Od spavaonica do zajednica: Evolucija studentskog smeštaja kroz vreme
Postavši prostor za arhitektonsko eksperimentisanje, modeli studentskog stanovanja predstavljaju inovativna rešenja koja izlaze izvan granica kampusa, te se na njih možemo ugledati.
Studentski smeštaj je prošao kroz značajnu transformaciju tokom proteklog veka. Nekad viđena kao utilitarna potreba, koja je pružala sklonište i osnovne sadržaje studentima, ova arhitektonska tipologija je evoluirala kako bi odgovorila na sve složenije društvene, kulturne i urbane zahteve. Počevši od Le Korbizjeovog modernističkog pristupa u Cité Universitaire u Parizu, studentsko stanovanje je odražavalo trendove u arhitekturi, urbanizmu i društvenim promenama.
Danas, ovi objekti moraju da zadovolje vrlo raznoliku i smenjujuću populaciju, suočavajući se sa pritiscima koje stvaraju pristupačnost, gustina i promenljivi životni standardi mladih odraslih osoba. Sa rapidnom urbanizacijom i povećanom mobilnošću studenata, univerziteti se sada suočavaju sa izazovom dizajniranja smeštaja koji nije samo funkcionalan, već i prilagodljiv različitim kulturnim i društvenim kontekstima.
Ovo je dovelo do fleksibilnijih, inovativnih rešenja koja promovišu privatnost, ali i zajednički način života. A da bismo videli kako je došlo do trenutnog sistema funkcionisanja, a i same arhitekture studentskog smeštaja, vraćamo se na početak njihovog formiranja.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Početak 20. veka: Uspon modernističkog stanovanja
Evolucija modernog studentskog smeštaja počela je početkom 20. veka, u periodu brze urbanizacije i uspona modernizma. Arhitekte, pod uticajem industrijalizacije i novih tehnologija, nastojale su da dizajniraju efikasnije i funkcionalnije stambene prostore.
Le Korbizjeov Švajcarski paviljon (1933) u pariskom Cité Universitaire postao je ključni primer ranog modernističkog studentskog smeštaja. Ova zgrada je bila revolucionarna za svoje vreme, naglašavajući minimalizam, efikasnost i ravnotežu između individualne privatnosti i zajedničke interakcije.
Uključivanje zajedničkih kuhinja, prostora za učenje i salona podsticalo je socijalnu interakciju, potvrđujući modernističke ideale kolektivnog života.
Le Korbizjeov dizajn uključivao je modularne sobe sa standardizovanim nameštajem i primenjenim industrijskim materijalima poput betona i stakla, čime je stvoren pojednostavljeni ambijent.
Njegov fokus na funkcionalnost bio je u skladu sa potrebama studenata, naročito onih iz skromnijih sredina, pružajući pristupačan i praktičan smeštaj u blizini univerziteta.
Uključivanje zajedničkih kuhinja, prostora za učenje i salona podsticalo je socijalnu interakciju, potvrđujući modernističke ideale kolektivnog života.
Zajednički prostori poput trpezarija i učionica podsticali interakciju među studentima, odražavajući Bauhausov ideal kolektivnog učenja i života.
Kao još jedan primer ranog modernističkog studentskog smeštaja izdvaja se nemački studentski dom Bauhaus, izgrađen 1926. godine, kao deo kampusa Bauhaus škole. Poput Le Korbizjea i Valter Gropius je primenio modernističke principe jednostavnosti, funkcionalnosti i upotrebe industrijskih materijala poput čelika i stakla.
Studentski dom Bauhaus sadržao je kompaktne, efikasne sobe sa osnovnim sadržajem, dok su zajednički prostori poput trpezarija i učionica podsticali interakciju među studentima, odražavajući Bauhausov ideal kolektivnog učenja i života.
Pristup “jedan model za sve” nije uzimao u obzir lične i kulturološke razlike, koje će kasnije postati ključne smernice u evoluciji dizajna studentskog smeštaja.
I Le Korbizje i Gropius doprineli su razvoju studentskog stanovanja, fokusirajući se na standardizaciju, funkcionalnost i stvaranje zajedničkih prostora kako bi podstakli osećaj zajednice.
Međutim, iako su njihovi dizajni bili demokratski u svojoj nameri, njihov pristup “jedan model za sve” nije uzimao u obzir lične i kulturološke razlike, koje će kasnije postati ključne smernice u evoluciji dizajna studentskog smeštaja.
Širenje nakon Drugog svetskog rata i uspon standardizacije
Nakon Drugog svetskog rata, univerziteti su rasli i otvarali su se novi, naročito u Evropi i Severnoj Americi, usled povećane potražnje za visokim obrazovanjem. Povećanjem broja studenata, javile sa potreba i za novim studentskim domovima i proširenjem postojećih.
Masovna proizvodnja smeštaja postala je prioritet, a modernistički principi nastavili su da utiču na dizajn. Tokom 1960-ih i 1970-ih, mnogi univerziteti su gradili prostrane studentske domove, za smeštaj hiljada studenata, često favorizujući funkcionalističke pristupe koji su davali prioritet gustini i efikasnosti.
