U sistemu kakav su napravili u prestonici Estonije sve postaje moguće – onako kako to stanovnici žele, po svojoj meri, a ne isključivo po meri investitorskog kapitala.
U školi smo na časovima ruskog učili o sovjetskim republikama i vrlo često je spominjano da je „Estonija njihova Slovenija” odnosno, najrazvijenija sovjetska republika.
I dalje postoji mnogo viceva o flegmatičnim Estoncima koji su luteranci i “imaju smisao za humor kao foke”, kako vole sami za sebe da kažu – ali, u transformaciji bilo koje eks-socijalističke zemlje tokom tranzicije, Estonci nemaju premca.
Uključujući tu i onu urbanističku i arhitektonsku, u čemu naravno, prednjači prestonica, Talin.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Može li se živeti u Srednjem veku? Može!
Nekoliko gradova se u tranzicijskom periodu počelo ”laktati” i takmičiti za titulu najbajkovitijeg starog grada istočne Evrope, koja se tada počela naveliko otvarati za turiste, pa su se u trku uključili Budim, Krakov, Riga, Vilnjus, Gdanjsk i u 21. veku, Lavov, ali je nekako globalni konsenzus da su pobednika – dva: kao metropola, pobednik je Prag, a kao manji grad, pobednik je Talin.
Razlog za to je Stari grad Talina, koji niste mogli „promašiti” kada je reč o reklamama za turistička putovanja. S pravom. Jer je srednjovekovno gradsko jezgro Talina fascinantno.
Već u SSSR su se obično prodavale ture preko naše najjače turističke agencije „Putnik”, obično tri najpopularnije: „Trojka” (Moskva–Lenjingrad–Kijev), „Kavkaz” (Tbilisi–Jerevan–Baku) i Pribaltik (Talin–Riga–Viljnus) uz nešto Centralne Azije i krstarenja Volgom. A još u ono vreme je bilo fascinantno videti da je staro gradsko jezgro savršeno očuvano bez „jugoslovenskih urbanističkih intervencija” tipa „stavimo ovde jednu robnu kuću/palatu pravde/državnu zgradu bilo koje upotrebe”.
Kasnije, u svojim brojnim putovanjima u bivše sovjetske republike, video sam da je to bilo gotovo sto posto primenjivano sovjetsko pravilo, da se stara gradska jezgra zadržavaju u izvornom obliku osim u dva slučaja: a) religijska zgrada, može se srušiti, b) došlo je do masovnog rušenja kao u Drugom svetskom ratu ili nekom katastrofalnom zemljotresu, gde se onda samo deo obnavlja, a ostalo se gradi u novom stilu.
U Odesi smo videli stari grad kao preslikan iz knjiga romantičara, a tek tamo gde se završava poslednja stara carska ulica, i gde je okretnica tramvaja, počinjale su „novostrojke”. E, upravo je takav i Talin.
Restauracija Gradske kuće, obavljena je od 1971. do 1975. za 200.000 rubalja, što je bilo nešto više od 260.000 dolara uz ono vreme.
Stari grad se deli na dva dela, uslovno rečeno: jedan je Gornji grad, ili Toompea (Domberg ili Višgorod), koji je na brdu, i Donji grad, koji nije baš da je u potpunoj ravnici, ali su penjanja i spuštanja niz i uz uličice drastično manja. Toompea je nastala tako što je, kažu legende, veliki estonski heroj Kalev umro pa je njegova žena Linda, rešivši da obeleži njegov grob, na njega navalila ogroman kamen.
Pošto su oni imali nadljudsku snagu, nije za čuđenje što je taj kamen – celo jedno brdo. Legende na stranu, u 13. veku su Danci ovde napravili utvrđenje u te se po njima grad zove „Danska Tvrđava” (prevod imena Talin), a utvrđenja je bilo i pre toga. Donji grad je sagrađen nešto kasnije, kažu da je svega 4 godine bilo dovoljno da se u gotičko doba sve sazida u 15. veku.
