Bratislav Tošković za Gradnju: Zgrade su kao ljudi

Sa našim arhitektom koji je uspešnu karijeru ostvario na severu Evrope razgovaramo o stvaranju „mesta na kojima je lepo biti”, ali i o prostorno-umetničkoj instalaciji na bolnoj tački u tkivu Beograda.

Bratislav Tošković je višestruko nagrađivan arhitekta u Finskoj u kojoj živi više od tri decenije. Njegovom izložbom Daljina koja spaja u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda prošle godine je počela 18. Beogradska internacionalna nedelja arhitekture (BINA).

Trostruki je dobitnik godišnjeg priznanja Udruženja arhitekata Srbije za najbolji projekat srpskog arhitekte realizovan u inostranstvu, kao i Velike nagradu Udruženja arhitekata Srbije za životno delo. Više puta je bio član žirija na Svetskom festivalu arhitekture, a ove godine bio je u žiriju novosadskog 24. Salona arhitekture.

Razgovarali smo u Beogradu, u kojem je sve češće, iako je tu proveo najmanji deo života:

“Više od pola života sam proveo u Finskoj, a i u Libiji. Pošao sam u osnovnu školu u Libiji, četiri godine smo bili tamo. Onda smo bili u Tanzaniji, pa sam radio u Iraku dve godine. Kad se sve to sabere, u Srbiji sam bio najmanje.”

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Riken Jamamoto: Pedeset posto moje karijere bilo je uspešno

Prvi posao na fakultetu u Iraku

Libija, Tanzanija, Irak…. kad se to uporedi sa Finskom, to su suprotnosti. Zemlje na dva kraja sveta. U Iraku i u Finskoj ste radili kao arhitekta.

Moj prvi posao je bio u Iraku. Radio sam tamo na fakultetu dve godine, u Mosulu, na ivici Kurdistana. Nekadašnja prestonica Asirskog carstva, Niniva je divan grad, sa velikom istorijom. Tada su bili u ratu sa Iranom. Bio sam asistent na nacrtnoj geometriji i slobodoručnom crtanju. Vrlo brzo sam dobio oba predmeta, zato što su profesori otišli na front. Na kraju sam predavao istoriju arhitekture i umetnosti, a držao sam katedru za likovno obrazovanje i nacrtnu geometriju.

Kako je bilo? Zemlje koje su u ratu teško mogu da zadrže svoje gradove nerazrušene, a nemaju ni mnogo vremena da grade.

To je interesantno. Pre rata sa Iranom, pre nego što su došli Amerikanci, Irak je bio fantastična zemlja, sve je bujalo. Imao je naftu i novaca. Arhitektura je bila vrlo lepa i moderna. Ako poredimo sa nekim drugim muslimanskim zemljama, islam nije toliko ograničavao ljude. Mogli ste na ulici da vidite parove koji se drže za ruke. Osećao se prosperitet. Međutim, desilo se šta se desilo. Kad je počeo rat, ograničene su i neke ljudske slobode, nije više bilo velikih investicija, a one su bile vezane za velike infrastrukturne projekte – brane i puteve. Naših radnika je bilo tamo, kao i građevinskih preduzeća. Ali, za mladog arhitektu, kakav sam tada bio, koji je bio željan da projektuje, nije bilo mogućnosti. Zbog toga sam otišao u Finsku.

Jako mi se dopadao posao u Iraku i jako je uticao na mene. Usavršio sam engleski, svi su tamo govorili engleski. Britanci su po svom principu izgradili univerzitet na kojem sam radio. Kampus je, istina, bio malo oronuo, ali je sve bilo kako treba. Mogao si i tenis da igraš. Odmah pored univerziteta su ruševine asirskog carstva. Ima to svog šmeka.

U istoj učionici bili su i Kurdi, i hrišćani, i muslimani, i Turkmeni. Svi ti mladi ljudi… Nije se osećao nikakav problem kad je reč o veri.

Pravo, medicina i arhitektura su u Iraku bili najcenjeniji. Rekli su mi da žene naročito biraju arhitekturu, jer mogu bolje da se udaju.

Da li je bilo devojaka na fakultetu?

Naravno. Ima tu jedan zanimljiv detalj. Nasledio sam predmet od čuvenog slikara zvao se Rahim Rakan. Otišao je na front. Predavao je slobodoručno crtanje. Njegov predmet bio je čistilište. U Iraku nema prijemnog ispita za upis na fakultet. Ocena iz srednje škola daje vam mogućnost da birate. Ako ste bili super u srednjoj školi, možete da birate šta ćete da studirate. Pravo, medicina i arhitektura su bili najcenjeniji. Rekli su mi da žene naročito biraju arhitekturu, jer mogu bolje da se udaju. Rakan je mrzeo kad devojčice dođu da mu crtaju i onda ih je obarao. Znači, ko ne prođe na prvoj godini njegov predmet, taj odlazi. Meni se to, naravno, nije dopalo. Želeo sam da vidim do koje mere možete nekoga da naučite da crta, da stvara kompoziciju.

Onda sam primenio ono što su nas učili na našem fakultetu. Isti sistem sam primenio i to je dalo do te mere dobre rezultate, da kad je dekan video kako radimo, hteo je da napravimo izložbu. Postavili smo je svim hodnicima fakulteta, bila je odlična. Došao je i profesor kojeg sam nasledio. Bio je jako ljut na mene: Ne sme tako da se radi! Govorio je. Meni je bilo drago. Studenti su imali motivaciju. Devojke su stvarno lepo crtale. Bilo je i onih koji nisu talentovani za crtanje, ali umeli su da postave kako treba kompoziciju mrtve prirode i da slože boje.

Ima i dobrih arhitekata koji ne umeju da crtaju.

I to je tačno. To je filter koji svako treba da prođe, ali ne mora da ide tim putem.