Jedan takav primer je Peabody Terrace na Univerzitetu Harvard – dizajniran od strane Žozepa Ljuisa Serta – koji je završen 1964. godine. Za razliku od ranijih posleratnih projekata, Peabody Terrace uvodi zajedničke prostore i dvorišta, te se na ovaj način podsticala interakcija među studentima.
Međutim, oštra betonska forma i naglasak na funkcionalnosti takođe su naišli na kritike zbog toga što su delovali strogo i bez karaktera, što je bila česta kritika modernističkog smeštaja u tom periodu.
Kompleks je uključivao niske zgrade sa fleksibilnijim stambenim aranžmanima, odgovarajući na težnju ka pomaku ka smeštaju šireg spektra studenata i porodičnih struktura.
Drugi značajan projekat je Married Student Housing na Univerzitetu Jejl, dizajniran od strane Pola Rudolfa, koji je završen 1960. godine. Ovaj kompleks je uključivao niske zgrade sa fleksibilnijim stambenim aranžmanima, odgovarajući na težnju ka pomaku ka smeštaju šireg spektra studenata i porodičnih struktura.
Iako je i ova betonska struktura odražavala brutalističku estetiku tog vremena, plan je uključivao i otvorene prostore i zelene površine, nastojeći da stvori prijatnije okruženje. Uprkos ovim naporima, projekat je i dalje nailazio na izazove, obzirom da je naglasak na sirovim materijalima i repetitivnim oblicima zasenio pokušaje da se stvori topla, zajednički orijentisana atmosfera.
Prelazak u 21.vek: Pomak prema zajednici i raznolikosti
Arhitekte i planeri univerziteta prepoznali su potrebu da se ide dalje od pukog pružanja skloništa, nastojeći da stvore okruženja koja podržavaju mentalnu, socijalnu i akademsku dobrobit studenata.
Takođe, ovaj period karakteriše i porast globalne mobilnosti studenata, te je sve više međunarodnih studenata koji pohađaju univerzitete širom sveta. Moralo se početi sa prilagođavanjem i na tom polju, kako bi se kreirali studentski smeštaji koji će zadovoljiti potrebe studenata različitih kultura.
Arhitekte su počele da eksperimentišu sa manjim, niskim stambenim blokovima dizajniranim da podstaknu osećaj zajedništva i pripadnosti.
Arhitekte su počele da eksperimentišu sa manjim, niskim stambenim blokovima dizajniranim da podstaknu osećaj zajedništva i pripadnosti. Uvođenje stanova u stilu apartmana, u kojima studenti mogu da žive u malim grupama i dele zajedničke prostore, postalo je češće.
Jedan od primera ovakvog pristupa je Simmons Hall Stevena Hola na MIT-u, koji je završen 2002. godine. Zgrada je dizajnirana na način da balansira individualne stambene jedinice sa živahnim zajedničkim prostorima. Ovaj projekat označava pomak ka humanije orijentisanom studentskom stanovanju, naglašavajući važnost zajedničkog angažovanja unutar podržavajućeg životnog okruženja.
21. vek: Dizajniranje za heterogenu studentsku populaciju
Kompleksnost studentskog stanovanja je u 21. veku porasla, s obzirom na to da arhitekte teže da odgovore na potrebe različite, tranzitne i kulturno raznolike studentske populacije.
Arhitekte takođe prihvataju kulturološki odgovorne dizajne, dodajući projektima prostore poput soba za molitvu i fleksibilnih kuhinja kako bi se zadovoljile različite verske i kulturološke potrebe.
Razmatranje inkluzivnosti po pitanju roda i LGBTQ+ studenata postalo je takođe sve prisutnije, odražavajući širu posvećenost inkluzivnosti, ističe portal Dezeen.
Digitalna tehnologija, kroz pametne sisteme za zgrade ali i fleksibilne radne prostore, postala je takođe integrisana u projekte.
Takođe, održivost je postala ključni aspekt formiranja studentskih domova, te se u projekte integrišu zelene građevinske tehnologije kako bi se smanjio ugljenični otisak.
Digitalna tehnologija, kroz pametne sisteme za zgrade ali i fleksibilne radne prostore, postala je takođe integrisana u projekte.
Studentsko stanovanje kao model za urbani život
Savremeno studentsko stanovanje više nije samo sredstvo za postizanje cilja, već je postalo je prostor za arhitektonsko eksperimentisanje koji odgovara na izazove urbane gustine i raznolikih kulturnih pejzaža.
Dok se urbani centri bore sa rastućim izazovima ograničenog prostora, visokih troškova života i rastućim populacijama, modeli studentskog stanovanja predstavljaju inovativna rešenja koja izlaze izvan granica kampusa, te se na njih možemo ugledati.
Modeli studentskih smeštaja mogu se prilagoditi širim urbanim stambenim modelima, s obzirom na to da aranžmani zajedničkog stanovanja postaju sve popularniji među mladim profesionalcima i stanovnicima gradova koji traže pristupačno stanovanje i društvene veze.