Riken Jamamoto: Pedeset posto moje karijere bilo je uspešno

Sa proslavljenim arhitektom razgovaramo o specifičnostima japanske arhitekture, socijalnom stanovanju i istraživanju odnosa između javnog i privatnog.

Ovogodišnji laureat Pritzkerove nagrade, Riken Jamamoto bio je krajem septembra gost Kaleidoskopa kulture u Novom Sadu. Održao je predavanje u prepunoj sali Srpskog narodnog pozorišta. Alehandro Aravena, predsednik ovogodišnjeg žirija Pritzkerove nagrade rekao je na ceremoniji uručenja nagrade da je Riken Jamamoto skroman čovek, ali da je jako snažan arhitekta.

Jamamoto je na arhitektonskoj sceni više od pola veka. On je arhitekta sa misijom. Projektovao je privatne kuće, stambene i stambeno-poslovne objekte, škole, univerzitetske kampuse, muzeje… Njegove realizacije su u Japanu, Kini, Južnoj Koreji, Tajvanu, Švajcarskoj.

Rođen je u Kini, a ne govori kineski. “Rođen sam na kraju Drugog svetskog rata, 1945, u Pekingu. Tada je Kina bila japanska kolonija. Moji roditelji su živeli u Pekingu. Majka bila je lekar, a otac inženjer. Morali smo da se vratimo u Japan, jer smo izgubili rat. Imao sam dve godine kada smo došli u Tokio.”

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Jamamoto u Novom Sadu: Naučio sam kako da napravim savršen prostor

Sa tehničkog fakulteta na studije arhitekture

Posle toga niste imali nikakve veze sa Kinom?

Ne. Posle Drugog svetskog rata to su bila dva sasvim različita društva. A situacija u svetu je bila takva da smo bili i dva neprijateljska naroda. Živeo sam u Japanu koji je imao jake veze sa Amerikom i Evropom. Iako nam je Kina susedna zemlja, veoma dugo nismo imali nikakve veze. I danas je Kina drugačiji svet od zapadnog, dok je Japan bliži evropskom društvu.

Profesija se najčešće bira u ranim dvadesetim godinama, posle srednje škole. Prvo ste odabrali tehnički fakultet, a tek kasnije ste prešli na arhitekturu.

Japanski obrazovni sistem je takođe takav. Posle srednje škole moramo da odlučimo na koji ćemo fakultet da idemo. Izabrao sam arhitekturu kada sam imao 17/18 godina. Još sam pre srednje škole bio zainteresovan za arhitekturu.

Prvo sam otišao na Fakultet tehničkih nauka (Nihon University, Department of Architecture, College of Science and Technology) i tamo sam diplomirao 1968. To je bila godina velikih promena Evropi.

Slično je bilo i u Japanu. Promenio sam fakultet i upisao master studije na umetničkoj školi u Tokiju. (Master of Arts in Architecture, Tokyo University of the Arts, Faculty of Architecture). Završio sam master, 1971, kod arhitekte Hirošija Hare. Onda sam se pridružio grupi koja je istraživala stare seoske sredine pre modernizacije. Mnogo sam putovao.

Kenzo Tange je veoma modernistički planirao budućnost. Jako se trudio da Japan postane takav. Nisam se slagao sa tim njegovim viđenjem.

Zašto su stara sela bila zanimljiva?

Sedamdesetih godina prošlog veka u svetu su se desile velike promene. U Osaki je održana Svetska izložba (EXPO 1970). Direktor je bio Kenzo Tange i od ove izložbe napravio je veliki događaj. To je promenilo Japan. Međutim, nisam se slagao sa njegovim viđenjem arhitekture. Veoma je modernistički planirao budućnost. Jako se trudio da Japan postane takav. Nisam se slagao sa tim njegovim viđenjem.

