Vila Z+ na Senjaku: Nenametljiva dogradnja u Zlokovićevom maniru
Autori iz Remorkera u potpunosti su iskazali poštovanje prema svom kolegi i u dograđenom aneksu ispoljili jedan maštoviti omaž arhitekti Milanu Zlokoviću.
Slučajni prolaznici i ljubitelji arhitekture, koji se šetaju Senjakom, imaju prilike da vide neka od najuspešnijih međuratnih arhitektonskih ostvarenja. Nažalost, neke kuće nisu preživele zub vremena, ali i nove neuke vlasnike, koji bi rušili ili prepravljali zdanja po nekom svom nahođenju.
Srećom, postoje vlasnici koji imaju svest o značaju objekata koje bi kupili i ne razmišljaju kao tipični investitori, koji samo bagerom pregaze staru vilu, da bi zidali novi višespratnicu, već namenski kupuju kuću da bi u njoj živeli.
Upravo to se dogodilo sa vilom koja je izgrađena 1927. godine, po projektima prof. arhitekte Milana Zlokovića, koju su novi vlasnici želeli da rekonstruišu i po mogućstvu dograde, ali da ne naruše njenu izvornu arhitekturu. Dobili su preporuku za biro Remorker Architects, koji su pravi majstori za rekonstrukcije objekata pod zaštitom, pa im je ovo bio još jedan pravi izazov.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Istorijski kontekst
Iako arhitektu Zlokovića mnoge arhitekte doživljavaju kao modernistu, zaboravljaju da je on svoj stvaralački opus započeo nešto drugačijim ostvarenjima. Kao najznačajnije delo koje je autora okrenulo u pravcu moderne, obično se uzima njegova porodična kuća na Kotež-Neimaru, nastala u periodu od 1927. do 1929. godine, dok se period od nekoliko ranijih godina često posmatra skrajnuto, jer tada nastaju rešenja koja su imala eklektički prizvuk.
Od 1923. godine, kada se arhitekta Zloković vraća iz Pariza, započinje njegova rana stvaralačka etapa. U to vreme on projektuje pod uticajem francuske škole akademizma, ar dekoa, ali i tada voli da u svoja rešenja unosi i neke elemente vernakularnog graditeljstva. Dosta ga je inspirisala arhitektura primorja (ponajviše jer je rođen u Trstu), od jednostavnih kuća u kamenu, do bogato dekorisanih kotorskih i dubrovačkih palata.
Primorski uticaj se ogleda u upotrebi kamena na fasadnom platnu i zalučenim kolonadama na tremu i balkonu.
Takođe, inspiraciju pronalazi i u otomansko-balkanskom graditeljstvu, pa je u svojim delima, zajedno sa svojim kolegom, arhitektom Branislavom Kojićem, uticao na razvoj posebnog pravca – folklorizma. Može se reći da su sve ove karakteristike sublimirane u kući na Senjaku, koja nastaje među poslednjima, pred autorovu zreliju stvaralačku etapu.
Kuća je jednospratna, kvadratna u osnovi, sa jednostavnom arhitektonskom formom, koja kombinuje primorsko i balkansko graditeljstvo, natkrivena četvorovodnim krovom. Primorski uticaj se ogleda u upotrebi kamena na fasadnom platnu i zalučenim kolonadama na tremu i balkonu, što ovoj suburbanoj vili daje prizvuk primorske palate.
Sa druge strane, ovim elementima suprotstavljene su tipične folklorističke forme blago zaobljene divanhane, koja se duž obe etaže pruža na pročeonoj fasadi. Svi otvori i stubovi su krajnje svedeni, bez suvišne dekoracije. Unutrašnji raspored je bio tipičan za tadašnje jednoporodične kuće, sa prostorijama za dnevni boravak i obedovanje u prizemlju i spavaćim sobama na spratu.
Potrebe novih vlasnika i preoblikovanje objekta
Novi vlasnici, koji su vilu kupili zbog svojih arhitektonskih vrednosti i istorijata, želeli su da u potpunosti sačuvaju njenu arhitekturu, ali i da zbog svojih potreba izvrše neki vid proširenja. Ovo nije bilo nimalo jednostavno, naročito ako se uzme u obzir da bilo kakva nadgradnja nije dolazila u obzir, jer bi to u potpunosti narušilo Zlokovićevu izvornu zamisao.
Jedina mogućnost je bilo proširenje ka dvorištu, čime bi vlasnici dobili proširenje zone prizemlja i njegovo otvaranje ka bašti sa bazenom, dok bi na spratu dobili dve spavaće sobe, a u podrumu spa prostor. Tim Remorker Architectsa izveo je delikatan poduhvat, koji je podrazumevao da se dvorišni zid poruši i kuća dobije moderni aneks.
Dogradnja je jasno odvojena od stare kuće promenom materijalizacije na fasadi, sa pojasom crnog lima, koja označava liniju podele.
Iz osnova, ali pre svega preseka, se jasno vidi sta je bila stara kuća a šta je dodati prostor. Autori su uspeli da rušenjem zadnjeg fasadnog zida, koji je adaptacijom ostao unutar objekta, dobiju veliki atrijum kroz dve i po etaže, sa svetlarnikom između novog i starog krova. U njemu su ostale i originalne stepenice, sada vidne sa svih strana.