Stvaranje mesta na kojima je lepo biti

Onda odlazite u Finsku, a tamo ste u jednoj firmi sve ove godine – Parviainien Architects. Čini mi se da je to retkost i za finske uslove, a i priličan je uspeh da od saradnika stignete do partnera.

Pa jeste. Hvalim se time kad god mogu. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati strani arhitekti u Finskoj koji su postali partneri u svojim firmama. Kada sam došao, biro je slavio 25 godina postojanja. Nedavno smo promenili ime, jer smo izrasli u nešto sasvim drugačije i sad se zovemo Olla Architects. Olla na finskom znači biti. To je iz našeg slogana – Mi stvaramo mesta na kojima je lepo biti.

Tu sam bio i na praksi, kao student, mesec dana pre Iraka. Ta priča se vezuje za Tanzaniju. Moj otac je bio urbanista. Tada je radio u Tanzaniji, bio je prostorni planer za region Ruvuma. Susedni region – Mtwara i Lindi, imao je jedan Finac, Jaakko Kaikkonen. Postali su dobri prijatelji. Posle dosta godina, kada je trebalo da se ide na obaveznu praksu na trećoj godini studija, setili smo se njega, napisali smo mu pismo, on je odgovorio i tako sam došao na praksu u firmu u koju sam se posle vratio. Bila je to 1981. Vratio sam se 1988. I ostao.

Jako mi prija ta atmosfera tamo. Mogu u miru da radim, imam poverenja u sve instance koje su uključene u projekat, znam da će se to odraditi kako treba.

Finski je bilo lako naučiti?

Bio sam motivisan. Čim sam stigao, dobio sam reputaciju kreativca. Svi su hteli da im nešto skiciram, ali mi se nije dopalo to što kad dam neku dobru ideju, to se onda preseli na neki drugi sto zato što ne govorim jezik i ne mogu projekat da izvedem do kraja. U Finskoj vas cene kao arhitektu ako odradite posao od početka do kraja. Nema tamo, dali ste ideju, a neka druga firma to razvija. Ne. Recimo, u našoj firmi sve što kreiramo, izvedemo. Pratimo naš projekat. Želeo sam to. Tako sam krenuo na kurs finskog, na tehničkom fakultetu. Tamo sam sreo i buduću suprugu, predavala je finski. Vrata su se otvorila, ušla je učiteljica, nasmejana i to je bilo to. Motivacija je odmah porasla.

U birou su me jako podržavale finske kolege. Ne samo mene, već svakog novog ko dođe. To je divan, pitom narod. Dobroćudan. Zato sam i ostao. U svakom trenutku sam osećao da napredujem. Podržavaju me. U najtežim trenucima, kada se zemlja raspadala, kada su svi mrzeli Srbiju, i mediji u Finskoj, nije bilo prijatno doći na posao i gledati te naslovne strane. Učestvovao sam u mnogim panelima na televiziji. U birou su me uvek podržavali, na tom ljudskom nivou. Osećam da tamo želim da ostanem, da tamo pripadam. Naravno i Srbija. Jako mi prija ta atmosfera tamo. Mogu u miru da radim, imam poverenja u sve instance koje su uključene u projekat, znam da će se to odraditi kako treba.

E sad, taj mir, on ima…

Cenu…

Ima svoju cenu. Kad se suviše bezbedno osećate, onda se opustite, a tako kreativnost može malo da se osakati. Zato mi jako prija kad dođem u Beograd. Tu za jedan problem vidim hiljadu rešenja od kojih je možda 90% kič, ali to mi razbija stereotipove u glavi i te tačkice se nekako sklope, tako da kad se vratim u Finsku, kao da sam prošao neku terapiju. Onda mogu da stvaram.

Naučio sam i da nikada ništa ne treba suviše kruto definisati. Treba imati jak koncept koji ostavlja prostora za promene, ali ne gubi u jačini.

Na fakultetu smo vaspitavani na skandinavskoj arhitekturi. Naši profesori su putovali u Dansku, Švedsku, Norvešku… Ne toliko u Finsku. Učeni smo kako čisto, jednostavno i funkcionalno projektovati. Da li Vam je to koristilo u Finskoj? Ona je, ipak, mnogo severnije, pa se verovatno i senzibiliteti razlikuju.

Finska mi je pomogla da pročistim način razmišljanja o arhitekturi, a taj funkcionalistički minimalizam, to sam zadržao. Postmodernizam se nije mnogo primio tamo.

Čini mi se da se slabo primio u Skandinaviji.

Ima nekih primera. Jedan od poslednjih projekata koji sam radio je iz osamdesetih godina. Njihov biser postmodernizma, zaista biser. Nema tu eklekticizma, ali ima nekog… ono što i Alvar Alto kaže, ali to je univerzalno – don’t forget to play. Ima neke igre, neke radosti stvaranja. Mene to oduševljava. Imaju vrhunske firme sa funkcionalističkim, minimalističkim pristupom. To mi je mnogo pomoglo.

Kad sam otišao, možda sam još malo lutao u izrazu. Razumeo sam sve na konceptualnom nivou, ali kad se govorilo o estetici, tu sam još bio… dobra sirovina. Tamo sve to pročistilo, a pošto firma stoji čvrsto na nogama pa sve što projektuje i izvodi, naučio sam da vidim izvedeno, da znam kad povučem neku crtu čemu to vodi kad se ide do kraja i kako može da se razvije. Naučio sam i da nikada ništa ne treba suviše kruto definisati. Treba imati jak koncept koji ostavlja prostora za promene, ali ne gubi u jačini.

Kad pobedite u Finskoj na konkursu, to znači da su već bili uključeni i urbanisti i investitori. Svi su se obavezali da se taj koncept izvodi.

Kada se dešavaju promene?