A onda ide jedna zaprepašćujuća priča, da su sve kasnije vlasti dodavale vrlo malo modifikacija – Rusi Sabornu crkvu Aleksandra Nevskog ili Stenbokovu palatu, sada Vladu Estonije. Zidine su pomno čuvane, u čemu su pomogli lokalni Nemci, koji su bili većina u gradu, kao i Šveđani, Estonci i Rusi.
Čuvaj staro, posle prodaj skupo
Kada je Estonija postala nezavisna, počela je da se diči svojom novom prestonicom 1918. a Sovjeti 1939. takođe posmatraju Talin kao jedan od svojih “bisera”. Od 1971. do 1975. sovjetske vlasti su pomno obnovile Stari grad.
Proces je predvodio Rasmus Kangropool, građevinski inženjer školovan u Lenjingradu, a cilj mu je bio, kako je sačuvano u intervjuu iz 1975. „da pritom ne umrtvljuje savremeni život njegovih kaldrmisanih ulica”.
Restauracija Gradske kuće, obavljena je „za 200.000 rubalja, što je bilo nešto više od 260.000 američkih dolara uz ono vreme, a 120.000 rubalja je uloženo u unutrašnji nameštaj — tapiserije, pločice, mesingana, lakirana vrata i moderni kožni nameštaj”. I tako, zgradu po zgradu, i dobili smo „grad za turiste, slikanje, provod”. Nema motornih vozila, samo rikše.
Pada nam na pamet da li bi neko u novosadskoj Gradskoj kući otvorio mali restoran za turiste sa vojvođanskim specijalitetima?
Kafići, restorani, pivski i vinski podrumi, ručno rađeni džemperi sa simbolom mačke („sveta životinja” ovde, kao i u većini luka), mladi obučeni u srednjovekovne odežde koji na srednjovekovnim zaprežnim kolima peku usoljene bademe ili supu od heljde u Gradskoj kući i prodaju ih, nezaobilazni su deo turističke ponude.
Svaka krčma koja je postojala i kojoj se zna ime, i dalje nosi to isto ime – recimo, „Peppersack”, koja ima i vreću bibera koja visi ispred ulaza sa neke grede. Pada nam na pamet da li bi neko u novosadskoj Gradskoj kući otvorio mali restoran za turiste sa vojvođanskim specijalitetima? Da li bi na seoskim kolima mladi u narodnoj nošnji prodavali brzu hranu?
Zašto nije moguće ni obnoviti rad starih boemskih kafana u centru Novog Sada, već sve mora biti „šljašteće i novo”, iako svi turisti vrlo dobro znaju za šljašteće i novo i kod svoje kuće i rado bi otišli u još neki lokal sa lokalnim „šmekom”? Ali, Estonci znaju sve, i zarađuju više svojim obnovljenim „starim” nego mi sa „novim”. Karmički udar po novčaniku.
Kada se dođe prema moru, videćemo odlično očuvano rusko carsko nasleđe u dvorcu Kadriorg ili Jekaterintalj, koji je umešno pretvoren u muzej.
Čim se izađe iz ove konzumerističke bajke (a zašto ne bi ni bila, kad u Starom gradu itekako još uvek žive i ljudi), krećemo u delove gde počinje i saobraćaj motornih vozila, i gde zgrade iz doba Ruskog carstva lagano zamenjuju one iz Srednjeg veka.
Najzanimljivije od tih zgrada su locirane u četvrtima koje okružuju Stari grad, a koje su od drveta i imaju „drvenu čipkastu dekoraciju”, te reflektuju stari severnjački način gradnje, popularan i u Rusiji i Finskoj i u ostalim zemljama okruženja.
Novi Sad vs Talin
Na svima su izvršeni konzervatorski radovi i izolacije, ne narušavajući integritet objekata. Naravno, tu su i neverovatno velika naselja stambenih zgrada iz 70-ih i 80-ih, kao što je i najmnogoljudnije naselje Lasnamäe.
