Ko organizuje konkurs dobije 10% kvadrata više: Evo kako promovisati arhitektonska takmičenja

Arhitekta Igor Kovačević iz Češke govori o problemu pozivanja star arhitekata i važnosti stvaranja kulture konkursa.

Iako je godinama unazad rast BDP generisan masivnim državnim ulaganjima u javne objekte, u proseku se u Republici Srbiji godišnje realizuje zanemarljiv broj konkursa za javna zdanja. S druge strane, primetno je povećano interesovanje privatnih investitora za pozivne konkurse, ali su i oni, uzimajući u obzir trenutnu građevinsku produkciju, na nivou statističke greške.

Kakvu korist od konkursa imaju investitori, a kakvu arhitekte, kako političari u Češkoj gledaju na konkurse, kakvi su izazovi, a kakva je uloga Arhitektonske komore – i kako je to sve to povezano sa sistemom javnih nabavki – neka su od pitanja pokrenutih na ASAP TALKS.

Sagovornik arhitekte Vladimira Đorića, partnera u studiju Zabriskie, bio je Igor Kovačević, arhitekta i partner češke platforme CCEA MOBA, koja je specijalizovana za sprovođenje arhitektonskih konkursa javnih i privatnih investitora.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Kako do prajmtajma: Pogledajte ASAP diskusiju na temu arhitekture i medija

Jedan posto od investicije

Na početku razgovora, Kovačević je istakao da je najveći problem uopšte doći do faze takmičenja. „Onog trenutka kada vi objavite arhitektonsko takmičenje, vi već imate pola posla gotovo“, rekao je arhitekta.

Najveći problem je, ističe, ubediti političare ili javni ili privatni sektor da potroše tu količinu novca koju daju u takmičenje, od čega na nagrade odlazi samo oko 1% od investicije.

„Kao administrator, ja nisam u stanju da odlučujem o pobedi, to je posao žirija, ali vi ste u stanju da napravite takvu alhemiju u okviru žirija da ne može da pobedi projekat nekog egomanijaka, koji će da pravi neku školu sa budžetom u milionima evra itd. To je neko soft znanje kojim vi objašnjavate političarima.

Ako organizujete arhitektonsko takmičenje po pravilima Komore i Kantona dobijete 10% više kvadrata.

Sa žaljenjem konstatuje da u Češkoj ne postoji model grada Ciriha, gde imate ograničenje gabarita od, na primer, 10.000 kvadrata ali ako organizujete arhitektonsko takmičenje po pravilima Komore i Kantona dobijete 10% više kvadrata. U Češkoj su, kaže, sva privatna takmičenja dobrovoljno napravljena.

Što se tiče dijaloga sa klijentom, privatnim ili javnim, pravila su ista – na početku se objavljuje dokumentacija u kojoj se navode osnovna „pravila igre“, sastav žirija, visina nagrada i termini. Nakon toga učesnici se prijavljuju ne sa svojim radom, već sa svojim porftolijom.

Za uspešan portfolio, kako navodi, ne postoji „know-how“ – žiri odlučuje koji portofilio najviše odgovara datom zadatku, a potom se odabere pet timova koji će učestvovati u prvom worskshopu koji organizuje administrator.

„Na sajtu dobiju specifikacije konkursa, a onda pred njih izađe ili gradonačelnik ili član gradske uprave ili privatni investitor i objasni im ljudski šta hoće. Govorimo investitorima: ako hoćete da dobijete dobar rezultat, recite zašto to radite“, kaže arhitekta.

Pozivni konkursi su kontraproduktivni, jer pozivanjem tzv. star arhitekata vi već kažete šta vam se sviđa ili kakvu zgradu hoćete.

Kada su u pitanju pozivni konkursi, Kovačević navodi da je takva praksa kontraproduktivna, jer pozivanjem tzv. star arhitekata vi već kažete šta vam se sviđa ili kakvu zgradu hoćete. Što se pak tiče stavljanja akcenta na mlade arhitekte prilikom raspisa konkursa, to se ne može ostvariti po zakonu, ali se prilikom pisanja dokumentacije to može provući između redova.

„To se vrlo često radi tako što gradonačelnik na početku svojim rečima objasni da bi bio otvoren, da nema problema s tim, i to je neki signal kojim vi pokazujete kakvo je političko raspoloženje tog javnog nabavljača“, kaže Kovačević, ističući važnost stvaranja kulture konkursa.

Oko 60 konkursa godišnje, a u Srbiji?

Dodaje da se u Češkoj Republici trenutno organizuje oko 60 konkursa godišnje, pre deset godina bilo ih je dvadeset, pre toga osam, a devedesetih godina samo dva do tri, sve do osnivanja Komore.

Na ove brojke nadovezao se Vladimir Đorić, pozvavši se na podatke Udruženja arhitekata Srbije koji kažu da je u našoj zemlji, u periodu od 2012. do 2021. godine, bilo ukupno 32 konkursa, odnosno tri godišnje.

Ako hoćemo da budemo ponosni na nešto kao društvo – to uvek košta više novca nego nešto što je ispodprosečno.

Da bi se napravio ekosistem konkursa kakav danas postoji u Češkoj, bilo je potrebno, kako navodi Kovaćević, deset godina i mnogo grešaka, te je tako, primera radi, dolazilo i do prokišnjavanja na završenom objektu jedne škole jer neko nije iskontrolisao budžet na vreme.

„Naučili smo se na tome: ako neko nema dovoljno novca za konkurs, ako neko nema novca da napravi kvalitetnu arhitekturu, bolje da se ne upušta u neke eksperimente, jer ako odlučite da arhitekte prave zgradu, onda bi trebalo da budemo ponosni na te zgrade kao društvo, a ako hoćemo da budemo ponosni na nešto – to uvek košta više novca nego nešto što je ispodprosečno“, navodi on.

Nakon tih deset godina, unutar Komore desila se „mini-revolucija“ arhitekata njegove generacije, sa željom za dalju profesionalizaciju Komore, te je osnovana i PR služba jer, kako ističe, „kada pustite arhitektu da govori to je obično samoubistvo za profesiju“.

Malim koracima do bolje opšte kulture

Pri samom kraju diskusije arhitekta je naglasio: „Prošlo je vreme kada ste kroz arhitektonsko takmičenje mogli da dobijete Operu u Sidneju, ta faza u istoriji arhitekture je zatvorena. Mi danas arhitektonskim takmičenjima trebamo da pravimo kritičnu masu visokog kvaliteta, ali ne neke objekte koji će da ‘vrište’, koji će da upozoravaju na sebe“, rekao je on.

Zbog velikog broja pravila kojima je svaki konkurs obeležen, Igor Kovačević zaključuje da arhitektonska takmičenja nisu mesto na kome se arhitektonska profesija pomera do nekih novih spoznaja, do „apsolutno novih stvari koje dosad nismo videli“, ali kao neko ko organizuje takvu vrstu takmičenja njegov primarni cilj je da, kako ističe, malim koracima diže opštu kulturu.

Pogledajte snimak čitavog događaja: