Sin Pabla Eskobara: Arhitektura mi je spasila život
„Ispostavilo se da sam projektovao kuću za čoveka koji je nam je 1988. godine razneo našu porodičnu kuću sa 700 kilograma dinamita.“
Sebastijan Marokin odrastao je u Kolumbiji, u mestu Medelin, kao sin čuvenog narko-bosa Pabla Eskobara. Kao dete živeo je na luksuznom ranču povrišne od 20 kvadratnih kilometara. Bio je svedok uspona i padova svog oca, upoznao se sa svim opasnostima i zamkama života ogrezlog u kriminalu i onda se odlučio da započne novi život kao arhitekta. U svom prvom intervjuu koji je dao za magazin Archpaper, Marokin priča o svom profesionalnom putu, stvarima koje je naučio od oca i šta još planira da učini za svoju domovinu.
Šta misliš o TV serijama kao što je Narcos?
Ne volim ih. U njima se laže o mom životu. Ti ljudi ne znaju ništa o nama. Oni ne znaju ni za koji tim je navijao moj otac.
Hajde da se vratimo na arhitekturu.
Arhitektura je zabavnija. Ovo je moj prvi intervju u životu u kom razgovaramo o arhitekturi, a ne o mom ocu.
Kako si se obreo u arhitekturi?
Posle smrti oca, moja majka, sestra i ja otišli smo u Mozambik i ideja je bila da ostanemo u Africi, ali smo ostali samo pet dana. Nismo mogli da pronađemo mesto gde bismo mogli da živimo i da se školujemo i zato smo odlučili da se preselimo u Argentinu. Doneo sam odluku da postanem arhitekta kada sam izašao iz zatvora. Majka mi je još bila u zatvoru i ja sam se žestoko borio da je oslobode. Probdeo sam mnogo noći čekajući na odgovor iz Ministarstva pravde. Puno vremena je prošlo i ništa se nije desilo pa sam tako počeo da razmišljam o budućnosti. Tada sam odlučio da studiram arhitekturu. Upisao sam arhitekturu na univerzitetu Palermo u Buenos Aires, u Argentini.
Arhitektura mi je spasila život jer mi je dala nadu da nove stvari mogu da nastanu čak i kad je nešto uništeno, a arhitektura nas zaista uči kako ispravno da razmišljamo ne samo o arhitekturi, nego i o životu.
Šta te je inspirisalo da se opredeliš za arhitekturu?
Moj deda s majčine strane je radio sa drvetom. Pravio je nameštaj i bio je i dizajner. Isto tako, i sa očeve strane imamo puno umetnika. Neke od mojih tetaka zaista dobro slikaju i prave rukotvorine. Mislim da sam tako i ja pronašao ljubav prema dizajnu i arhitekturi. Osim toga, moja majka je dizajner enterijera – nekada smo posedovali brojna imanja i zgrade i moja majka je bila uključena u dizajnerski deo posla, a ja sam uvek bio tu kao posmatrač. Dopalo mi se ono što sam video. U to vreme arhitektura je bila utočište za mene, a ja nisam imao čime drugim da se bacim jer smo čekali pravni odgovor. Zahvaljući arhitekturi stekao sam mnogo dobrih prijatelja. Volim što sam deo tog društva.
Kakvom vrstom projekata se baviš?
Dizajnirao sam i izgradio dve velike vile u Kolumbiji i jednu u Argentini. To su velike kuće, jedna ima oko 3.000, a druga oko 1.100 kvadrata. Jedna od njih čak ima i pekaru u svom sklopu.
Za prvu kuću koju sam gradio u Kolumbiji nisam čak ni znao ko je klijent. Dobio sam zahtev, poslali su mi fotografije, osnove, dimenzije i sve što je bilo potrebno za moj posao. Kada sam završio, pozvali su me i rekli mi da je vlasnik jedan od momaka koji su 1988. godine postavili 700 kila dinamita u moju kuću. Bilo je pravo čudo da smo tada preživeli jer smo se u to vreme majka, sestra i ja nalazili u kući. Bila je to prva auto-bomba u istoriji Kolumbije. Napravio sam kuću za čoveka koji je uništio moju kuću. Bio je to njihov način da zatraže oprost. Oni su od početka znali ko sam ja. To je čudno, ali je to i sjajan primer da se svari stvarno menjaju na bolje u Kolumbiji i da ljudi žele mir.
To je na mene uticalo pozitivno. Posebno u ovoj priči, zahvaljujuči arhitekturi, pronašao sam način da iscelim svoju prošlost. Završio sam kao arhitekta svojih neprijatelja. Dali su mi tu priliku jer inače ne bih imao čime da se pohvalim pred drugim potencijalnim klijentima. Danas dizajniram besplatni javni wellness i terapijski centar za jedan mali grad u Argentini.
Kako je činjenica o tome ko ti je otac uticala na tvoju karijeru arhitekte?