Kada je Carlos, španski student na razmeni, u Novom Sadu, trebao da kaže na šta mu liči Novi Sad, kao iz topa je rekao „Na Talin! Mali očuvani centar i beskonačna socijalistička naselja okolo.” Nije pogrešio.
Kada se dođe prema moru, na plažu Pirita gde su održavana takmičenja u jedrenju na Olimpijadi 1980. – videćemo odlično očuvano rusko carsko nasleđe u dvorcu Kadriorg ili Jekaterintalj, koji je umešno pretvoren u muzej.
Estonci su uspeli da integrišu sve prethodne kulture i društvena uređenja u svoju civilizaciju, i da nastave sa održavanjem „plamena”.
I obližnji spomenik Rusalka, posvećen udavljenim mornarima sa istoimenog broda carske flote, posmatra kupače, neuznemiren. Na način na koji je (zasad) za divljenje, Estonci su uspeli da integrišu sve prethodne kulture i društvena uređenja u svoju civilizaciju, i da nastave sa održavanjem „plamena”.
Srpsko obnavljanje turske tvrđave Fetislam koja čak i nosi ime osmanlijske religije je jedan takav svetao primer u nas, kao i održavanje Petrovaradinske ili Bačke tvrđave, ali mnogi „nesvetli” primeri kao što su ruiniranje habzburških dvoraca u Vojvodini, ne daju nam za pravo da se nadamo da oni koji odlučuju o restauraciji, ili privatnici koji imaju novca za to, većinski shvataju da se bogatstvo koje se zateklo na našoj teritoriji pripada nama na ponos, bez obzira ko ga je gradio.
Novo, novo, novo vreme
I onda, dođe opet kapitalizam, posle Gorbačovljevog govora o povlačenju iz decembra 1991. i raspada SSSR-a. A gde je kapitalizam, tu je i novac, a gde je novac, tu su i nove zgrade. Za nove ljude. Ovaj put, ne sovjetske „nove ljude”.
Zanimljivo je da je ovaj proces trajao čak 8 godina, budući da je prvi neboder izgrađen tek 1999. – a to je bila upravna zgrada SEB Pank (banka je u pitanju, samo što Estonci ponekad kubure sa zvučnim suglasnicima).
Sledile su mnoge druge, ponajviše u starom kvartu industrije i radionica pod imenom Maakri, koji je dobio ime po lošem izgovoru nemačkog prezimena Macker, jer su Makerovi imali u tom kvartu jednu od prvih velikih bojadžijskih radionica.
No, iako su mnoge zgrade zaista istinski neboderi, kao što je Maakri Kvartal (2018), koji je projektovao estonski arhitekta Rasmus Tamme, one se nalaze u skladu sa okolinom, u ovom slučaju, Maakri Kvartal se nalazi između četiri art-nuvo zgrade iz vremena pre Oktobarske revolucije.
Gledano iz daljine, kombinacija „novog i starog” daje utisak da moderna staklena fasada poslovnog tornja „raste” iz istorijskih delova.
Zapravo, celim uličnim prostorom dominiraju restaurirane zgrade u stilu secesije, uključujući najdužu secesijsku fasadu u Talinu koju je projektovao baltički nemački arhitekta Jacques Rosenbaum. Gledano iz daljine, kombinacija „novog i starog” daje utisak da moderna staklena fasada poslovnog tornja „raste” iz istorijskih delova.
Zgrada se tako ugnezdila da ne ugrozi nijednu od njih (sve četiri su zaštićene zakonom), i stvaraju, sve zajedno, efektan utisak. A ne kao na Slaviji, gde je čitav prepoznatljiv kompleks uništen da bi se sagradile moderne zgrade.