Kenzo Tange je bio poznat u Japanu i pre izložbe u Osaki. Bio sam tada postdiplomac, imao sam 25 godina. Ni drugi studenti se nisu slagali sa njegovim tako ekstremno modernističkim pristupom. Želeo je da sve japanske gradove poveže prugom Šinkansen, odnosno mrežom vozova velikih brzina, ili autoputevima.

To je za nas bio previše ekstreman koncept, ta težnja ka potpunoj funkcionalnosti gradova. Želeo sam da se vratim modernizmu kroz istraživanje tradicije, odnosno predmodernističkog perioda. Tangeov pristup je, za mene, bio prepun kontradiktornosti.

Čini mi se da je Japan danas dosta blizak onome što je Tange želeo i planirao. U nekadašnjoj Jugoslaviji poznat je po tome što je pobedio na konkursu za plan rekonstrukcije zemljotresom razrušenog Skoplja.

Mislim da Kenzo Tange nije uspeo u svojoj nameri, iako je imao projekte i izvan Japana. U Skoplju i Bolonji. Uspešno je napravio infrastrukturu. Tadašnji premijer Japana razmišljao je kao Tange, tako da su oni sve to ostvarili u saradnji. Smatram da u drugim aspektima njegov pristup nije bio uspešan.

 Sada je trenutak kad treba menjati sistem planiranja grada. Na kritičnoj smo tački. Ne možemo više da živimo prema urbanim planovima Evrope 20. veka.

Kakav je Vaš odnos prema modernizmu?

Japan je specifična zemlja. Mnogi gradovi su tokom Drugog svetskog rata potpuno uništeni. I u Srbiji je bilo slično. Mnoge građevine su porušene u ratovima, međutim, ostala je struktura tih zgrada. Čini mi se da je i u Srbiji postojala potreba da se zadrži tradicionalna struktura grada.

Ali ne i u Japanu?

Vrlo teško. U Japanu se koristi drvo, od davnina. Naši gradovi su od drveta i jako su lepi. Oduvek je bilo tako. Posebno u Edo periodu (1603– 1867) kada je najveći broj kuća građen od drveta. Grad Edo (današnji Tokio) bio veliki drveni grad. Ali, američko bombardovanje uništilo je sve. Izgorelo je.

Čak su bombardovana i jako mala sela i mali gradovi. Izgoreli su stari, tradicionalni gradovi kao Kjoto ili Takajama, koji je jedan od najlepših japanskih gradova. Ostalo je samo malo primera iz tih vremena. Bombe su uništile sve.

Posle rata, morali smo da gradimo nove gradove. Svuda. Planirani su po uzoru na evropske, prema CIAM-ovoj povelji. I po ugledu na američke. Tokio i Jokohama su potpuno promenjeni. Živimo u novim gradovima.

Nekad je jako teško, ali moje telo i moj način ponašanja nastavljaju japansku tradiciju. Sada je trenutak kad treba menjati sistem planiranja grada. Na kritičnoj smo tački. Ne možemo više da živimo prema urbanim planovima Evrope dvadesetog veka.

Nije dobro kad nema autonomije

Šta treba promeniti?

Zato sam se fokusirao na stari sistem.

A to je?

Stari gradovi imali su samoupravu. Bili su autonomni, a to je jako važno. Sada država kontroliše sve, pa i gradove. Nije dobro kad nema autonomije. Tada su gradovi slabi. Država je mnogo jača od malog grada.

U Evropi je ponegde drugačije. Bio sam ovih dana u Bolonji. Tamo je sistem upravljanja gradom mnogo bolji nego u Japanu. Bolonjom upravlja lokalna vlast. Imaju autonomiju. To je vrlo živ i lep grad. Grad ima prijatne otvorene prostore i dugačke tremove. Čini mi se da je zbog te autonomije Bolonja toliko različita od drugih evropskih gradova.

Moramo naći sopstveni put i omogućiti našim gradovima više samostalnosti.

Kada govorite o zajednici, na šta u stvari mislite? Da zajednica treba da ima snagu i autonomiju da upravlja gradom?

