Retrofiting, Grenfel i sile koje oblikuju grad: Pogled iz struke na tragediju u Novom Sadu

Piše: Mihaela Mitrović, inženjerka arhitekture i neuronaučnica.

Kao novi student Arhitekture na novom Departmantu za arhitekturu u Novom Sadu, jedan od mojih prvih zadataka bio je da osmislim kako bih projektovala nadstrešnicu za perone Železničke stanice u Novom Sadu. Ovaj projekat me toliko inspirisao da sam nakon dve godine, zajedno sa dve koleginice i kolegom, inicirala projekat tipologije i morfologije Evropskih železničkih stanica, za koji smo potom dobili podršku Dekana, kao i finansijsku podršku novosadskih kompanija i Železnica Srbije. To leto smo nas četvoro novosadskih studenata arhitekture proveli putujući po Evropi, naoružani svemoćnom Interrail kartom i onom posebnom vrstom entuzijazma koja je rezervisana za samoinicijativu.

Na ovo putovanje, koje nas je zauvek promenilo, krenuli smo sa naše novosadske železničke stanice, gde smo se na kraju leta i vratili. Postoji posebna ljubav arhitekata ka zgradama javnog prevoza. Železničke stanice i aerodromi neprevaziđeni su i po karakteru i obimu putnika, i zauzimaju sveto mesto u obrazovanju svakog arhitekte. Zbog svoje centralne urbane pozicije, zgrade železničkih stanica pogotovo su relevantne i fascinantne: kao kamen oblikovan vodom, one samom frekventnošću posetilaca bivaju isklesane do gole funkcije. U toj svedenosti i efikasnosti je njihova lepota.

Ali ovo nije priča o lepoti hramova transporta, niti o tome zašto sedim preko puta sveže rekonstruisane železničke stanice u Kembridžu i pišem. Ovo je priča o tragediji koja se mogla, i morala, sprečiti.

Ali ovo nije priča o lepoti hramova transporta, niti o tome zašto sedim preko puta sveže rekonstruisane železničke stanice u Kembridžu i pišem. Ovo je priča o tragediji koja se mogla, i morala, sprečiti.

Železnicka stanica u Novom Sadu, objekat iz 1964. godine čija je rekonstrukcija završena 2024. godine, delo je projektanta Imrea Farkaša. Arhitekta je projektovao objekat kao otvorenu i svetlu strukturu, istovremeno i laganu i moćnu. Staklena južna fasada pozdravljala je svojom transparentnošću i one koji dolaze i one koji odlaze, a svojom jednostavnom formom oivičavala je i Bulevar oslobođenja i, simbolično, sam grad. U pravom smislu obe reči, glavna fasada novosadske železničke stanice bila je i lice i kapija grada.

Zabat ekspresivnog krova zgrade– široka i jaka bela cik-cak linija– povezivao je bočne mermerne fasade i naglašavao i slavio središnu staklenu fasadu. Ovim je rođen moderan simbol grada. Dok je visoka, skulpturalna kvazi-nadstrešnica zaokupljala pażnju i oblikovala sam duh zgrade, niska i nenametljiva ulazna nadstrešnica tiho je ispunjavala svoje funkcije. Od 1964. godine, ova betonska horizontala okačena čeličnim V-zategama o svoju izražajniju i glasniju cik-cak verziju, ukazivala je na ulaz svojom čovekomernom dimenzijom, štitila od vremenskih prilika, ublažavala količinu sunčeve svetlosti, i regulisala protok putnika. Sve do 1. novembra 2024. godine, i nepojmljive nesreće čiji se obim još uvek utvrđuje.

Slučaj Grenfel Tornja

U centru Londona 14. juna 2017. godine, potpuno je izgoreo Grenfel Toranj, višespratna stambena zgrada. U vatri koja je gorela tri dana život je izgubilo 72 osobe, a povređene su stotine. Ova nesreća, najsmrtonosniji požar u Britaniji još od bombardovanja u Drugom svetskom ratu, promenila je ne samo građevinsku praksu, nego i savest nacije. Neposredno posle požara, ogorčenost i bes javnosti dovela je do formiranja nezavisne istraživačke komisije.

Izveštaj o istrazi o požaru u Grenfel Tornju je poznat gotovo koliko i sam požar. Ovaj dokument, rezultat temeljnih istraga i saslušanja, od nekoliko hiljade stranica i u potpunosti dostupan na internetu, uspeo je da precizno utvrdi seriju događaja, propusta, i odluka koje su kulminirale tragičnim požarom. Odgovornost su snosile državne institucije, lokalne službe, privatne kompanije: jednom rečju svi uključeni u renoviranje objekta nekoliko godina ranije.

