Gradnja u Rumi: Kvadrati rastu, ali gde su ideje?

Dobro je što se ne ide beskonačno u visinu i čuva zelenilo, ali ovo je jedan od primera propuštene šanse – i pravljenje novogradnje kakva ona ne treba biti.

Ruma se u poslednje vreme izdvaja kao jedno od najdinamičnijih mesta za novogradnju i za selidbu iz Beograda i naročito, Novog Sada, a skori završetak tunela i brze saobraćajnice prema Novom Sadu (i Šapcu) dodatno motiviše ljude da nađu dom u ovom sremskom gradu jer je put do posla i nazad sve kraći i kraći.

Dodatno, obećanje o završetku „zapadne brze pruge“ („severna“, koja od Beograda vodi prema Novom Sadu i Subotici, se završava) prema Zagrebu (prvo do Šida, a Hrvatska će već videti kad će svoj deo), obećava i bliskost sa Beogradom.

Uz mudrost Železnica Srbije, neki novi „Zapadni Soko“ će imati svoje stanice i u Staroj Pazovi, Inđiji, Rumi i Mitrovici, a ne samo u Novom Beogradu i Šidu, jer onda neće služiti svrsi. Iskreno, nismo sigurni u tu mudrost s obzirom na beogradocentričnost svih izjava svih nadležnih i uvida u rane planove. Ali pogledajmo šta se gradi u centralnom Sremu.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Dom vojske u Rumi zasijao starim (crvenim) sjajem

Uz dobre gume, lako je do Rume

Rimovanje „Ruma“ i „guma“ mi ne izbija iz glave otkad je neko tokom 90-ih napravio najbolje ime za fabriku guma i to u Rumi („Ruma Guma“), pa ćete mi oprostiti na ovome, ali plastično opisuje ulogu Rume kao grada koji profitira od položaja polu-satelitskog grada dvema „metropolama“ Srbije, Beogradu i Novom Sadu.

Nesnosni pritisci i divljanje cena nekretnina u ova dva grada, i sve veća gužva nagnali su mnoge da se zamisle i da nađu svoj dom u Rumi, a vojvođanski ambijent je samo povećao tražnju za nekretninama, pa je ovaj donedavno „uspavani“ grad doživeo građevinsku i populacionu renesansu.

To je slučaj i sa drugim gradovima u blizini, kao što su Sremska Mitrovica, Inđija, Stara i Nova Pazova, ali i selima kao što su Stari i Novi Banovci i Stari i Novi Slankamen itd. Izgleda kao da se na ovom prostoru stvara neka srpska „Rurska oblast“, a ravnomernost u razvoju ovih sredina moramo pohvaliti.

Prva stvar koju možemo primetiti je da je rumska novogradnja 21. veka jasno podeljena po stilovima koji odražavaju duh vremena u kome su nastale zgrade, ali nismo skloni da pohvalimo stilska rešenja, barem ne većinu njih. Jasno se ocrtavaju prva decenija 21. veka posle Petooktobarskih promena (00-e godine), zatim 10-e, i period neposredno pred pandemiju i posle nje.

Moramo shvatiti i da su investitori skloni tome da „režu budžete“ za dizajn eksterijera, pa se onda valjda i arhitekte ne trude toliko.

Jedan primer za to je lako prepoznavanje zgrada nastalih u dvehiljaditima, po prepoznatljivim dekoracijama na fasadi – kupolama, elementima „švapskih zabata“ u tragovima. Internetom se šire mimovi koji počinju sa „kako da mi kažeš… (nešto) a da mi ne kažeš (to nešto)“ i možda najbolji primer za „kako da mi kažeš da je zgrada iz tog perioda a da mi ne kažeš da je iz tog perioda“ se vidi na gigantskoj zgradi na uglu Železničke ulice i Ulice Stanka Paunovića.

Ako su to bile „rane boljke tranzicije“ i ukus „oslobođen stega moderne“ na razmeđu milenijuma, očekivali smo da se nešto u sledećih 25 godina promeni značajnije na bolje, ali nije se puno napredovalo.

Originalnost u drugom planu

Takođe, iz ove zgrade je već jasno vidljivo da su gradske vlasti Rume manje konzervativne u odnosu na mitrovačke, i da su dozvolile veću spratnost zgrada, po 5, 6 ili 8, što je jasan znak da vide potencijal u gradnji i privlačenju žitelja, a takođe, i istorijsko je jezgro je manje značajno i očuvano nego u S. Mitrovici, pa nema ni tih prepreka. Nažalost, sve ovo, kako ćemo videti, kulminira u mnogo manje maštovitim rešenjima – po principu – dajte više kvadrata, a originalnost i savremenost su u drugom planu.

Moramo shvatiti i da su investitori skloni tome da „režu budžete“, pa se onda valjda i arhitekte ne trude toliko – veliki broj zgrada deluje „odrađeno“. Takođe investitori se valjda svesno odlučuju za što bezličnije zgrade, da bi bile „neutralnije“ i „prihvatljivije svima“. Ako vidite poređenje glupih štancovanih radijskih hitova koji se ne sećate za dve nedelje, i ovih zgrada, na pravom ste tragu.

Daj zgradi neko lepo ime kao da si Latino

Još jedna stvar koja upada u oči instantno je ta da mnoge nove zgrade imaju svoja imena. I to nisu „narodska“ imena tipa „Daltonka“ u Novom Sadu, nego elaborirano i marketinški smišljena imena za zgrade, namerena da privuku stanare.