4,5 kilometara LED svetlosnih traka
Nešto ranije, 2007, završeni su estonski „tornjevi blizanci”, Kompleks Tornimäe koji se sastoji od dva neomodernistička nebodera od kojih je onaj koji je u sebe smestio Swissôtel Tallinn za desetak centimetara niži od onog koji je pun stanova, a oba su visoka oko 117 metara.
Verovatno su u pitanju dvojajčani blizanci jer je hotel obložen tamnim, a stambena zgrada svetlim staklima. Nova zgrada, Skyon, ima fasadu koji čini 898 trouglastih i šarenih staklenih panela, između kojih je postavljeno ukupno blizu 4,5 kilometara LED svetlosnih traka.
Skyon je završen 2021. i možemo ga uporediti sa kulom u Beogradu na vodi budući da vlasti šalju razne poruke promenom svetlosti na panelima, pa se Skyon tako prigodno ovih godina često nađe u bojama ukrajinske zastave.
Od fabričke četvrti do nove „zvezde” talinske arhitekture
Što se tiče drugih zanimljivih rešenja, izdvojili bismo inteligentnu džentrifikaciju u nekadašnjem industrijskom kvartu Rotterman. Moždaj je ona čak i najspektakularnija kao primer obnove starog industrijskog nasleđa.
Tamo se, recimo, stare fabrike pretvaraju u nove kancelarijske prostore zadržavanjem donjih, postojećih struktura, i nadogradnjom spratova sa drvenom oplatom (Stovarište brašna), što deluje harmonično, a zadržava istoričnost kvarta.
Projektant obnove celog kvarta kvarta je Rotermann City OU, koji je tokom godina sarađivao su sa brojnim arhitektonskim biroima kao što su Kosmos, KOKO Architects, Alver Architects i drugi.
Sa dominacijom „ljudskih rešenja” ali i crvenih cigala i pojednostavljenih linija, ovo je zapravo sve ono što novogradnja treba biti.
Renovirane su sledeće zgrade: Mlin za ječam, pšenicu i raž, Min za uzorkovanje, Kotlarnica, Termoelektrana, kao i Stolarska radionica sa svoje tri tehno-futurističke spoljne kule, koja je ušla je u uži izbor za nagradu Evropske unije za savremenu arhitekturu 2009.
Rešenja su zaista izuzetna, i možemo ih uporediti sa sličnom četvrti Aker Brygge u Oslu, o kojoj smo pisali: novo Stovarište za brašno je spojeno sa starim skladištem za brašno pomoću atrijuma; a zgrada sa liftom je 2016. godine nagrađena od strane Odbora za nacionalnu baštinu priznanjem za najbolje renoviranu zgradu.
Renoviranje poslednje istorijske zgrade, fabrike hleba, završeno je 2021. Sa dominacijom „ljudskih rešenja” ali i crvenih cigala i pojednostavljenih linija, ovo je zapravo sve ono što novogradnja treba biti.
Mali grad, veći od velikih
Kao epilog, saznajemo da Talin ima 450.000 stanovnika. A toliko tog zanimljivog, i toliko toga očuvanog. I toliko toga ukusno dodatog novog. Nije čudo, kazaćete, da Estonija kao dominantno protestantska zemlja, i Talin kao grad pun ljudi koji „liče na Fince” vrlo brzo postane uzor svima i za digitalizaciju i za očuvanje istorijske baštine i za arhitekturu i ekologiju.
Ali, u ovom gradu živi i 40% Rusa, Ukrajinaca i Belorusa, a gradonačelnik im je Jevgenij Osinovski, Rus po nacionalnosti. Dakle, nije do etničke ili religijske pripadnosti. Do sistema je. A u tom sistemu, kakav su u Talinu napravili, sve postaje moguće – onako kako to stanovnici žele, po svojoj meri, a ne isključivo po meri investitorskog kapitala.
talin je jedan od najlepsih gradova evropa, nema sumnje
Ovo je bilo sjajno !