Kako je stara vojvođanska kuća pretvorena u dom i postala primer očuvanja nasleđa
Ova kuća je mogla da se renovira i za šest meseci, ali vlasnici su hteli da rekonstrukcija bude temeljna i obezbedi normalan život u narednih dvadesetak godina bez dodatnih velikih investicija.
Inspirativna priča koja sledi govori o Zoranu i Sanji koji su odlučili da napuste užurbani život u Beogradu i presele se u staru kuću na selu – originalno izgrađenu pre skoro 190 godina – prešavši na svom putu ka savršenom domu kroz mnoštvo izazova tokom opsežnog renoviranja i rekonstrukcije.
Podstaknuti krajnjim rezultatom koji smo videli na fotografijama, rešili smo da ih posetimo i već pri prvom pogledu na kuću, spolja i iznutra, bili smo impresionirani autentičnom atmosferom kojom odiše ceo objekat. A onda smo seli da pričamo.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Dvaput renovirana nabijača iz 1837.
“Ova kuća se jednostavno desila! Spletom različitih okolnosti – kuća je praktično pronašla nas, a ne mi nju. Pogotovo što nismo imali nikakvo prethodno iskustvo sa životom na selu, a posebno ne u Vojvodini” – navodi vlasnik kuće za Gradnju.
Objekat je bio u relativno pristojnom stanju, ali nije imao vodu u kući, struja je bila monofazna i nije imao kapacitet za udobno stanovanje. Prve dve godine po kupovini vlasnici nisu počinjali sa radovima, ali su se posvetili razmišljanju “šta i kako”, obilasku okolnih sela, upoznavanjem sa vojvođanskom arhitekturom koja im je bila nepoznanica.
„U tom procesu, polako smo počeli da se zaljubljujemo u taj, fascinantno osmišljen, sistem gradnje austrougarske kuće” – otkriva naš sagovornik. Kuća je nabijača (zidovi su od nabijenog blata), napravljena 1837. godine, a renovirana je prvi put negde između dva svetska rata i ponovo sedamdesetih godina dvadesetog veka.
Kuću smo u početku koristili kao vikendicu, da bi vremenom povećavali broj dana boravka, a da bi u se u vreme korone preselili u kuću za stalno.
Posle dosta razmišljanja, odlučili su da zadrže strukturu i zidove, a da renoviraju krov i pozabave se infrastrukturom. “Renoviranje je trajalo tri godine, praćeno mnogim obrtima i menjanjem plana, jer smo sve više počeli da pratimo zahteve koje je kuća nametala, a ne ono sto smo mi ’na silu’ hteli od nje” – navodi Zoran i dodaje:
“Na kraju smo bili zadovoljni finalnim produktom. Kuću smo u početku koristili kao vikendicu, da bi vremenom povećavali broj dana boravka, a da bi u se u vreme korone preselili u kuću za stalno”. Vlasnik navodi i da su izazovi na obnovi stare vojvođanske kuće bili „preveliki“, priznajući pritom da su u ceo proces ušli nespremni.
„Živeći u raznim zemljama koje imaju izraženo poštovanje za staru i vernakularnu arhitekturu, naivno nam je dalo za pravo da pomislimo da će proces biti lak i relativno brz. Međutim, nismo znali da su u međuvrmenu mnogi stari zanati skoro pa izumrli u našoj zemlji, a renoviranje ove kuće je tražilo dosta detalja koji obuhvataju kovače, zidare blatom, pokrivanje trskom, stolare koji rade prozore po uzore na stare…“ – navodi on.
Od entuzijazma do razočarenja i nazad
Želja im je bila da eksterijer urade što doslednije – da premalterišu kuću blatom, da urade vrata i prozore kakvi su nekada bili, da vrate stari biber crep na krov itd. Posvetili su dosta pažnje proučavanju simbola koji su nekada bili jako važni da se pojave na fasadama seoskih kuća, te su obišli skoro sva sela u okruženju i pričali sa meštanima šta koji simbol znači, a onda su angažovali vajara iz Novog Sada da ih uradi, kako bi se kuća uklopila u okruženje.