Jedan od glavnih uzroka za neobično brzo širenje vatra bile su visoko zapaljive fasadne obloge. Stručnjaci su decenijama upozoravali na ove plastično-aluminijumske sendvič panele, pogotovo nakon nekoliko manjih požara. Međutim, zbog niže cene, investitori su se odlučili upravo za ove obloge. Tokom saslušanja, postavilo se i pitanje koliko su arhitekte odgovorne za materijale korištene u projektu, i da li se od arhitekata, pa i građevinaca, očekuje da razumeju materijale koliko i proizvođači.

Takođe, kako bi se sprečilo formiranje socio-ekonomski homogenih oblasti u gradu i povećao broj pristupačnih stanova, u Londonu postoji težnja da svako naselje sadrži i objekte socijalnog stanovanja. Grenfel Toranj je bio takav objekat, a funkcija novopostavljenih fasadnih obloga bila je poboljšanje izgleda zgrade, kako bi se estetski uklopio u prestižna naselja Kensington, Čelsi i Noting Hil.

Iz nezamislive tragedije, izvučene su ne samo deklarativne pouke već i konkretne, iako minimalne i nedovoljne, pozitivne promene.

Ako pogledate uporedne fotografije pre i posle renoviranja, ironično je da je zgrada pre renoviranja izgledala elegantnije– jednostavni brutalizam sa naglašenim horizontalama, nego nakon, sa nalepljenim alu-pvc panelima, internacionalnim simbolom nearhitekture. Na kraju, izveštaj je izneo dokaze o umešanosti i odgovornosti više od dvadeset kompanija, institucija, i državnih organa, i iako se na optužnice još uvek čeka, građevinski propisi su konačno promenjeni i ova vrsta obloge iz izbačena iz upotrebe. Iz nezamislive tragedije, izvučene su ne samo deklarativne pouke već i konkretne, iako minimalne i nedovoljne, pozitivne promene.

Novosadizacija

Novi Sad je istovremeno i Evropske prestonica kulture, i srpska prestonica novogradnje. “Novosadizacija” grada je pojam kog se javnost i struka u drugim gradovima plaše i na koji upozoravaju. Novogradnja u Novom Sadu je večinom toliko kolosalno ružna, nekako istovremeno i skromna i bahata, da je kao tumor preuzela karakter grada, a verovatno i samu mentalnu sliku grada. Frustrirajuće je da grad sa toliko potencijala, na takvoj lokaciji, i sa toliko arhitektonskih draži, u poslednje dve decenije služi kao opomena.

Kao i u slučaju Grenfel Tornja, ceo Novi Sad je u nemilosti takozvanih investitora. Sa jedne strane imamo grad na pitomoj reci, sa tvrđavom i katedralom, Fruškom gorom – gotovo savršen srednjeevropski gradić iz moderne, estetične dečije slikovnice. Sa druge, mnogo glasnije strane, imamo grad bez pravog gradskog parka, grad u kom se drveće čupa i seče, grad ugušen privatnim saobraćajem i parkinzima, grad ukaljan sumornom, banalnom novogradnjom. Ukratko, novosadizacija je posledica tiranije investitora, i prevlasti ekonomije nad arhitekturom.

Retrofiting

Ono leto koje sam provela spavajući po vozovima i parkovima Pariza, Barselone, Venecije, primetila sam da su gotove sve velike i poznate evropske željezničke stanice iz 19. veka, renovirane za 21.vek. Ovakvo renoviranje – obnavljanje, osveživanje i tehnološko unapređivanje već postojećih objekata, umesto rušenja i građenja potpuno nove strukture, se zove retrofiting.

Kao filozofija građene sredine, retrofiting je i najviše održiva i najodgovornija budućnost arhitekture. Kao praksa, retrofiting je odgovor struke na činjenicu da su konstrukcija i gradilišta među top 10 zagađivača životne sredine. Ipak, građevinska struka nije samo inženjering, već i nauka, i postoje precizno definisane metode za ispitivanje sigurnosti postojećih konstrukcija: od modelovanja, eksperimentala, uzimanje uzoraka, laboratorijskih nalaza, do ispitivanja na licu mestu. Rigorozna metodologija i odgovoran pristup su esencijalni faktori za retrofiting, zahvaljujući kom možemo da čuvamo i uživamo u postojećem.

Ovo je takođe još jedan u nizu razloga zašto gradovi moraju biti oblikovani prvenstveno arhitekturom, a ne ekonomijom. Rečima britanskog aristokrate-političara “mi oblikujemo naše zgrade, a one oblikuju nas”, i ovakvo uzajamno, paralelno razvijanje je odlika zdravih gradova i zdravog društva. Trenutno, na licu Novog Sada je velik, još nezarastao ožiljak.

Više o Mihaeli Mitrović i njenom doktorskom radu pročitajte ovde.