Da.

Projektujete socijalne stanove. U čemu je razlika u projektovanju socijalnih stanova u Japanu, i recimo to tako – običnih stanova, u Japanu, u kojem se, bar se nama čini, stanuje skoro pa spartanski?

Posle Drugog svetskog rata projektovanje socijalnih stanova u Japanu bilo je pod velikim uticajem Sovjetskog Saveza. Tamo su se stanovi gradili pod uplivom CIAM-a. Bio je to sasvim novi stil u Evropi u projektovanju stanova u odnosu na 19. vek.

Jedno vreme avangarda je bila jako jaka u Sovjetskom Savezu, a ruski konstruktivizam je bio prilično uticajan u Evropi. Posle su se u evropskoj arhitekturi stvari promenile, a u Rusiji je postao jak sovjetski stil.

Gradilo se mnogo stambenih objekata, posebno u vreme Staljina. Bili su to jako mali stanovi. Vrlo slični onima u Japanu. Sovjetska konstruktivistička arhitektura je u velikoj meri modernizovala Japan. To je socijalna arhitektura u Japanu.

Sovjetska konstruktivistička arhitektura je u velikoj meri modernizovala Japan. To je socijalna arhitektura u Japanu.

Drugim rečima, socijalno stanovanje je modernije, od “normalne” stambene arhitekture?

Za mnoge Japance moderna arhitektura je ruski konstruktivizam, a takvih objekata je mnogo. Međutim, tu ima izvesne kontradiktornosti. Odnos evropske i staljinističke arhitekture. Mnogo je takvih kuća širom Japana. Male su kvadrature i bez trema. Nema međuprostora između javnog i privatnog.

Japanska tradicionalna kuća, iako je male površine, ima trem koji odvaja javni od privatnog dela. U kućama koje su građene prema sovjetskom principu nema toga i kad otvorite vrata kuće, gost može da vidi sve. Samo vrata dele ta dva prostora – javni i privatni.

Sada smo u Japanu došli do granice da se mora nešto ozbiljno promeniti.

Sve kuće starog stila u Japanu imaju međuprostor. Nekada je to terasa, nekad nadstrešnica, ali taj prostor uvek postoji.

Tu granicu između javnog i privatnog prostora rešavate terasama. Socijalni stanovi takođe imaju terase koje su, u stvari, mesta susreta.

Terase su vrlo važne. Nekad su one sobe za primanje gostiju. Moja namera, a to se razlikuje od “ruskog” stila, je u tome da postoji neki međuprostor između javnog prostora i privatnosti kuće. Mora postojati nešto. To je neophodno.

Kad dolazim u neku kuću, pošto se otvore vrata, ulazi se u hol, to je taj međuprostor. Sve kuće starog stila u Japanu imaju međuprostor. Nekada je to terasa, nekad nadstrešnica, ali taj prostor uvek postoji.

Ranije je u manjim sredinama mnogo porodica živelo zajedno. Danas su ti stambeni prostori odvojeni. I kako onda povezati pet stotina ljudi urbanim planiranjem? To bih želeo, a nije ni tako teško. Jedna od mogućnosti je terasa ili zajednički prostori za goste.

Pitanje je i kako doći do zajedničkog novca kad imate pet stotina stanara. Ali čak i mala suma novca može biti korisna za održavanje prostora. To je prvi stepen autonomije. Predložio sam da se taj sistem primeni i u Kini i u Južnoj Korej. Tamo sam gradio stambene objekte.

Treba vratiti moć zajednici

Deveti ste laureat Pritzckera iz Japana. Mnogi japanski arhitekti različitih generacija deluju na međunarodnoj sceni. Čini li to da je velika kompetitivnost na japanskoj arhitektonskoj sceni?

Do sad su Pritzkera dobili: Kenzo Tange (1987), Fumihiko Maki (1993), Tadao Ando (1995), Kazujo Sedžima i Rjue Nišizava (2010), Tojo Ito (2013), Šigeru Ban (2014) Arata Isozaki (2019). Sve su to različite generacije.