Tokom izgradnje i diskusije. Imao sam projekat u Tampereu. Pobedio sam na konkursu i odmah smo krenuli u izvođenje. Kad pobedite u Finskoj na konkursu, to znači da su već bili uključeni i urbanisti i investitori. Svi su se obavezali da se taj koncept izvodi. Krećete u projekat, a već je napravljen investicioni plan, koncept je gotov i samo treba da se pazi da se poštuje.

U tom projektu bio sam uključen u grupu koja se redovno sastajala. Pita me direktor: Ako uključimo ovo, ili ako ovo skinemo, hoće li to i dalje biti po konceptu? Da li je to okej? Naravno da je bilo. Napravili smo mnogo promena koje uopšte nisu oslabile artikulaciju prostora.

O kojem se objektu radi?

U Tampereu je Metso Automation. Tarja Nurmi (arhitektonska kritičarka) napisala je pozitivan o članak tome. Tako sam je i upoznao, 1998. Rekla je da je to bilo ispred svog vremena. Stara fabrička hala, 33.000 kvadrata. Tu su se proizvodili delovi za avione. Nju nije lako zadiviti. Ima snažne stavove.

Ako ovaj rad ne pobedi, idem u Nokiu

Prenamena?

Da, ali je ista firma. Promenio se način rada. Sad je više softver. Proizvode robote i merne instrumente za papirnu industriju. Tada su se u Finskoj velike firme borile za radnu snagu. Medju njima i Nokia. Želele su da naprave najbolje moguće uslove za rad da bi privukli ljude. Kada je konkurs završen, zaposleni su mogli da komentarišu. Moja šifra je bila Waltz. Ostao mi je jedan komentar u sećanju: Ako ovaj rad ne pobedi, idem u Nokiu. Jedna druga poruka je glasila: Nadam se, kada ovaj rad pobedi, da će zaposleni početi i malo bolje da se oblače. (smeh) Projekat je bio veoma uspešan. Posle toga sam postao partner.

Znači, konkursi se rade kroz firmu, ne radite sami kod kuće?

Ne. Ne mogu, a nema ni potrebe da se bavim aktivnostima koje su konkurencija firmi u kojoj radim. Bio je to drugi konkurs na kojem sam pobedio. Pre toga sam pobedio na konkursu za Ericssona. Predsednik žirija bio je čuveni švedski arhitekta, Gert Wingordh. Isti zadatak. Ericsson, stara fabrika, menja se namena. Bilo je jako dobro i u finansijskom smislu, bili smo vrlo uspešni. Moja firma pre toga nije dugo pobedila ni na jednom konkursu.

Osamdesetih godina prošlog veka vodilo se računa o ugodnim radnim prostorima. Koliko se to promenilo? Čini mi se da su danas mnoge stvari gore nego što su bile.

U Finskoj to ide u dobrom smeru. Govori se o participativnom projektovanju. Ima i novih profesija. Service designer. To je renesansna profesija, profesija ovog vremena. Svakodnevno smo bombardovani hiljadama informacija. Sve oko nas su informacije i možemo se njima baviti samo površno, a ukoliko se na nešto usredsredimo, sve ostalo ne znamo. Pojednostavljeno – ako neko izmisli novi Windows, to su samo kodovi, 01, 00, 10… Ali, imate čoveka koji to treba da koristi. Ta dodirna površina između tehnologije i čoveka, to je posao servis dizajnera. A to je samo deo. Moja kćer je servis dizajnerka.

Ako neka firma želi da unapredi svoj radni prostor, servis dizajneri intervjuišu zaposlene, klasifikuju, obrade i sažmu odgovore. Tako se vidi šta im zaista treba i onda se pravi projektni program.

A kad je reč o arhitekturi?

Recimo, ako je neki veliki konkurs, a upravo je bio za finski Muzej dizajna i arhitekture. Veliki, zahtevan konkurs. Da bi se napravio program, uključeni su i servis dizajneri. Oni pripreme teren za arhitektu. Sve što je vezano za neke kompleksne situacije. Mogu da budu i šefovi predsedničke kampanje. U firmi u kojoj moja ćerka radi, u timu imaju sociologa, istoričara, dizajnera, arhitektu… razne profesije.

Oni su napravili sopstvenu aplikaciju u vreme kovida. Pet miliona ljudi je tu aplikaciju stavilo u svoje telefone. Ako ste zaraženi, uz vašu dozvolu, lekar pošalje tu informaciju svima koji su bili s vama u kontaktu: Možda ste bili u dodiru sa osobom koja ima kovid. Autori su za to dobili nagradu.

Servis dizajneri bave se i razumevanjem klijenta. Recimo, ako neka firma želi da unapredi svoj radni prostor, servis dizajneri intervjuišu zaposlene, klasifikuju, obrade i sažmu odgovore. Tako se vidi šta im zaista treba i onda se pravi projektni program.

Nekad je to bio posao za arhitekte. U saradnji sa klijentima. Recimo, kada se radi bolnica, razgovara se sa svim zaposlenima, od doktora do čistačice i iz toga se izvlači šta je potrebno za dobro funkcionisanje bolnice.

Ima preklapanja, ali oni to rade mnogo bolje i dublje. Naprave radionice, moderiraju razgovore. I u našoj firmi je zaposlen servis dizajner. Recimo, veliki finski operator, kao naš Telekom – DNA se zove, seli se u nove prostorije. Ima nekoliko hiljada zaposlenih. Treba projektovati prostor za njih, a pre toga treba shvatiti kako razmišljaju, kakav im je brend. Sve treba sinhronizovati i pretvoriti u program., a onda na scenu stupaju naši enterijeristi. Znaju koji su prostori tihi, a u kojima se govori. Prema tome idu i materijali, izolacija, boje… To olakšava posao i daje klijentu poverenje. Jako smo dobre reakcije dobili.