Sve ovo se može sagledati i iz prikaza enterijera, koji je sada dobio jednu novu, potpuno dinamičnu strukturu. Dogradnja je jasno odvojena od stare kuće promenom materijalizacije na fasadi, sa pojasom crnog lima, koja označava liniju podele.
Novi deo objekta je urađen u veštačkom kamenu, isto kao i stari deo, samo što nije pikovan već glačan. Ovo mu daje savremeniji izraz, sa finijom strukturom, koja se ne viđa tako često u arhitektonskom izrazu savremenih autora. Arhitekte su time ostvarile zaista velike monolitne površine sa vrlo bogatom prirodnom strukturom na kojoj nema spojnica.
Duh Zlokovićeve geometrije proporcija
Oni koji su bili studenti u vreme profesora Zlokovića (nisu više brojni), ali i oni koji su istraživali njegov rad i delo, uvideli su da je arhitekta vodio računa o geometriji proporcija i to primenjivao na svakom svom ostvarenju. Kao uzor bio mu je Le Korbizjeov Modulor, ali i renesansni italijanski majstori.
Dimenzije arhitektonskih masa, njihovi međusobni odnosi, dimenzije i raspored otvora na fasadi, raspored i veličina stubova; sve ovo je moralo biti projektovano po strogim geometrijskim pravilima. Kako bi oživeli ovaj duh svog uglednog kolege, autori iz Remorker Architectsa su odlučili da dvorišnoj fasadi podare jednu u potpunosti geometrizovanu strukturu.
Kada se posmatra iz dvorišta, fasada vile postaje svojevrsni ekran sa pažljivo komponovanom scenografijom, u kojoj se prožima nekoliko motiva. Fasada poseduje veliki ram, čija donja horizontalna ivica ima znatno širu površinu od ostalih horizontalnih i vertikalnih ivica.
U donjoj etaži, dnevni boravak je sa dvorištem povezan velikim staklenim harmonika vratima, dok je fasada tako oblikovana da formira masivni portal.
Ovo je urađeno namerno, iz razloga što je ugao pod kojim posmatrač gleda u kuću takav da mu se gornja ivica čini debljom, a donja tanjom. Kada se fasada posmatra direktno, ove razlike u dimenzijama su potpuno neprimetne i deluju jednako.
U donjoj etaži, dnevni boravak je sa dvorištem povezan velikim staklenim harmonika vratima, dok je fasada tako oblikovana da formira masivni portal. Ovaj portal je približno kvadratne forme i proporcionalno je manji u odnosu na kvadrat rama cele fasade.
Takođe, horizontalni i vertikalni element portala, zajedno sa crnim limenim trakama iz drugog plana fasade, formiraju grčki krst. Kako objašnjavaju sami autori, ovaj motiv krsta se našao i u novom nazivu vile – Z+. Veliko slovo Z označava arhitektu Zlokovića, dok je + oznaka za dodavanje/dogradnju, ali i motiv na fasadi, koju potpisuje biro Remorker Architects.
Uspeh projekta potvrdila Fondacija Milan Zloković
Koliko je projekat uspešno osmišljen i izveden, potvrđuje i mišljenje Fondacije Milan Zloković, koje je u vidu dopisa stiglo na adresu Zavoda za zaštitu grada Beograda. U njemu ova stručna organizacija, čije je primarno zaduženje zaštita kompletne zaostavštine arhitekte Zlokovića, navela da je „predložena intervencija tehnički veoma stručno i sa punim poštovanjem prema postojećem stanju, rešila potrebe vlasnika za proširenjem komfora, ove skromne porodične kuće.“
Inače, zgrada nije zaštićena kao spomenik kulture, ali da jeste, Fondacija bi jednako vrednovala ovu stručno izvedenu dogradnju. Sve ovo govori u prilog tvrdnji da su autori iz biroa Remorker Architects u potpunosti iskazali poštovanje prema svom kolegi i u dograđenom aneksu ispoljili jedan maštoviti omaž arhitekti Milanu Zlokoviću.
Grafički prilozi
Foto-galerija
Faktografija
Z+
Senjak, Beograd
180 m² + 110 m²
Po+P+1
Miloš Martinović
Odličan projekat. Svest investitora, mašta i znanje arhitekata, umeće izvodjača.
Za primer kako se rade dogradnje ovoga tipa.
Ovo je stvarno izvrsna dogradnja (kao i gotovo sve drugo što isprojektuje Remorker), ali se nameće pitanje da li je kuća trebala da bude proglašena za spomenik. Ja lično smatram da je s obzirom na periood gradnje i renome originalnog projektanta ova kuća trebalo da bude proglašena za spomenik, sa stepenom zaštite koji bi onemogućio dogradnju, pa ako vlasnicima stvarno treba veći prostor da se za te potrebe na drugačiji način snalaze.
Zanimljivo rešenje kolega iz Remorkera, ali ne bih bas rekao da je „nenametljivo“ rešenje, pogotovu kada se pogleda celi objekat kao jedna celina.
Ali svakako zanimljivo.
Nema mesta ni za žbun, a o drvetu i da ne govorimo…ali bazen, mora !
Uh, nenametljivo je blaga reč. Ja i ne vidim dogradnju, a ni zlatni presek.
Ja ovde vidim omaž Spreckelsenu, a Kojića ako se sete na dan bezbednosti…