Racionalizam i ekspresionizam na primeru dva beogradska enterijera
Glavna karakteristika za oba enterijera jeste da su pre svega – autorski.
Tokom protekle 2015. godine izvedena su dva veoma zanimljiva, a po svom dizajnerskom izrazu, potpuno različita enterijera. Različita namena, autori sa različitim pristupom, a opet dva dobra rezultata. Jedan u duhu racionalizma i japanskog minimalizma, a drugi sa prizvukom ekspresionizma i romantičarske zanesenosti.
Kao najveći problem pojavila se dubina od oko 20 metara koja je rešena ogledalima i belom bojom stana.
Prvo ostvarenje, koje nastaje krajem protekle godine, bio je stan Rakić-Glišić, koji potpisuju arhitekti Đorđe Alfirević i Sanja Simonović Alfirević. Na prvi pogled, neko bi pomislio, još jedan beli stan, međutim priča koja se krije iza ovog nadasve smelog rešenja ne može se podvesti pod savremeni kliše u projektovanju enterijera. Za početak, bela boja u enterijeru (nameštaj i zidne površine), lični su potpis arhitekata Alfirević. Lakoća, prozračnost, minimalizam i refleksija u ogledalima samo su neke od karakteristika njihovih enterijera. Isto je i u ovom slučaju.
Međutim, za razliku od rešavanja enterijerske problematike u novoizgrađenim zgradama, sa površinom, orijentacijom, rasporedom i dimenzijama koje su već nekoliko decenija standardne, arhitekta se ovde susreo sa međuratnim salonskim stanom, kojeg je trebalo adaptirati savremenim potrebama življenja i poslovanja. Kao najveći problem pojavila se dubina od oko 20 metara, što je atipično za salonske stanove u Beogradu, koja otežava prirodno osvetljavanje prostora, koju Alfirevići vešto rešavaju uvodeći, pored bele boje, refleksiju ogledala pozicioniranih na nekoliko mesta u stanu. Raspored prostorija je gotovo ostao isti, ali sa znatno funkcionalnijim momentima u vidu portala, to jest, ukidanjem vrata između nekoliko prostorija u stanu. Glavni akcenat stana stavljen je na veliku salonsku biblioteku, izvedenu u duhu japanskog minimalizma.
Zanimljiv spoj starog i novog sagledava se na polju nameštaja i opreme. Kuhinja i ugradni plakari su novoprojektovani, dok su trpezarijske stolice, fotelje i drugi komadi, od kojih neki potiču baš iz međuratnog perioda, pažljivo redizajnirani. Pored nameštaja, belina enterijera vešto je razbijena kroz podne površine, koje su ostale u prirodnom drvetu, prekrivene koloričnim tepisima i prostirkama sa etno motivima. Za stan se može reći da je vešto zaokružena celina, namenjena jednom starijem bračnom paru, koji je hrabro prihvatio savremno rešenje koje je iznedrio Studio Alfirević.
Ekspresionističko rešenje kancelarijskog prostora
Drugo ostvarenje je materijalizacija potpuno drugačije filozofije. Projekat koji svojim izrazom najavljuje novi početak za postojeću firmu, koja je od prošle godine otvorila i svoje predstavništvo u Beogradu. Naime, arhitektonski biro BiroPlus iz Vršca locirao je svoju beogradsku kancelariju i showroom u prizemlju jedne zgrade u Dobračinoj ulici. Kao glavnog autora angažovali su arhitektu Saru Dimitrijević i pružili joj priliku da na ovom projektu ostvari svoj jedinstveni senzibilitet. Kao i kod prvog ostvarenja, u pitanju je stara zgrada, s prostranim, zapuštenim prizemljem od oko 100 metara kvadratnih.
Posebnu atrakciju enterijeru daje rasveta različitog formata – od retro sijalica, popularnih edisonki, pa sve do LED traka unutar visećih gredica.
Ponovo se pojavila potreba što većeg prirodnog osvetljenja, pa su prostori koji gledaju na uličnu i dvorišnu stranu dobili velike zastakljene površine. Funkcionalnost je, zbog prirode poslovnog prostora, bila na prvom mestu, pa je radni prostor podeljen na dve zone. S ulične strane pozicionirane su kancelarije za zaposlene i prijem klijenata, dok su sa ulične strane pozicionirane kancelarije za rukovodioce, a koje se po potrebi mogu povezati i transformisati u jedinstvenu veliku salu za sastanke. Između ova dva poslovna segmenta postavljen je mokri čvor sa toaletom i čajnom kuhinjom.
Da bi se oživelo ovo sumorno, napušteno prizemlje, arhitekta Dimitrijević uvodi različite materijale, ali i različit kolorit. Na podovima se prepliću saćaste keramičke pločice i parket, a na zidnim površinama se smenjuju beton-brut, bela farba i pločice u koloru. Posebnu atrakciju enterijeru daje rasveta različitog formata – od retro sijalica, popularnih edisonki, pa sve do LED traka unutar visećih gredica. Naravno, autorka je vodila računa i o detaljima, kroz koje je ostvarila poseban pečat. I ovde je došlo do spoja novih i stvarih stvari, pa su se u enterijeru uklopile nove kancelarijske stolica sa redizajniranim foteljicama i stolovima.
Kako se zbog svojih velikih staklenih površina, enterijer otvara i prožima sa spoljnim svetom, arhitekta Dimitrijević nastoji da svojim rešenjem utiče na okruženje i da komšije i prolaznike uvede u jednu novu, za ovaj deo grada pomalo nevakidašnju priču.
Glavna karakteristika za oba enterijera jeste da su sa puno promišljanja izvedeni i da su pre svega – autorski. U oba slučaja, arhitekte su gledale da izvuku što je više moguće od postojećeg stanja, da li po rasporedu prostora, funkciji ili nameštaja koji su zatekli. U enterijeru nema motiva koji se kod većine arhitekata i dizajnera uporno, već više od decenije, ponavlja što nam govori da su autori vodili računa o pravim dizajnerskim vrednostima.
Foto: Andrija Rančić
