontalni severozapadni trakt, po projektu niškog arhitekte Saše Buđevca. Nakon višegodišnje zapuštenosti, hotel biva zatvoren, ali ga otkupljuje lanac Best Western, koji u okviru svoje grupe poseduje još jedan niški hotel My Place. I u ovom slučaju je izvršen plan rekonstrukcije, a za potrebe preprojektovanja je angažovan niški biro Alterno na čelu s arhitektama Đorđem Kitićem i Dušanom Nikolićem.
Staklena zid-zavesa ne gubi na atraktivnosti i funkcionalnosti, pa je odluka investitora, to jest, projektnog biroa da se ona osveži pun pogodak.
U slučaju hotela Ambasador bilo je neophodno zadržati prepoznatljivi vizuelni identitet, koji je uz lako preoblikovanje mogao da dobije savremeni izraz. Zadržana je karakteristična misovska zid-zavesa, a značajnije intervencije predložene su u zoni partera i mezanina hotela. Staklena zid-zavesa ne gubi na atraktivnosti i funkcionalnosti, naročito za poslovne i ugostiteljske objekte, pa je odluka investitora, to jest, projektnog biroa da se ona osveži pun pogodak.
Ovo su samo neki od svetlih primera obnove starih, prepoznatljivih urbanih repera nekoliko srpskih gradova. Nadamo se da će i drugi srpski hoteli slediti njihov pristup i uz pomoć odgovarajućih arhitekata ponovo zasijati u punom sjaju.
Foto: Bureau Cube Partners, Alterno
[accordion title=“O autoru teksta“ close=“0″]
Marko Stojanović, diplomirani istoričar umetnosti, vlasnik je jedinstvenog showrooma Shamliza u Beogradu. Aktivno se bavi temama arhitekture i urbanizma u glavnom gradu.[/accordion]