Naša firma je u bivšoj trafo stanici, u objektu starom 70 godina. Bila je dvospratna. Ogroman prostor. Od svega toga ostao je jedan deo. Imamo salu za dvesta ljudi koju koristimo za radionice, za privatne žurke, venčanja, krštenja… Pozivamo klijente da tu dođu. Provedu ceo dan sa nama. Ponesu lepe uspomene. Stvori se poverenje, uspostavi dijalog.

Skidam kapu Fincima, a i drugima koji su osetili duh vremena. Treba nam neki tumač, da bismo shvatili neke stvari kako treba.

U Finskoj se u svim ozbiljnim diskusijama mnogo govori o održivoj gradnji. Ekonomskoj, kulturnoj… Kulturna održivost je možda najzapostavljenija, ali diže glavu.

To izgleda kao spora arhitektura, u smislu slow fooda. Kao da nemate kratke rokove za projektovanje, ili se to meni samo čini. Vrlo je sofisticirana komunikacija sa klijentima i onima koji će to koristiti.

To je tačno. Kad dajemo ponudu opet nam pomažu servis dizajneri. Možete na zid da ih okačite, kako lepo izgledaju te ponude. Vidi se kako ide ceo proces. Ne idemo u sledeću fazu dok nisu završene određene stvari iz prethodne. Kad to damo u ponudi i ona se prihvati, svi se drže toga. Nema cajtnota. Sve je u tom vremenskom ramu.

Kakav je odnos prema tradiciji u Finskoj? Čini mi se da se objekti prilagođavaju današnjim uslovima i današnjem vremenu, a ne ruše se.

U Finskoj se u svim ozbiljnim diskusijama mnogo govori o održivoj gradnji. Ekonomskoj, kulturnoj… Kulturna održivost je možda najzapostavljenija, ali diže glavu. Svaka zgrada ima priču, istorijske slojeve. Kad dođe naše vreme, mi nešto uradimo umesto da ih rušimo, nadovezujemo se, zgrada dobija novo poglavlje i priča ide dalje. To je ono što Finci vole, cene i mnogo rade na tome.

U Helsinkiju imate organizaciju (Helsinki Circular Economy Cluster) koja na sve moguće načine stimuliše i pomaže da se ne ruši, već da se obnavlja i reciklira u građevinarstvu. Imamo jako dobro iskustvo s njima. Recimo, jedan moj projekat koji je upravo završen. Zgrada je iz sedamdesetih godina, nije zaštićena.

Volim da kažem da su zgrade kao ljudi. Imaju ljudske osobine. Mogu da budu tihe, bučne, simpatične, ružne, lepe… Kao i ljudi.

To je već baština. Objekat ima preko pola veka.

Jeste. Ono što cenim je kada neko oseti, da ne mora da mu se nameće – ovo je zaštićeno, ovo moraš da čuvaš, a ovo drugo ne moraš. Svako treba da ima ta merila u svojoj glavi, šta koliko vredi. Ova zgrada iz sedamdesetih… Klijent nije želeo da je ruši, iako su čak i urbanisti bili spremni da daju zeleno svetlo za rušenje.

A zgrada je?

Najbezličnija moguća. Ima pet spratova i isti modul svuda. Bila je administrativna zgrada. (crta) Jedan blok, tu je i park sa igralištem, i ta zgrada…

Gleda na park.

Pored nje je bila druga zgrada, a urbanistički plan iz 1973. je nalagao da te dve zgrade treba da imaju ujednačenu fasadu. Tako su i izvedene. Prvo jedna pa druga. Prva je imala brutalističku betonsku fasadu, ali se odmah pokazalo da je beton jako lošeg kvaliteta, pa su morali to nekako da pokriju i pokrili su ga mesingom. Onda je došla druga zgrada koja je morala da prati prvu, tako da ova naša zgrada ima mesinganu fasadu, ali iza te fasade je drvo.

Morali smo da oživimo tu zgradu. Prizemlje i prvi sprat. Napravili smo veliku staklenu fasadu. Zgrada se otvara i počinje da komunicira sa okolinom.

Naučili su lekciju.

Da. Volim da kažem da su zgrade kao ljudi. Imaju ljudske osobine. Mogu da budu tihe, bučne, simpatične, ružne, lepe… Kao i ljudi. Ova zgrada je onaj posmatrač sa strane. Svi prolaze pored njega, a on stoji tu, posmatra i nema nikakvog kontakta ni sa kim. Takva je bila ova zgrada na početku. Sada ćemo da je pretvorimo u trendsetera. U međuvremenu ona prva zgrada je srušena i ova druga je ostala sama: Šta ja radim ovde? Ja u stvari imitiram zgradu koje više nema, a moja cela persona jako zavisi od nje.

Interesantna mi je ta priča. U Japanu, kad se nešto razbije, zalepi se i oboji zlatnim prahom (Kincugi je japanska umetnost popravke mesta loma zlatom ili srebrom u prahu). Sve što ne mora da se zameni, ne menja se. Nove stvari se vide da su nove. Morali smo da oživimo tu zgradu. Prizemlje i prvi sprat. Napravili smo veliku staklenu fasadu. Zgrada se otvara i počinje da komunicira sa okolinom. A sve drugo, taj stari mesing, malo je oronuo, a funkcioniše i dalje, ostao je. Taj kontrast je, u stvari, vrlo interesantan. To je bila i ostaće administrativna zgrada.

Koliko traje život jedne zgrade?

Oko pedeset godina.

I onda dolazi do promena?