Japan je vrlo teška zemlja za stvaranje arhitekture. Mnogo drugačija od Evrope.

Zemljotresi, cunamiji, oštra klima…

A nemamo ni dobar sistem… nema samostalnosti. Posle Drugog svetskog rata naši gradovi i sela su pod upravom države, a nema dobrog odnosa između građana i države. Japan brzo raste, država je vrlo jaka i u tom pogledu uspešna. Danas je to zemlja sa visokim prihodima.

Moja želja je da se stvari promene, tako da budu dobre za ljudsku zajednicu. Ljudi treba da grade sopstvenu kuću i zajednicu. Treba vratiti moć zajednici. U svemu tome arhitektura je veoma bitna. Mislim da sam zbog toga dobio Pritzkerovu nagradu.

S druge strane, arhitekti su veoma različiti međusobno. Tojo Ito, Šigeru Ban… oni žele da pomognu područjima na kojima su se desile velike nesreće, na mestima koja su bila mesta užasa. Šigeru Ban je jako posvećen tome i to je veoma snažno. Otišao je na ta strašna mesta i predložio mnogo toga.

Za mesta pogođena prirodnim katastrofama…

Mesta na kojima se ratovalo, sredine koje je pogodio cunami, zemljotres… Brzo je reagovao. Projektovao je privremene kuće od papira. To je izvrsna ideja.

Uvodim sistem. Možda će ga nazvati Jamamotovim načinom. Načinom kojim verujem da je moguće je promeniti svet budućnosti.

U Japanu se papir tradicionalno koristi za gradnju kuća.

Šigeru Ban je laureat Pritzkera. Njegova arhitektura je snažna. Jako je cenjen. Tojo Ito takođe. On je posle cunamija jako pomogao da se kuće obnove, predložio je i Kuću za sve (house for all). Izvanredan je to način da se pomogne ljudima pogođenim cunamijem. Osim toga, on ima svest i osećaj za tradicionalnu japansku arhitekturu i projektuje drugačije od evropejaca. To je njegov način.

A koji je Vaš?

Moj način je snažno povezan sa socijalnim odnosima u arhitekturi. Zato toliko istražujem odnos između javnog i privatnog. Postavljam tremove tamo gde se oni susreću. Uvodim sistem. Možda će ga nazvati Jamamotovim načinom. Načinom kojim verujem da je moguće je promeniti svet budućnosti. Moj put i način razlikuju se od drugih japanskih arhitekata.

Japan ima mnogo dobrih arhitekata.

Mislim da je i zbog toga devet arhitekata iz Japana dobilo Pritzkera.

Pedeset procenata moje karijere je bilo uspešno, a ostalih pedeset nije bilo, tako da sad želim da budem uspešan i u tih preostalih pedeset procenata.

Ko su Vaši klijenti?

U mom slučaju to je država i privatne kompanije. Recimo, za ono što sam radio u Kini, investitor je bila privatna kompanija. To je veliki stambeno-poslovni kompleks, skoro 800.000 kvadrata (Jian Wai SOHO, Peking, 2004). Klijent je želeo da to bude samo stambeni kompleks, jer u Kini nije uobičajeno da se poslovni i stambeni deo mešaju. Ako je samo stanovanje, onda nema skoro nikakve aktivnosti.

Preporučio sam da rad i život budu zajedno, što je mnogo bolje. I pokazalo se to vrlo uspešnim. Danas to mesto posećuju i turisti. Nisam siguran da će moj kineski klijent moći da nastavi tim putem, jer je i tamo država vrlo jaka. I njihove namere se razlikuju.

Da li ste srećni kao arhitekta?

Pedeset procenata moje karijere je bilo uspešno, a ostalih pedeset procenata nije bilo, tako da sad želim da budem uspešan i u tih preostalih pedeset procenata.