Vremenom su shvatili da će morati da naprave dosta kompromisa ako žele da se kuća završi u dogledno vreme. „Rad na kući je donosio amplitudu osećanja – od krajnjeg entuzijazma i neumornog rada – do razočarenja i dizanja ruku. Posle godinu i po dana rada i čestog udaranja glavom u zid, napravili smo pauzu od pola godine, jer nam je delovalo da smo upali u ćorsokak. Tada smo bili blizu odluke da kuću poluzavršenu i prodamo“ – kažu vlasnici.
Ali, na kraju su ipak smogli snage da bez daljih prevelikih kompromisa – i sa četvrtom ekipom preduzimača – privedu radove kraju i posle pune tri godine renoviranja počnu da je koriste.
Kuća je mogla da se renovira i za šest meseci, ali smo mi hteli da rekonstrukcija bude temeljna i obezbedi normalan život u narednih dvadesetak godina bez dodatnih velikih investicija.
Što se tiče isplativosti ulaska u ovakav projekat obnove, vlasnik navodi da svakako sve zavisi od same lokacije stare kuće. Ističe da su stare kuće u Vojvodini u povoljnijem položaju od sela u užoj Srbiji jer su vojvođanska sela gasifikovana, infrastruktura je u boljem stanju, putna struktura razvijenija, a dostupnost materijalima je lakša.
„Naravno, sve zavisi i od toga šta čovek želi. Ova kuća je mogla da se renovira i za šest meseci, ali smo mi hteli da rekonstrukcija bude temeljna i obezbedi normalan život u narednih dvadesetak godina bez dodatnih velikih investicija“ – kaže vlasnik.
Međutim, kako dodaje, kuće u Vojvodini pate od jednog velikog problema, a to je vlaga, zbog upotrebe zemlje kao glavnog građevinskog materijala. Stoga je prva stvar koja je urađena bila horizontalna hidroizolacija u nivou temelja, čime je kuća obezbeđena od kapilarne vlage.
„Iako je kuća bila na suvom grebenu, po savetu izvođača da podzemne vode mogu uvek da promene tok, to smo prvo i uradili i mislim da je to bila pametna investicija“ – objašnjava vlasnik.
Elementi u enterijeru kupovani širom sveta
Kao veliki problem pri rekonstrukciji starih kuća navodi nepostojanje prodavnice ili stovarišta starih, recikliranih građevinskih elemenata („nešto što se podrazumeva normalnim na zapadu“), posebno ako neko hoće da uradi autentičnu rekonstrukciju.
„Mi smo se snalazili na razne načine, nalazili smo stare i većinom bačene podne pločice iz vremena Austrougarske koje su se fantastično uklapale u enterijer, stare kaljeve peći, stolarske stege, delove nameštaja, stara vrata, klupe…“, kaže sagovornik Gradnje.
Interesantan je i podatak da je, osim dva kreveta koja su namenski kupljeni za ovu kuću, sve ostalo kupljeno u periodu od 30 godina u raznim gradovima i zemljama – na buvljacima po Indiji, second-hand prodavnicama danskog nameštaja, “garaž sejla” po Americi, pijacama tkanina po Peruu i Meksiku, ulicama Etiopije gde su nalazili ukrase, ogromnim prodavnicama na otvorenom starih stvari na Tajlandu, prodavnicama sanitarija u Španiji… ali i u savremenim prodavnicama nameštaja, bilo gde da su živeli.
Kuhinja je jako praktična i kompaktna i omogućava ne samo lako pripremanje hrane, nego i druženje oko trpezarijskog stola.
U kući su zatekli i nameštaj prethodnih vlasnika koji su ostavili kompletno pokućstvo, dok su u samom selu dosta našli neke enterijerske elemente kojih su njihovi vlasnici hteli da se oslobode, te su ih sanirali i uklapali sa nameštajem donetim iz raznih delova sveta.
“Glavni ’luster’ u kući je zapravo grana oraha, koja super služi za božićnu dekoraciju. Mi ga u šali zovemo – bečki kristalni luster! Očigledno da je naš ukus nekako naginjao ka vernikularnoj arhitekturi, koja je manje-više slična svuda u svetu (uslovno rečeno), pa se na kraju sve to uklopilo i složilo u jednu skladnu celinu“ – kaže naš sagovornik.
Kada je reč o omiljenom delu kuće ili enterijera, vlasnik ističe da im je svaki deo drag iz nekog razloga: „Volimo da provodimo vreme u dnevnoj sobi, pogotovo zimi kada upalimo kamin i napravimo ono što u Danskoj zovu hyge – tada nam se pridruži i naš mačor Musa. Kuhinja je jako praktična i kompaktna i omogućava ne samo lako pripremanje hrane, nego i druženje oko trpezarijskog stola“.