Da. Ova naša zgrada dobija sve više publiciteta u Finskoj. I zbog toga što ima 600 prozora koji više ne odgovaraju zahtevima i trebalo bi ih baciti. Odlučili smo da ih ne bacimo. Skinuli smo sva stakla i od njih pravimo unutrašnje pregradne zidove za ofise. Uradili smo to u saradnji sa firmom koja pravi prozore. Oni su napravili drvene ramove. Sedamdesetih godina sve je bilo modularno, tako da su se stakla uklopila u enterijer. Eksterijer je postao enterijer i za ceo taj projekat, koji je projekat u projektu, dobili smo od tog klastera… Oni su finansirali taj deo projektovanja. Nije morao klijent time da se bavi. Zato je sad dobila veliki publicitet, jer je njihov portal jako posećen i čitan. Kao zvučnik je. Sad se na sve strane govori o tome. Svi nas zovu da publikujemo taj rad.

Ne vidim da praksa ubija na bilo koji način. Dobro je da studenti vide na samom početku iz čega se sve to sastoji. Tako mogu bolje da se snađu.

Kakav je danas odnos prema velikim finskim arhitektima, prema Saarinenu, Altu… ? Pominjem ovde dobro poznate arhitekte.

Niko o tome ne razmišlja previše. Alvar Alto je ostavio svoj trag, veoma je cenjen i niko to ne osporava. Ja sam od njega mnogo naučio, ali zaista. Niko o tome ne razmišlja, osim ako vam ne naleti projekat. Altova zgrada koja treba da se renovira. Onda su vam potrebne debele reference da biste dobili takav projekat.

Život ide dalje. Imaju i druge velike arhitekte, recimo Juha Ilmari Leiviskä. Nedavno je preminuo (1936–2023). Ima jako dobrih arhitekata sada u Finskoj.

Koliko traje školovanje arhitekte?

Mislim da traje pet godina, kao i kod nas.

Koliko se tokom studija ima veza sa praksom?

Veoma mnogo. Tamo je običaj da se studira i radi u isto vreme. Imali smo nekoliko studenata. To je jako dobra šema. Neki misle da te treba pustiti dok si student da sanjariš, da ti to ne ubija praksa. Ne vidim da praksa ubija na bilo koji način. Dobro je da vide na samom početku iz čega se sve to sastoji. Tako mogu bolje da se snađu. Nekoliko njih je ostalo pošto su diplomirali.

Ako to upoređujemo sa našim studiranjem, to je skoro nemoguće, jer si po ceo dan na fakultetu.

Nisam upućen u detalje, ali tamo je moguće. Niko nije nešto mnogo zakasnio sa diplomom. Oni se brzo i osamostaljuju, sami žive, dobijaju stipendije i nekako sve to usaglase.

Školovanje je besplatno u Finskoj?

Jeste.

I visoko školovanje?

Da.

Ima posla?

Ima. Sada je opet počela neka kriza. Naročito u stambenoj izgradnji, potpuno je stala u Finskoj. Ali, kad u jednoj grani prestane nešto, u drugoj se budi. Sad se jako gradi infrastruktura, data centri, električne stanice, energija…

Stub dalekovoda u Kuopiu, u istočnoj Finskoj

Stub dalekovoda u Kuopiu, u istočnoj Finskoj

Snažan odnos Finaca sa prirodom

Finska ima vrlo oštru klimu. Uslovi gradnje, posebno stambenih objekata, su prilično zahtevni. Kako se to rešava?

Moraju se poštovati jako strogi standardi kad je stambena arhitektura u pitanju. To rade firme koje su se za to specijalizovale. Mi nismo, ali imamo jednog partnera koji je specijalizovan i koji je došao da bi pokrenuo tu granu kod nas. Oformio je timove i sve je krenulo super, a sad je stalo, pa on radi nešto drugo, neki data centar. Probudiće se to. To je kao neko klatno. Sve zavisi od ekonomije.

Sauna je, čini mi se, obavezna tema u finskoj arhitekturi. Gde je njeno mesto?

Ima ih u sklopu stanova, a skoro svaki Finac ima vikendicu, negde pored jezera i tu je sauna, naravno. Ako želite zaista da osetite šta je sauna, onda treba da budete blizu prirode i vode.

Dosta je spartanski način života u Finskoj?

Jeste. Finci imaju jedan fantastičan odnos sa prirodom. Arhitekta Siren (Heikki and Kaija Siren) ima kapelicu (Otaniemi Chapel). Kad je pogledate spolja, vrlo je skromna, ali kad uđete unutra, vidite dušu te zgrade. Zid iza oltara je ceo u staklu. Sedite i gledate u prirodu. To je jedan primer. Drugi je, recimo, ona crkva ukopana u kamenu (Temppeliaukio Church, Helsinki). Granit je deo enterijera crkve.

Reima Pietilä. On je osobenjak u arhitekturi. Ima svoj sopstveni sistem, nigde nema pravog ugla. Alvar Alto je bio znatiželjan arhitekta koji je menjao stilove i imao razne faze, stalno je nešto istraživao.

To je kao i u glumi. Neki glumci stalno glume istu ulogu, kao Vudi Alen, recimo. A onda imate Toma Henksa koji će vas promeniti, totalno. Tako je i u arhitekturi. Alvar Alto ima klasičnu fazu, pa ima beli funkcionalizam, koji je posle dobio neku toplinu. Njegov odnos prema prirodi je takav da se, u stvari, dopunjuje sa prirodom. Njegove zgrade uzimaju prirodu u obzir, ali joj ne povlađuju, nego zajedno čine nešto bolje.

Reima Pietilä, on imitira prirodu. Njegove linije, to je šuma… i kad šumu stavite u šumu, meni je to kao disonantna melodija. I danas Finci imaju snažan odnos sa prirodom. Čak i kad aplicirate za građevinsku dozvolu, morate pokazati kako se odnosite prema sredini u kojoj projektujete. Vode računa o tome, u dobrim je to rukama.

