Što bolja arhitektura, to bolji sir! Obilazak Londona, Brisela i Roterdama vozom
Od bisera engleskog brutalizma, preko briselskog muzeja industrije, do stambenog kompleksa u Roterdamu koji je nekima lep, a drugima ruglo grada.
Nakon turbulentnog Pariza i pasoške kontrole na železničkoj stanici „Gare du Nord“, zaputio sam se jutarnjim vozom ka Londonu. Deonica duga 342 kilometra od kojih je 50 kilometara ispod čuvenog La Manša, je mogla biti pređena samo uz „Eurostar“ voz brzine 300 km/h. Dok smo prolazili kroz region severne Francuske, uspeli smo i da oborimo prethodni rekord najveće dostignute brzine „Eurostara“ sa 352 km/h na 357 km/h!
Napokon i stigoh u taj London nakon dva sata vožnje. Međutim, London ne bi bio London da nema naglih i učestalih promena vremena, tako da me je po izlasku sa stanice dočekalo lepo sunčano jutro, a već ulicu dalje – kiša. Ulice ovog grada kao da imaju svaka svoju vremensku prognozu i zbog toga nosite kabanicu, kišobran ne pomaže mnogo.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Moćni izgled Kraljevskog narodnog pozorišta
Ostavio sam stvari u obližnji hostel i zaputio se pravo ka jednom od bisera engleskog brutalizma – Kraljevskog narodnog pozorišta. Završeno 1976. godine po projektu engleskog arhitekte Denisa Lasduna, ova brutalistička struktura je jedna od omiljenijih među Britancima. Pozorište sastavljeno iz tri niza javnih terasa sa pogledom na London.
Ono što je zapravo karakteristično za ovaj objekat jeste njegova završna obrada betona, odnosno otisak od dasaka oplate na stubovima i zidovima, dok je tavanica rešena kasetirano. „Izgleda veoma moćno“ govorim sebi dok opipavam svaki zid.
Iako su mi ulice u Pimliku zapravo bile lepe, jedno mi nije bilo jasno – život u unificiranim kućama u nizu sa dvorištem od 10 kvadrata?
Daljom šetnjom uz duž Temze sam neplanirano naišao na Southbank centar, kompleks sastavljen od tri brutalistička zdanja – Kraljevske festivalske sale, Hale kraljice Elizabete i Pucelove sobe. Osim betona kao primarnog materijala i ponekih biljaka, nije ništa specijalno izgledao kompleks, tako da sam nastavio dalje.
Pošto sam se toliko puta nagledao Big Bena i njegove okoline na internetu da sam naučio svaki ćošak, odlučio sam da preskočim taj deo i zaputio se pravo ka čuvenoj elektrani „Battersea“. Međutim kako sam zašao u prestižniji kraj Pimliko, jedno sam shvatio – kako ovi ljudi mogu da žive ovako?
Iako su mi ulice zapravo bile lepe, jedno mi nije bilo jasno – život u unificiranim kućama u nizu sa dvorištem od 10 kvadrata? Na prvi pogled sve mi izgledalo lepo i čisto, ali sama pomisao ovakvog života mi je strašna. „Nije ovo za mene“, rekoh i produžih dalje.
Restauracija i adaptacija za primer
Nakon duge šetnje stigao sam i do čuvene elektrane sa omota Pink Flojdovog albuma „Animals“. Nem i u čudu. „Uopšte nisam očekivao ovoliku razmeru“, govorim sebi dok gledam u džinovsku elektranu. Smatram da je ovo najbolji primer restauracije i adaptacije industrijskog nasleđa u poslednjih 10 godina.
Odnos prema istorijskom kontekstu i borba protiv bahatog investitorskog urbanizma koja je skoro dovela do devastacije ovog kulturnog dobra je pravi primer kako se moramo kao struka odnositi ka industrijskom nasleđu, poštujući sadašnjicu.
Primetio sam da Englezi imaju jedan poseban odnos prema svom industrijskom nasleđu i opeci kao primarnom materijalu u graditeljstvu.
Ono što sam primetio dok sam se vraćao nazad uz Temzu je da Englezi imaju jedan poseban odnos prema svom industrijskom nasleđu i opeci kao primarnom materijalu u graditeljstvu. Nema tog prostora koji nije adaptiran ili potpuno rekonstruisan, od slobodnostojećih nekadašnjih fabrika pa sve do zapuštenih prostora ispod mostova koji su pretvoreni u kafiće. Ulagati u restauracije i adaptacije kulturnog nasleđa, to je budućnost.
