Istoričar umetnosti Marko Stojanović u svom novom tekstu daje odgovor zašto je baš fontana izabrana za gradnju na Trgu Slavija.
Tokom proteklog vikenda bili smo svedoci svojevrsnog silaska Dimitrija Tucovića sa svog postamenta koji se nalazio na Trgu Slavija. Političari kažu da će spomenik biti premešten samo pedesetak metara dalje, u park koji će biti uređen ispred zgrade Narodne banke Srbije, a da će njegovi ostaci biti preneti u Aleju velikana na Novom groblju. Ovo je očekivan sled okolnosti jer su poznate namere čelnika grada Beograda, da se na Trgu Slavija, nakon održanog arhitektonskog konkursa (jednog od mnogobrojnih samo posle 1945. godine), postavi fontana. Mišljenja o ovoj temi su podeljena. Zašto baš fontana?
Opijenost međuratnim periodom podgrevana je i filmovima i serijama, u kojima su gledaoci i stanovnici Beograda prepoznali grad iz svojih snova.
S jedne strane, evidentno je još jedno prekrajanje istorije, po kojem se sve što je vezano za socijalističku/komunističku epohu, u neku ruku nepoželjno, jer mi sada živimo i radimo u novoj epohi – epohi liberalnog kapitalizma (blago rečeno). Izgleda da se revanšizam, koji je sprovođen nakon Drugog svetskog rata, olupao o glavu onima koji su ga nekada sprovodili. U stvari, ne baš njima jer oni u velikoj meri nisu živi svedoci kako se nad njihovim imenom i delom sprovodi ista ona čistka koju su i oni sprovodili kada su došli na vlast. S druge strane, to ne opravdava bilo koju postpetooktobarsku vlast da pravi iste greške koje su činili njihovi prethodnici. U razgovoru sa nekoliko arhitekata i istoričara umetnosti, gotovo svi su bili istog mišljenja da bi svaki deo Beograda morao da zadrži onakav vizuelni identitet kakav je dobio u vreme svoje izgradnje. Međutim, to se ne može uvek sprovesti u praksu. Staro beogradsko jezgro često je rušeno, a Novi Beograd je nedovršena moderna i tako ceo grad opstaje u svojevrsnom arhitektonsko-urbanističkom diskontinuitetu i konstantnim traganjem za „pravim“ identitetom.
Beogradske arhitekte odrasle na posleratnoj arhitektonskoj školi moderne, zgražavaju se nad izjavama da je Novi Beograd odvratan, da kompleks Generalštaba treba srušiti…
Kada se razmišlja o tom „zlatnom“ periodu, mnogi građani, ali i stručnjaci, smatraju da bi to mogao biti međuratni period. Monumentalni ruski ampir na javnim građevinama, art-deko i začeci moderne na privatnim zdanjima, uređeni trgovi i parkovi itd. Ova opijenost međuratnim periodom dodatno je podgrevana u poslednjih nekoliko godina filmovima i serijama, u kojima su gledaoci/stanovnici Beograda prepoznali grad iz svojih snova. Naravno, na prvom mestu su Terazije, koje su u jednom trenutku postale inspiracija za izgradnju istoimenog kartonskog simulakruma na Novom Beogradu. Sve u službi podilaženja građanima oduševljenim međuratnom, a zgroženi posleratnom epohom. S druge strane, beogradske arhitekte koje su odrasle na posleratnoj arhitektonskoj školi moderne, ne mogu da se uklope u taj mediokritetski kliše i zgražavaju se izjavama drugih građana da je Novi Beograd odvratan, da kompleks Generalštaba treba srušiti, a da je za svaku pohvalu i divljenje jedino dekorativna arhitektura, koju su velikani naše posleratne moderne gledali da protisnu više od pola veka.
Koja je poenta izgradnje muzičke fontane koju niko ne čuje od buke vozila?
Ovim dolazimo do odgovora na pitanje – zašto baš fontana. Arhitekte imaju na desetine odličnih, savremenih rešenja za Slaviju, ali ni jedno od njih se ne uklapa u nostalgičnu sliku Beograda kakvu u svojim glavama nosi na stotine hiljada sugrađana. Kako su međuratne Terazije s prelepom fontanom, koja je nakon Drugog svetskog rata uklonjena (po jednima zbog regulacije saobraćaja, a po drugima jer je smetala za radničke i vojničke parade) postale ideal međuratnog Beograda, možda se može pretpostaviti da su političari još jednom podišli građanima i odlučili da im podare trg s fontanom, koji su ovi izgubili pola veka ranije. Sve to na očigled arhitekta i drugih intelektualaca koji preneraženo gledaju uklanjanje spomenika i početak radova na izgradnji fontane. Koja je poenta izgradnje muzičke fontane koju niko ne čuje od buke vozila?
Naslovna fotografija: Novo rešenje Trga Slavija
Odlican tekst, ali te nase drage nase arhitekte koji su obrazovani u stilu postmoderne i koji se „zgrazavaju“ ipak moraju da znaju da oni rade za gradjane, a ne za sebe.
Apsolutno je tacno da je NBGD bezdusno podeljen prostor na ogromne blokove 300x300m, a da je mogao drugacije da se organizuje mogao je.
Vecina ljudi kod nas voli „toplo i ususkano“ gradsko okruzenje, dekoracije na objektima, a arhitektura tog vremena je sve samo nije to sto narod voli i to je glavni problem. Uostalom i vecini stranaca se NBGD apsolutno ne dopada, iako se ovakva Le Corbusier arhitektura moze videti sirom Evrope.
Novi Beograd je odvratan i kompleks Generalstaba treba srusiti..tako divno sroceno.A oni neka se zgrazavaju 😀 za 90% te bezlicne,komunisticke,hladne,betonske,ogavne arhitekture covek bi prosto pozeleo neke moderne Hune koji bi naisli i zatrli je do temelja.