Nisam nikad birao šta ću da radim

Finska nije pregusto naseljena, ali je dobro projektovana.

Sve kreće od toga kakvo je društvo u pitanju. Tamo postoji veliko poverenje u sistem. Kad imate poverenje, onda kakav god novi zakon donesete, ili normu, to se odmah prima. To je jedno homogeno društvo. Bilo gde u Finskoj dobićete iste rezultate. Na isti način se ljudi prema tome odnose, tako da je lako sprovesti promene.

Kako se osećate u finskoj arhitekturi? Radite velike i važne projekte, prenamene, rekonstrukciju vojne bolnice u Helsinkiju, ali i male, specifične projekte.

Nisam nikad birao šta ću da radim. Neki vole galerije i muzeje i jedino o tome sanjaju. Ja pravim mesta. Mi, arhitekte, mi kreiramo mesta. Kad god napravim neku zgradu, ili landmark, mislim da je to jedan mali deo ove planete koji je bolji nego što je bio. To je tačkica. Moj prijatelj, arhitekta Redžić, rekao mi je da pravim piksele. To je ostavilo veliki utisak na mene. Imao sam dva predavanja na beogradskom fakultetu i nazvao sam ih Anatomija piksela. Govorio sam o svojoj arhitekturi, ali sam pre toga pokupio piksele koji su uticali na mene kao arhitektu. Šta sam sve video. To su pikseli koji su se posle projektovali kroz mene, u moje piksele. Moja je paleta vrlo široka, a vrsta objekata koje sam prvi put radio, uvek su najbolje uspeli. Nemam stereotip u glavi.

Recimo ta vojna bolnica. To je funkcionalistički objekat, ikona njihove nezavisnosti. Jako su ponosni na taj period. Vojna bolnica, funkcionalizam, 1936, njihov vojni arhitekta. Nikad dotad nisam radio objekat pod zaštitom. To je bila državna bolnica. Hteli su da je prodaju, jer više nije radila. Raspisali su konkurs, a ko je hteo da je kupi, morao je da kaže šta će s tim da uradi. Jedan moj bogati klijent me je pozvao i pitao: Da li te interesuje Tilkka? I tako sam je dobio. Inače sa referencama ne bih to nikada dobio da radim. Imali smo dobru ideju, oko cene su se dogovorili i dobio se projekat. Uz tu staru bolnicu bio je prazan plac na kojem je mogao da se gradi poslovni objekat. I to sam radio. Potpuno novi objekat koji govori istim jezikom kao i ovaj stari, bela arhitektura.

Mnogo sam naučio na tom projektu. Tu sam video hiljadu nijansi bele. Bela zgrada nije samo bela. Tu nijansu treba naći…

Kad sam dobio tu bolnicu, mislio sam da nemam šta da se dokazujem. Imao sam već neke velike konkurse i projekte. Međutim, sve je bilo drugačije. Prvi put sam se susreo susreo sa ljudima iz Zavoda za zaštitu. Sarađivao sam sa jednom vrlo oštrom gospođom. Prvo me je zvala na kuću, da mi objasni kako se to radi u Finskoj, jer sam ja tamo stranac. Kažem joj da znam, da već dugo tu radim. Kad god smo se susretali, uvek bude prvo njen monolog, ja ga odslušam, onda se to sve nekako spusti i počnemo da razgovaramo o pravim stvarima. Kad se stvori ljudski odnos, onda sve može da se postigne.

Mnogo sam naučio na tom projektu. Tu sam video hiljadu nijansi bele. Bela zgrada nije samo bela. Tu nijansu treba naći… Imao sam pomoć njihovog Zavoda za zaštitu. Tamo je bio neki mladi momak koji nije imao iskustva i nije smeo da donosi odluke, pa je uvek govorio – videćemo, pa onda pita šefa. Posle sam sa tim šefom sarađivao, bio je jako iskusan. Imali smo kante sa pet belih boja, a on mi kaže: Dodaj ovde nekoliko procenata ove druge bele i to je to.

Ta bolnica je trebalo da bude laka, jer je funkcionalistička. Ali nije. Zidovi su debeli 60 cm, a u zidovima su prozori u sobama za šest pacijenata. Taj prozor, to je priča za sebe. Taj arhitekta, vojni, čovek bi pomislio neki kruti vojnik, a on se igrao. Sve je belo, beli zidovi, ali tu imate četiri boje. Imate plavičastu boju, dok je stolarija… to su dupli prozori, a između stakala ima žutu i zelenu boju. Napravljeno je tako da kad ležite u krevetu i gledate sunce kroz prozor, boje se prelamaju. Ima tu nekih principa, kao neka pravila igre. Devet je spratova. Kad idete liftom koji je otvoren, samo vam se nižu spratovi. U hodnicima se koriste samo dve boje i uvek su naspramni zidovi različite boje, a na sledećem spratu se menja.

Bolnica je bila pod jakom zaštitom. Ne smete da dirnete ništa. Na početku sam imao neke super ideje, ali su me odmah spustili na zemlju. Sve je moralo da se radi jako suptilno.

Par i nepar…

Da. Oduševilo me je da se neki vojni arhitekta bavio takvim stvarima. To se nije videlo odmah. Pravili smo studiju, gledali šta je ispod slojeva boje. Ja sam onda nastavio tu suptilnu priču. Uspeli smo da smislimo i neke nove prostore. Kada se to pretvorilo u dom za starije osobe, velike sobe su se delile na dva dela, a otvori za vrata u zidovima nisu smeli da se šire. Napravili smo onda predsoblje, da bi se iz njih ulazilo u sobe.

To je starački dom, ili su to apartmani za starije osobe? To su dve stvari.

