Crtice o Novom Sadu viđene okom (nepostojećeg) gradskog arhitekte

Kako se gradovi u Srbiji i regionu razvijaju, koji su urbanistički i arhitektonski problemi javljaju – odgovore će u seriji tekstova pokušati da ponudi arhitekta Sonja Stoja.

Svaki grad ima centar, a veliki gradovi ih imaju i više. U Novom Sadu je takvo mesto oko hotela Putnik, ali lepotu ovog prostora ne čine zgrade (ni spomenici, ni fontane) već jedno drvo – visoko, formasto, dobro paženo (pod zaštitom) – čista poezija u odnosu na okolinu, naročito kad je pun vrabaca.

Od drveta se pruža široki cvetni prospekt sve do Katedrale i Gvozdenog čoveka, ali nas pritiska neka vizuelna neravnoteža, upadljiva disproporcija građevina – celom dužinom jedne strane je Tanurdžićeva palata, sjajno delo čuvenog novosadskog arhitekte Đorđa Tabakovića iz 1940. godine – a s druge strane (celom dužinom) nešto što jeste objekat, ali ga je teško definisati. Traje tu preko šezdeset godina, izgrađen kao privremen, pun lokala, stovarišta (iz dvorišta) – no name object!

Na fasadi jednog novog lokala arhitekta se „istakao“ likovnim rešenjem uz trotoar, tako što je teren u blagom padu „zakajlaisao“ s malo veštačkog kamena. Bilo je, davno, raspisano nekoliko konkursa, dodeljene su i nagrade i – ništa. Došli smo do toga da više nije problem šta videti, već šta ne videti!

Predlog: Dati studentima arhitekture i likovne Akademije zadatak da osmisle fasadu celom dužinom. Fasadu kao neki pano – to bi bar bilo veselo.