Kuće nisu ono što biram da radim, ali ne dešava se često da dobijem angažman zbog moca oca i sličnih stvari. Zbog toga mi je onemogućeno da se bavim arhitekturom onoliko koliko bih želeo. Ljudi znaju da sam talentovan, ali se opredeljuju za nekog drugog ko nema istoriju mog oca. Tako da, za mene je stvarno teško da nađem posao. Sad konačno radimo na zgradi koja če biti moja prva zgrada u Kolumbiji. Imam kuću ovde, u mom rodnom mestu, ali ne i zgradu. Tu planiram da izgradim zgradu.
Ranije sam sarađivao sa dobro poznatim arhitektama iz Argentine. Jedan od njih je Roberto Busneli, a drugi Daniel Silberfaden. Roberto objavljuje knjige koje prate njegove projekte. Isti slučaj je bio i sa projektom koji sam ja doneo u njegov studio. Zbog veličine, jedino je on mogao da iznese taj projekat. Pobedili smo na konkursu i završili projekat uz pomoć jednog arhitekte iz Evrope. Kad je knjiga o projektu objavljena, moje ime nije spomenuto. Objavili su imena arhitekata koji su radili na projektu tri dana, a moje ime su izostavili.
Tako sam saznao da sam stigmatizovan svuda. Šteta je što me ljudi procenjuju na osnovu prošlosti mog oca, a ne na osnovu mojih sposobnosti. To je jedna od osnovnih barijera sa kojima se susrećem svakog dana kao arhitekta. Ne želim da budem diler kokaina. Znam kako da budem to, ali ne želim. Ne želim da ponovo postanem milioner ako ću morati da plaćam dugove mog oca. Pružena mi je šansa da to izbegnem i ja ne želim da se ta priča ponovi. Puno toga može da se nauči iz priče o mom ocu.
Jesi li bio tu kada se gradio La Cathedral, zatvor koji je tvoj otac dizajnirao za sebe? Jesi imao priliku da ga vidiš u nekoj od njegovih faza i da mu se diviš?
Građevinci su mom ocu poštom slali fotografije i video-snimke tako da je bio u toku sa radovima. Od samog početka je priča o kriminalcu koji gradi svoj sopstevni zatvor u Kolumbiji bila veoma čudna i uznemirujuća za normalan svet. Moj otac je govorio: „To je mesto gde želim da budem. To je mesto gde ću biti. To je mesto gde ću biti u zatvoru. Platiću za projekat i dizajniraću beg iz svog sopstvenog zatvora.“
Mislim da je moj otac u nekom smislu bio i arhitekta, bio je veoma pametan. Jedino što je on bio arhitekta samo za sebe.
Jednog dana otac me je odveo na pistu za sletanje usred džungle. Stajali smo tako i on me je pitao: „Gde je pista?“. Nisam mogao da je vidim na šta mi je on rekao: „Stojiš na njoj.“ Nije bilo šanse da avion može tu da sleti jer bi se obrušio o nju. Uzeo je voki-toki i rekao jednom od svojih ljudi rekao da pomeri kuću. Bila je na točkovima. Kad bi policijski avioni satelitima tražili skrovišta, nisu ništa mogli da nađu jer se ona nalazila usred nečega što je trebalo da bude pista. Avioni mogu da je koriste – jedino treba pomeriti kuću. On bio veliki arhitekta jer je ta kuća bila potpuno funkcionalna. Ako bi policija ušla u nju, ništa ne bi posumnjala. Mislim da sam puno stvari o arhitekturi naučio od svog oca, pogotovo o skrovištima. On je koristio arhitekturu da bi se skrivao. Kao sin Pabla Escobara, ja znam kako se krije!
Tvoj otac je gradio kuće za siromašno stanovništvo. Da li je to uticalo na tvoje poimanje arhitekture?
Da, on je hteo besplatno da sagradi 5.000 stambenih objekata za porodice koji su živele na obližnjoj deponiji smeća. U ranim 80-im sagradio je gotovo hiljadu objekata, a onda je vlada sve konfiskovala i zaustaila projekat. Bili su ljubomorni na mog oca. Bio je to jedan od razloga zašto je moj otac odlučio da se bori protiv establišmenta. Oni nisu želeli da on pomaže sirotinji.
To me je podstaklo da razmislim i pokušam da pomognem siromašnima u Kolumbiji. Mnogo porodica nema električnu energiju ili vodu u svojim domovima. Tu se ne radi o luksuzu, već o dostojanstvu.
Bavim se projektom pružanja smeštaja siromašnima u Argentini, ali bih voleo da to uradim u Kolumbiji.
Šta je sledeće čime želiš da se baviš?
Želeo bih da se bavim nečim vezanim za prirodu. Imamo ogromnu količinu zelenila ovde u Kolumbiji. Imamo džunglu i puno mesta koja se retko viđaju. Voleo bih da sagradim hotel koji će biti u skladu sa okolinom. Ovde ima puno mesta koja su kao raj na zemlji i nadam se da ćemo sagraditi nešto takvo ako mir u Kolumbiji potraje.
Izvor: Archpaper, prevod: Jadranka Bokan; Foto: Sebastian Marroquin
Kad ste već ovde…