Bolnica je pretvorena u dom za negu starih osoba. Ima različitih nivoa nege. Dementne osobe su na drugom spratu, dok su na najvišim spratovima stanovi za one koji se sami brinu o sebi. Kupe tu stan i imaju blizu sve potrebne usluge.

Forma i funkcija stare različitim brzinama. Posle sedamdeset godina forma ne može više da prati funkciju. A forma je zaštićena. To je paradoksalna situacija, jer treba da projektujete nešto što komunicira sa funkcionalizmom, ali su vam vezane ruke jer je taj funkcionalizam u drugoj formi. Forma je tu, a nova funkcija mora da prati formu.

Sličan problem je i sa stanovima. Ono što je bio funkcionalni stan pre pola veka, nije danas. Funkcija se menja vremenom, kao i potrebe, a forma je ista.

Tačno. Stanovi nisu pod zaštitom, a bolnica je bila pod jakom zaštitom. Ne smete da dirnete ništa. Na početku sam imao neke super ideje, ali su me odmah spustili na zemlju. Sve je moralo da se radi jako suptilno. Tu sam izučio veliki zanat.

Koje su boje bili zidovi u hodnicima, te naspramne boje?

Maslinasta i plavičasta, sve je išlo na sivo. Malo ubijene boje. Nije bilo kao osamdesetih kad su grunule zelene, žute, crvene, narandžaste…

Kad imate samo osnovne boje – žutu, crvenu, zelenu… Dolazi do šarenila koje mi se ne dopada. Srećom nema toga mnogo. Drvo je sada glavna stvar.

Prepoznaje se i po boji iz kog vremena je koja arhitektura. Kako danas stojimo sa bojama?

Boje su bitne, ali najviše se koriste u stambenoj gradnji. Možda arhitekti nisu imali tu mnogo uticaja. Ima novih zgrada koje su suviše šarene. Bez kriterijuma. Kad se boje koriste, to je komponovanje, pravi se simfonija. Jedna boja dopunjuje drugu. Kad imate samo osnovne boje – žutu, crvenu, zelenu… Dolazi do šarenila koje mi se ne dopada. Srećom nema toga mnogo. Drvo je sada glavna stvar.

Ono dobro podnosi niske temperature i dobar je izolator.

Forsira se i u ekološkom smislu. Sve je danas vezano za ekologiju i energiju. Mnogo se govori o tome. Radim na projektu koji je još u preliminarnoj fazi, zove se Circural mall. Šoping centar za prodaju reciklirane robe koji je ujedno i neka vrsta kulturnog centra sa prostorima za edukaciju – kako šta treba reciklirati. Sarađuju sa vrtićima i školama. Tu se skupljaju materijali od kojih deca prave nešto. Vrlo živo mesto. Predložio sam da i zgrada bude od recikliranog materijala. Svidelo im se i sad radimo na tome.

Koliko klijent menja zgradu pošto je preuzme od građevinara, a bez dogovora sa arhitektom?

Zavisi. Imam i dobrih i loših iskustava. Recimo, ta zgrada u Tampereu, Metso Automation, oni su i dalje naši klijenti. Zovu nas kad treba nešto da se menja. S druge strane, jedan golf klub koji je baš biser…

To je onaj koji se gradio na mestu nekadašnje deponije?

Da. Došao sam jednog dana i vidim na velikoj, lepoj terasi stoji kontejner. Prvo sam pomislio da rade neki remont, a nisu me obavestili. Onda sam shvatio da je došao novi operater za restoran i da hoće da napravi letnju kuhinju. Niko me nije ništa pitao. Čak im ni dozvola nije trebala, jer je privremeni objekat. Bio je na pogrešnom mestu, ni u kakvoj vezi ni sa čim. Kad sam se žalio, a verovatno su se i drugi žalili, pomerili su ga i obložili drvetom. Što je bilo još gore. Katastrofa. Čini mi se da će ga sada ukloniti. Pokazalo se da nije isplativo. Ta letnja kuhinja. Vrlo neprijatna epizoda. Taj golf klub je moja druga dnevna soba. Odlazim tamo i kad je sezona i kad nije. Odličan je restoran. Znaju me, ali novi direktor nema baš osećaj za te stvari.

Viäntö je jedini projekat na kojem na postolju stuba piše moje ime. Grad je tako odlučio. Tretiraju ga kao umetničko delo u javnom prostoru.

Projektovali ste i stub dalekovoda u Kuopiu, u istočnoj Finskoj.

U Finskoj ima jedna pokrajina. Zove se Savo i tamo se govori specifičnim dijalektom, a i mentalitet im je specifičan. Ništa ne kažu direktno, već sve nekako izvrću. Čak i reči. Takav ih glas bije. Ponosni su na to, čak se i šale na svoj račun..

Projektovao sam stub dalekovoda, liči na DNK, u centru je grada, toponim. Tu struja pravi krivinu, skreće, to je neki kružni tok za struju, ne ide pravo. Moralo je da bude nešto dinamično. Dao sam mu radno ime Twist. Na engleskom. Onda sam rešio da ipak bude na finskom, a kako je moja žena iz tog dela Finske, iz Savoa, pitao sam je kako se to na dijalektu kaže. Na dijalektu je Viäntö. I tu zavrću nešto. Kad sam pod tim imenom projekat prezentovao gradskim ocima, sva vrata su mi bila otvorena. Zbog te jedne reči. To je jedini projekat na kojem na postolju stuba piše moje ime. Grad je tako odlučio. Tretiraju ga kao umetničko delo u javnom prostoru.

U urbanističkom planu predviđeno je da svako ko u tom delu grada nešto gradi, mora u budžetu da ima i određeni procenat za umetnost. Tako sam sad ja procentualni umetnik. Kompanija Fingrid bila je obavezna da finansira umetničko delo. Od tih para je napravljen. Kad se šeta tim delom grada prvo se vidi da je vrlo specifično rešeno osvetljenje. Ima dosta umetničkih dela u javnom prostoru Kuopia.