Prvi dan pešačenja Londonom nije mogao proći bez čuvenog Tate Moderna, pa je to bila poslednja destinacija pre odlaska u smeštaj. Od silnog pešačenja i upijanja svakog arhitektonskog dela, potpuno sam bio zaboravio da jedem tokom dana.
O cenama neću pričati osim da je svaka stvar preskupa u odnosu na dinar. Jedna stvar koju sam predvideo za ovo putovanje jeste katanac za ormarić u hostelima. Ukoliko nemate svoj katanac za ormarić, morate ga kupiti na recepciji pošto određeni hosteli nemaju svoje katance. Na kraju, taj katanac je kasnije došao korisnim za ostatak putovanja.
Kroz čitav kompleks Barbikan se javlja niz pasarela i javnih ozelenjenih terasa koje ublažuju brutalnost i težinu prefabrikovanog betona.
Naredno jutro sam odlučio da ću malo laganije sa šetnjom po Londonu, pa sam otišao pravo na tradicionalni engleski doručak. Na prvu bio sam veoma skeptičan, ali se ispostavio kao jedan od boljih doručaka koje sam imao na ovom putovanju. Svakako preporuka pri poseti Londona.
Nakon doručka zaputih se pravo ka najvećem brutalističkom stambenom kompleksu u Londonu – Barbikanu! Kompleks sa preko 2.000 stanova i uz mnoštvo kulturnog sadržaja se prostire na 14 hektara u centralnom delu Londona.
Po projektu londonske firme Chamberlin, Powell & Bon, ovaj kompleks je građen od 1965. do 1982. godine. Kroz čitav kompleks se javlja niz pasarela i javnih ozelenjenih terasa koje ublažuju brutalnost i težinu prefabrikovanog betona.
Nakon obilaska i sagledavanja svih savremenih „staklenki“ u biznis distriktu, zaključih da se Rodžersovo delo jedino ističe svojom originalnošću i formom.
Nije bilo moguće obići čitav kompleks, pa sam obišao najbitnije delove poput terase Lejksajd i ubrzo se zaputio ka biznis distriktu gde me je čekao poslednji modernistički objekat Londona pre sutrašnjeg povratka – „Lloyd’s building“.
Delo velikana engleske arhitekture, Ričarda Rodžersa, projektovano još 1986. godine jasno primenjuje principe izbacivanja svih instalacija napolje koje je i primenio na centru Pompidu u Parizu sa Rencom Pijanom 1969. godine.
Nakon obilaska distrikta i sagledavanja svih savremenih „staklenki“ u biznis distriktu, zaključih da se Rodžersovo delo jedino ističe svojom originalnošću i formom. Obišao sam sve što sam isplanirao za London i preumoran se vratih u smeštaj.
Negativna energija grada Brisela
Sledeća stanica – Brisel. Ponovnom brzom vožnjom ispod La Manša stižem u Brisel i momentalno bivam razočaran. „Sad i nikad više“, mislim se kako sam kročio sa železničke stanice. Pretpostavio sam da bih se u pojedinim gradovima poput Londona i Pariza mogao osećati nesigurnim, ali da ću se najnesigurnije osećati u Briselu, to nisam očekivao nimalo.
Po izlasku sa stanice me je dočekala izuzetno negativna energija ovog grada, budući da je udaljena od centra, ali ipak sam odlučio da prošetam i vidim kakav je grad. Mnoštvo beskućnika koji vas konstantno odmeravaju je prva slika grada koju posetilac dobija prilikom izlaska na ulicu. Nimalo prijatno.
Daljom šetnjom viđao sam sve zapuštenije ulice, od nepokupljenog smeća pa skroz do prljavih madraca koji leže na sred ulice! Srećom pa sam bio na samo par sati u Briselu, ali osim Atomijuma i briselskog muzeja industrije „La Fonderie“, nemam šta da preporučim ako želite nešto više od klasičnog obilaska uređenog centra.
Roterdam: Grad arhitekture i dobrih sireva
Naredno jutro sam brže – bolje „pobegao“ iz Brisela i nastavio svoj put ka severu. Roterdam– grad arhitekture i dobrih sireva. Dok me je zora razbuđivala u vozu, imao sam jedan od najlepših prizora na ulazu u ovaj grad. Prolazili smo kroz holandsku ravnicu i u jednom trenutku smo se našli preko reke Diep gde je vožnja izgledala kao da lebdimo iznad vode, sve to uz zlatnu boju zore. Ovako nešto ne možete doživeti drugim prevoznim sredstvom.