Takozvana letnja kujna, odvojena od kuće, je potpuno novi objekat koji je napravljen sa namerom da dočara stare salašarske objekte.
Dosta vremena provode u potkrovlju, bivšem tavanu, koji je nastao kao neplanirani, takoreći, nusproizvod renoviranja krova. „To je veliki i skoro pa multifunkcionalni prostor koji je sada postao naš studio, malo gym za ispravljanje leđa od rada na kompjuteru, biblioteka, ostava, soba za mačora…“, nabraja Zoran.
Leti pak vole da budu u ili oko takozvane letnje kujne koja je odvojena od kuće. To je inače potpuno novi objekat koji je napravljen sa namerom da dočara stare salašarske objekte, gde vlasnici „amaterski pokušavaju da proniknu u tajne spremanja zimnice“.
„Volim leti da uđem u vinski podrum koji uvek ima temperaturu od 14 stepeni i da se tako rashladim. Dvorište takođe omogućava ćoškove gde čovek leti može da nađe mir i tišinu – ispod oraha se leti definitivno bolje misli!“ – naglašava vlasnik.
Privatno, u uređivanju ličnih prostora, uvek smo hteli da ih opremimo da su pre svega komforni i ugodni, nauštrb slepog praćenja enterijerskih trendova.
Živeći u gradovima poput Londona, Bombaja, San Franciska i Kopenhagena, vlasnici se profesionalno preko 30 godina bave hotelskim i restoranskim enterijerima, te kažu da im život i rad u različitim sredinama uvek da neku novu perspektivu u rešavanju enterijerskih problema.
Pored života u tim gradovima, imaju izvedene projekte na svakom kontinentu i to internacionalno iskustvo im je upravo omogućilo da na probleme gledaju iz različitih uglova i lakše dođu do rešenja.
„Sa druge strane, privatno, u uređivanju ličnih prostora – a bilo ih je puno upravo zbog života na različitim mestima, uvek smo hteli da ih opremimo da su pre svega komforni i ugodni, nauštrb slepog praćenja enterijerskih trendova“ – ističe vlasnik.
Vojvođanska sela posebno interesantna investitorima
Što se pak tiče budućnosti sela u Srbiji ako se trend rušenja nastavi, naš sagovornik navodi da se, nažalost, ta problematika ne svodi samo na arhitekturu, već je u pitanju „ceo paket dešavanja koji polako ide ka uništenju sela, onakvih kakvih ih mi znamo“.
„Nicanje fabričkih hala po plodnim ravnicama Vojvodine je omogućilo meštanima sela da lako i brzo napuste tradicionalnu proizvodnju hrane, sto je bila okosnica života na selu. Sve više ljudi diže ruke od svojih bašti i njiva i odlaze da rade u novoosnovane fabrike“, navodi vlasnik.
Time se, kako dodaje, selo obesmišljuje, a arhitektura samo prati taj trend – kupuju se stare kuće koje su jeftine, da bi se srušile i na tim mestima se grade hale za potrebe male privrede, fabričkih pogona itd. čime sela gube svoju tradicionalnu prostornu matricu i „samo je pitanje vremena kada će ona postati jedan urbanizovani hibrid – ni selo ni grad“.
„To je posebno evidentno baš u vojvođanskim selima, jer ona imaju dobru infrastrukturu, blizinu auto-puteva, ravan teren… pa su posebno interesantna investitorima. U susednom selu su investitori počeli da grade stambene zgrade na mestima starih kuća, što je trend u najavi za većinu okolnih sela“ – kaže naš sagovornik.
Država nije u stanju da zaštiti ni Generalštab i urbane celine Neimara i starog Vračara, a ne seosku arhitekturu! To jednostavno nije fokus naše vlasti.
Kada govorimo o očuvanju kulturnog nasleđa kroz arhitekturu, pitali smo vlasnika i šta misli da su ključni koraci koje bi društvo trebalo da preduzme da bi zaštitilo objekte ove vrste. „Država nije u stanju da zaštiti ni Generalštab i urbane celine Neimara i starog Vračara, a ne seosku arhitekturu! To jednostavno nije fokus naše vlasti“ – kategoričan je Zoran.