Prostorno-umetnička instalacija (O)Pomen – izuzetno osetljiv projekat. U saradnji sa Vesnom Pejović.

Nekoliko meseci nakon tragičnog događaja u školi Vladislav Ribnikar pozvala me je majka jedne ubijene devojčice. Rekla mi je da roditelji ubijene dece žele da oforme multidisciplinaran tim, da tu listu predlože vladi, kako bi mogao da se počne rad na memorijalnom centru. Pitala je za dozvolu da na taj spisak stavi i moje ime. Pristao sam, bez dvoumljenja. Želeo sam da kao arhitekta pomognem koliko god mogu. Posle nekog vremena došao je poziv za zoom sastanak tima. Tako smo se prvi put videli, upoznali i počeli da razgovaramo.

To je neprocenjivo životno iskustvo. Proces odrastanja. U ovim godinama odrastam i dalje. Imao sam veliku tremu kad sam se prvi put sreo sa roditeljima te devojčice. Shvatili su da se ne može ići samo emotivnom linijom da bi se nešto uradilo. Njima su noge čvrsto na zemlji i vrlo racionalno pristupaju svemu tome. Osetio sam se sigurnim. Želeo sam da budem u svemu tome.

Približavala se godišnjica tog strašnog događaja. Podelili smo se u manje timove, u pravni, programski, prostorni. Bio sam sam u prostornom timu i odmah sam se setio dizajnerke Vesne Pejović.

Po svojoj prirodi instalacija (O)Pomen je privremena, međutim, naišla je na izuzetno pozitivan prijem kod svih. Niko nije ništa loše o tome rekao.

Ona je studirala u Finskoj?

Da. Upoznali smo se tamo pre mnogo godina. Nakon duže pauze ponovo smo se sreli na Design Talks panelu koji je Vesna organizovala u sklopu Sajma nameštaja. Shvatio sam da iz Finske ne mogu ovde ništa operativno da radim. Osim na konceptualnom nivou. Vesna je bila prava osoba za to i fantastično je to odradila.

Nismo odmah znali koja će biti razmera instalacije. Vesna i ja smo razvili koncept. Smislila je odlične detalje. Po svojoj prirodi instalacija je privremena, međutim, naišla je na izuzetno pozitivan prijem kod svih. Niko nije ništa loše o tome rekao. Mislim da pomaže kolektivnoj memoriji, razmišljanju o tom događaju. Instalacija je kao neki ponovni početak, podseća nas da se tu nešto dogodilo i da nešto još treba da se dogodi. Svaki detalj te instalacije. Bilo nam je jasno od početka da taj ulaz, tu su deca prošla, a nisu se vratila. To je imalo snagu u sebi. Ako gledamo malo šire, to je na ulici, tu je i drvored. Drvoredi su simbol rasta i kontinuiteta, oni su simbol životnih ciklusa. Oni su sve ono što je ovoj deci uskraćeno. Uzeli smo u obzir i ono što se posle dogodilo. Roditelji su zabarikadirali ulazna vrata tujama, one su bile kao stražari, da niko ne bi prolazio kroz ta vrata.

Ovde se radi o linijama. Imate liniju drvoreda – liniju kontinuiteta. Tuje smo pomerili u liniju između drveća. Da komuniciraju sa drvećem. Njima je uskraćeno da porastu, ali oni tu pripadaju. Onda imamo liniju plamena, gde su sveće. Imamo fasadu koja je linija takođe, pa crveni monolit od olovaka koje nemaju više vrh. To je kao saće u kojem je deset praznih mesta. Kad pogledate kroz rupu, vidite vrata koja su zablindirana limom koji reflektuje. Sve su to linije, kao i linija automobila i linija pešaka. Samo smo dodali nekoliko linija koje imaju simboliku. Onda nešto suprotno svemu tome, linija pergola sa imenima dece i čuvara. Kao neki filter. Svako ko prođe ovuda naježi se, zapahne ga nešto. Mnogi zastanu, ali ništa ne ometa ljude da prođu. Što je vrlo bitno. Čvrsto sam uveren da bi to trebalo da ostane.

Želim da učestvujem u tome da jedna bolna tačka u tkivu Beograda postane mesto promovisanja kulture sećanja i kulture dijaloga, da doprinesem tome. To me ispunjava.

Sve češće ste u Beogradu. To nije slučajno.

Nije. Imam bazu i u Beogradu, a kovid nas je naučio da možemo da radimo i on-line. Nisam na odmoru, iako sam u Beogradu. Imao sam nekoliko sastanaka. Moj sagovornik je u Laplandu, a ja ovde. Volim da dođem. Mislim da sam uspeo da budem prisutan i ovde, uvek sam to želeo. Ovo mi je velika inspiracija. Dolaziću sve više.

U firmi sam postigao sve. Počinju stvari da se ponavljaju. Zgrade su sve različite, ali princip se ponavlja. Daš ponudu, oni ti odgovore i onda kreće čitava serija administrativnih stvari koje me više ne privlače. Želeo bih… Fasciniraju me stvari koje su na početku… Kako se rađaju projekti.

Fascinira me ovo što radim za Ribnikar. Trenutno me to najviše okupira, iako radim na mnogo projekata. To kad se okupi naš tim… Želim da učestvujem u tome da jedna bolna tačka u tkivu Beograda postane mesto promovisanja kulture sećanja i kulture dijaloga, da doprinesem tome. To me ispunjava.

Finska ili Beograd?

Može i jedno i drugo. Lepo mi je da dođem ovde, lepo mi je kad odem tamo. I moji vole, čak i kćerkin suprug uči srpski. Kad imate motivaciju… U ovom sam trenutku vrlo zadovoljan.