Znao sam da je Holandija jedna od zemalja sa izuzetno kvalitetnom arhitekturom tako da sam se prepustio neplanskom lutanju ovim gradom, upijajući sve na šta naiđem. Najčuvenija ikona Roterdama je objekat Markthal koji ove godine slavi svoj deseti rođendan. Sam objekat izgleda fantastično, sa unutrašnjom pijacom kao primarnim programom, ali bezbroj sireva za probati na štandovima su još bolji.
Dijagonalno zarotirani kubusi po projektu holandskog arhitekte Pieta Bloma odgovor su na urbanu transformaciju grada postavljenu 1974. godine.
Valjda tako to ide srazmerno – što bolja arhitektura, to bolji sir. Mogu sa sigurnošću da kažem, pored Engleza, Holanđani takođe zanimljivo koriste opeku, pogotovo za ulice. Skoro svaka ulica im je u opeci što dodaje na toplini uličnog fronta.
Ono što nikako ne možete promašiti u Roterdamu je ikonični stambeni kompleks „Kijk – Kubus“ koji se znatno ističe formom iz svog okolnog konteksta. Dijagonalno zarotirani kubusi po projektu holandskog arhitekte Pieta Bloma je odgovor na urbanu transformaciju grada postavljenu 1974. godine.
Parazitska arhitektura slična onoj u Parizu, takođe prelazi preko glavne saobraćajnice, stvarajući trg javnog karaktera iznad nje. Nekima od izuzetnog značaja kao identiteta za grad, dok je ostalima prosto „ruglo“ ovog grada, „Kijk – Kubus“ je zasigurno originalno delo svog vremena koje privlači turiste.
Najlepši spektakl modernog doba
Tu mi je bilo dosta obilaska centra pa sam odlučio da odem malo dalje i igrom slučaja naleteo na nekadašnju fabriku „Van Nelle“ iz 1931. godine koja je imala funkciju rafiniranja i pakovanja kafe, čaja i duvana. Zanimljivo je da je sam Le Korbizje za nju rekao da je „najlepši spektakl modernog doba“ i ja se slažem sa njim.
Danas, objekat i ostatak njegovog industrijskog kompleksa stoji revitalizovan sa novim multifunkcionalnim namenama, od kancelarija pa sve do muzeja. Čitav kompleks ušao je na listu UNESCO-ve zaštite 2014. godine. Direktno iz ovog primera možemo da se ugledamo na odnos industrijskog nasleđa jednog grada kao i njegove prenamene.
Iako bih mogao još da pišem o ovom gradu za arhitekte, to ipak predlažem sami da iskusite (kao i njihov sir). Meni je došlo vreme da napustim Roterdam i uputim se ka najsevernijoj tački ovog puta, Amsterdama. Međutim pre Amsterdama, imao sam usputnu stanicu koju nisam smeo nikako da propustim – Utreht, gde me je čekala stogodišnjica čuvene kuće Šreder od Gerita Ritvelda!
Foto-galerija
Prelepo napisan tekst u detalj, vidi se da autor stvarno poznaje samu arhitekturu.
Evropski gradovi koje je obišao imaju svoj šmek, i svaka zgrada je zanimljivo opisana.
Detalji stvarno donose atmosferu, sviđa mi se što autor nije samo pričao o lepim stvarima, već iskreno podelio i svoje mišljenje.
Elokventnost i potkovanost znanjem su mi sve vreme držali pažnju.
Razumljiv i laicima, svaki stil objašnjen po definiciji, a opet je tekst lagan za čitanje.
Čitajući članak, putovala sam zajedno s autorom čak i na ona mesta koja sam već posetila.
Idealno za sve koji vole da istražuju gradove i arhitekturu iz drugačijeg ugla.
Nadam se još ovakvih tekstova, jer su u današnje vreme prava retkost!
A naravno ne mogu da pohvalim i spektakularnu dokumentaciju ispraćenu fotografijama, bravo!
Jovane trebao si poći do Genta, umesto što si zapalio za Roterdam. 🙂
Gent, kao i Antwerp sam ostavio za Nordijsku turu (nadam se dogodine) 😉
Jezivo banalno i uskogrudno napisan deo o Briselu. Brisel ima divnih ulica, četvrti, kuća, muzeja i zgrada. Pogotovo uzimajući u obzir da Belgija i Brisel danas imaju jedan od najinovativnijih zakona po pitanju rekonstrukcije i konzervacije postojeće arhitektonske baštine. Istina je da grad muči muku sa higijenom i beskućnicima, ali to nije razlog da se u potponosti zanemari sve ostalo što grad nudi.