Kreatorima vizualizacija ostaje da biraju da li će prikaz dizajna usmeriti ka tome kako će objekat izgledati kada ga budemo posmatrali ili kako bi mogao da izgleda na fotografijama.
U doba kada je tehnologija računarske grafike drastično uznapredovala, modelovanje zamišljenog prostora je često sastavni deo dizajnerskog procesa. Najčešće se koristi u cilju prezentacije osmišljenog dizajna, a u vidu nekog načina vizuelizacije. Ponekad je važno prostor prikazati što preciznije, istaći tehničke detalje i prostorne odnose, a nekada je cilj vizuelizacije prikazati specifičan ambijent.
Prikaz ambijenta je posebno interesantan jer način na koji ga poimamo zavisi i od specifičnosti svetla i od karakteristika materijala i od karakteristika aparata koji ga beleži. Samim tim, fotoaparat i naš perceptivni aparat (oči i mozak) često će potpuno različito reprodukovati istu scenu. Na koji način onda pristupiti kreiranju vizuelizacije u cilju prikaza dizajna?
Donekle je teško definisati ka čemu je fotorealistična vizuelizacija primarno usmerena, jer su foto i realistična vizuelizacija često suštinski različite.
Termin koji se često koristi je fotorealistična vizuelizacija. Donekle je teško definisati ka čemu je fotorealistična vizuelizacija primarno usmerena, jer su foto i realistična vizuelizacija često suštinski različite. Prostor prikazan tako da liči na ono što zapravo vidimo treba da uzima u obzir karakteristike našeg prirodnog perceptivnog aparata. A kada na vizuelizaciji upotrebimo efekte koje je moguće uhvatiti samo fotoaparatom i koji su drugačiji od onoga što možemo videti u realnom prostoru, stvaraju se neobične simulacije prostora koje su efektne na sličan način kao fotografije, ali zapravo ne prikazuju prostor na realan način.
Retko se u fotorealističnoj vizualizaciji koriste upadljive razlike između fotoaparata i oka, kao što su ekstremno široki vidni uglovi ili gubitak linearnosti, ali su zato suptilne igre svetlom i optikom veoma česte. Takvi efekti mogu da daju privlačnu delikatnu notu vizuelnom prikazu, ali treba imati na umu da dizajn u stvarnom svetu nikada nećemo videti na taj način.
Kreatorima fotorealističnih vizualizacija ostaje da biraju da li će prikaz dizajna usmeriti ka tome kako će objekat izgledati kada ga budemo posmatrali ili kako bi mogao da izgleda na fotografijama.
Pokazaćemo vam nekoliko karakterističnih primera:
Ellesmere Street, Ambiente
Korišćenje dugačke eksponaže na ovoj vizuelizaciji za posledicu ima pojavu efekta svetlosnih tragova. Korišćenjem eksponaže od nekoliko sekundi na fotoaparatu čini da se automobili koji se kreću ne vide, ali su tragovi njihovih svetala vidljivi. U realnom svetu, eksponaža oka je 1/60 sekunde i ovaj efekat ne može biti percipiran.
Rem Koolhaas Bordeaux House, Dimitar Rashkov
Vizuleni prikazi kod kojih je scena oštra u prednjem planu i to van centra slike, a objekat van fokusa ali u centru slike, postale su dosta popularne u poslednje vreme. Kod fotoaparata je moguće kontrolisati dubinsku oštrinu, i podesiti na kojoj udaljenosti će delovi scene biti oštri bez obzira u kom delu fotografije se nalaze. I naše oko može da izoštri na različite udaljenosti, ali kad posmatramo prostor, oštar deo je uvek u sredini, a ono što je na periferiji scene nikad ne vidimo kao oštro.
Pentouse detail, David Fraher, FDK Studio
Na koji način se prelamaju svetla van fokusa zavisi od kvaliteta optike fotoaparata. Zbog toga zamućenje neoštrih delova može biti različito, i to se naziva bokeh. Simulacija bokeh efekta može da bude interesantan izazov pri kreiranju vizualizacije. Na ovom primeru glavni efekat slike je upravo vrlo interesantan tretman bokeha kod zamućene pozadine. Naravno, kada posmatramo svetlost u daljini ono nikad neće imati sličan izgled.
Four Cubes Business Centre, Azuolas Juskenas
Zbog specifičnosti optike fotoaparata, kada se fotografiše prema izvoru svetla, svetlost se prelama u objektivu i nekada dolazi do efekta koje ostavljaju tragove na fotografiji u vidu krugova i linija. Na ovoj vizuelizaciji je sličan efekat iskorišćen da naglasi prodor svetla u enterijer.
Auditorium, Alex Roman
Na ovoj vizuelizaciji namerno je koriščen efekat starih polaroid fotoaparata. U postprodukciji naglašena je vinjeta i hromatska aberacija. Vinjeta je opadanje svetla na periferiji i često je prisutna na fotografijama, posebno kod velikih vidnih uglova. Hromatska aberacija je smicanje boja na slici koja nastaje usled različitog ugla prelamanja različitih talasnih dužina. Uglavnom se smatra nepovoljnom na fotografijama, ali kod efekta starih aparata može da bude interesantna. Oponošanjem ovih ograničenja fotoaparata, ovoj vizuelizaciji dat je specifičan lični pečat.
Za kreiranje kvalitetnih vizuelizacija, jedna od stvari koje je neophodno poznavati jesu alati za 3D modelovanje i rendering. Međutim u današnje vreme, kreiranje fotorealistične vizuelizacija je sve zahtevnije. Često nije dovoljno oponašati realističnu scenu, već se fotorealizam orijentiše ka dobro osmišljenoj kompoziciji, korišćenju poznavanja fizike svetla, optike i mehanike fotoaparata i na kraju ljudske percepcije i navika onih kojima je slika namenjena.
Autor: Vesna Stojaković
Thanks for sharing!