Kao primer navodi selo Bežanija, koje je dugo godina odolevalo ovom trendu i vrlo se inovativno integrisalo 80-tih godina prošlog veka sa savremenom arhitekturom Novog Beograda. Tada je, kaže, plan predvideo da jedna strana Vojvođanske ulice zadrži kuće tipične za sela Vojvodine, a da se sa suprotne strane ulice izgrade zgrade za kolektivno stanovanje od samo 4 sprata.
„Taj skladni prelaz od visokih zgrada blokova 61–64 ka kućama tradicionalne arhitekture, je prvo narušen pre 4–5 godina pod naletom investitorske arhitekture, jer je promenjen zakon o izgradnji u ovom području. Odjednom su počele da izrastaju zgrade kolektivnog stanovanja sa po 8–10 spratova, da bi se sada krenulo i sa rušenjem starih kuća i izgradnjom novih stambenih zgrada na njihovom mestu. Navodno, obrazloženje je da ta strana zapravo nije ni uživala prethodnu zaštitu“, kaže sagovornik i nastavlja:
„Dakle, rešenja nema, sve dok država ne stane iza projekta održavanja sela – država bi trebalo da da podsticaj da se u selima zadrže stari objekti, da se oni osavremene, da svesno podstiče svest da ti stari objekti imaju bolju energetsku vrednost od novih, omogućavaju zdraviji život, a pri tome i sačuva i zaštiti svoju tradicionalnu arhitekturu, kao što to radi većina civilizovanih država“.
Čovek može da dobije kuću od 200 kvadrata, sa placem od 10 ari za novac koji je potreban za renoviranje stana od 40 m² (i to bez terase), u Beogradu ili Novom Sadu.
Ono što po njegovom mišljenu ohrabruje jeste podatak da je interesovanje za renoviranje starih kuća u porastu, pa već imamo nekoliko primera uspešno renoviranih starih kuća u selu, gde žive ljudi iz Beograda ili Novog Sada.
Kada je u pitanu savet ljudima koji možda razmišljaju o kupovini i renoviranju stare kuće, ali se boje izazova koje takvi projekti sa sobom nose, vlasnik kaže da potpuno razume taj strah, upravo zbog stvari o kojima smo dosad pričali.
„Ali uz malo strpljenja i pametnim ulaganjem, čovek može da dobije kuću od 200 kvadrata, sa placem od 10 ari za novac koji je potreban za renoviranje stana od 40 m² (i to bez terase), u Beogradu ili Novom Sadu. A krajnji osećaj zadovoljstva života u staroj kući, okruženoj zelenilom, mirom i tišinom je – nemerljiv!“, naglašava vlasnik.
Novo renoviranje već u planu
Kao najveću prednost života na selu u odnosu na život u Beogradu, vlasnik navodi, pre svega, osećanje da ste vi gospodar svog vremena. „U Beogradu mi se često desi da shvatim da me je vreme ponovo pobedilo! Da ne pominjem život u tišini i miru, kojeg Beograd više nema. Zaista imamo više vremena za sebe i svoje hobije“ – kaže Zoran i dodaje:
„Pored redovnog posla koji obavljamo odavde, pokušavamo da imamo malu organsku baštu, da pravimo zimnicu i kuvamo za prijatelje, a koje sve odjednom teško da možemo da ugostimo u našem stanu u Beogradu od 40 m²“ – objašnjava vlasnik.
Što se pak tiče planova da u budućnosti nastave sa sličnim projektima koji uključuju očuvanje starih kuća i podizanje svesti o njihovoj vrednosti, vlasnik kaže da su već obezbedili jednu kuću u selu koju bi voleli da renoviraju, ali ovog puta drugačije – sa integrisanjem mnogo više elemenata koji bi kuću činili održivom (solarni paneli, toplotna energija iz zemlje itd).
„Sa iskustvom na radu na ovoj kući, možda bi pokušali da izbegnemo greške koje smo napravili nesvesno, ili kompromisa koji smo pravili svesno. Mislimo da će to biti novo i zabavno iskustvo i radujemo se da se to materijalizuje što pre“ – navodi na kraju naš sagovornik.
Prelepo! Čestitam Vam na entuzijazmu, upornosti, idejama…
Šteta što nema još po neka slika fasade i dvorišta.