Sve me je to podsetilo na Latinsku Ameriku i na period studiranja (razmene studenata) u Brazilu, gde sam imao sreću da nekoliko dana provedem smucajući se ovom zemljom sa – prof. Milenom Kordić. Ona je vešto objašnjavala zašto se na latinoameričke zgrade kače emajlirane pločice, fascinaciju bojama i – davanje imena zgradama, često po ženama ili prirodnim pojavama koje volite. Tako i u Rumi imamo prelepe predmete i pojave koje daju imena zgradama, a o konkretnim nazivima – uskoro.

U tom smislu jedan, začudo za opštu bezličnost zgrada, prilično dobro izveden kompleks zgrada je onaj u oblasti intenzivne gradnje severno od Glavne ulice gde se nalaze četiri zgrade pod nazivima Nota, Idila, Arija (koje se nalaze u nizu), i Harizma (u ulici iza).

Zgrade koje u Rumi gradi LBC koriste drvene obloge i pristojno parterno uređenje, uz lepo uklopljeni behatonski pločnik.

I drugi u okolini razvijaju rešenja koja se stidljivo pomaljaju izvan granica „naštancovane bezobličnosti“. Najčešće je to neki ukras na fasadi koji daje toplinu, a vidimo da su prisutnu uglavnom dva rešenja – ili korišćenje monohromatskih boja (danas vrlo popularni antracit i bela) uz elemente dekorativne cigle ili impregniranog drveta, ili se pak koriste fasade bez ukrasa ali sa dodatkom živih boja.

Takav je primer zgrada koja nosi naziv „Zelene terase“ i koja kombinuje svetlobež i antracit sa zelenom, narandžastom i žutom. Od solidnih rešenja izdvajamo zgrade koje gradi LBC, koje upravo koriste drvene obloge i pristojno parterno uređenje (slika dole).

Neki su, kao zgrada Biser, primenili uticaje Oskara Nimajera i njegove ere, u valovitoj fasadi i neobično rešenom krovu, sa korišćenjem boja na fasadi i na stubovima. Koliko je uspešno, nismo sigurni, budući da se zgrada čini da je „zastala“ na pola puta do nekog hrabrog rešenja i napravila brojne kompromise.

Neka ljube se Sever i Jug… Ipak ne – neka bude samo Sever

Kako je Ruma podeljena na pola „starim zagrebačkim drumom“, Glavnom ulicom koja se pruža osom istok-zapad, grad jasno čine dve celine, ona severno od Glavne i ona južno od nje. Većina građevinskih aktivnosti se koncentriše u deo severno od Glavne, što je i direktno uslovljeno „novosadskim doseljenicima“ koji preferiraju kraći put do posla.

Tu se stvara prava „košnica“ od gradilišta, i kranovi i kosturi zgrada su jedni do drugih kao u nekom gradu Bliskog Istoka punom nafte. Uz pomoć terena (u samoj Rumi počinje Fruška gora), vešti investitori i arhitekte su uspeli da „uglave“ i „podrume“ koji to nisu, i da doguraju do zgrada i do 8 etaža.

Što se intenziteta gradnje tiče, deluje kao da ste negde na španskom primorju a ne u sred Srema, ali to je neki novi Srem, očigledno.

Grozničava aktivnost iznedrila je razne ideje, a zgrade su sada već u klasterima, mada se ništa ne izdvaja posebno svojom originalnošću – opet deluje kao da se gradi stambeno naselje iz 1979, samo malo savremenije. Što se intenziteta gradnje tiče, deluje kao da ste negde na španskom primorju a ne u sred Srema, ali to je neki novi Srem, očigledno.

No, ništa ne vrišti da je u pitanju zemlja u kasnoj tranziciji kao kompleksi poput „Mosta“ ispred koga se nalazi i statua propetog konja sa devojkom – što je kao rešenje prilično sporno, ili korišćenje alubonda kao fasadnog materijala (slika dole).

Iako je arhitekta ovu zgradu južno od Glavne ulice maštovito ukrasio različitim bojama alubonda, preporučujemo da se ovaj materijal koristi ili za industrijske objekte, ili pak za monumentalne maštovite građevine (o kojima smo već pisali), a ne za „obične“ stambene zgrade, gde ipak deluje otuđeno i estetski neprivlačno.

Lokalni „teškaši“ grade

Ne treba ni zanemariti snagu lokalnog kapitala. Lokalni „teškaš“ Keser Inženjering reklamira stanove u zgradi „Četvrta Avenia“ (bez J, ugao ulica Pavlovačke i Veljka Dugoševića) koju odlikuju prozori u obliku trougla kojima su odsečeni vrhovi. O ukusima ne vredi raspravljati…

To što je to izlazna ulica prema Novom Sadu, samo čini da je jasnije da je ovde cilj što veća kvadratura a da mašte nema ni u tragovima.

A za kraj, možda i mesto koje „bode oči“ ogromnim zamahom gradnje, ovaj put možda čak i prevazilazeći okvire ljudske mere, a to je Ulica 15. avgusta, koja se rapidno menja, zgradama koje čine blokove nalik na one u Novom Sadu.

To što je to izlazna ulica prema Novom Sadu, samo čini da je jasnije da je ovde cilj što veća kvadratura a da mašte nema ni u tragovima – te sve deluje prilično depresivno (slika dole).

Ovaj deo je i najmanje inovativan u arhitektonskom smislu, i to u gradu koji ima sjajan položaj i mogao bi mnogo toga da učini da bude više od „spavaonice“ za „komjutere“ (one koji idu svakodnevno na posao u drugi grad – čitaj: Novi Sad).

Propuštene šanse i vreme da se svi trgnu

I ovde, kao i u susednoj Mitrovici, moramo odati priznanje da grad još uvek ima ljudsko lice sa puno zelenila. Svega nekoliko zgrada ima solidna parterna rešenja i u poslednjih nekoliko godina, fasadne dekoracije koje čine da zgrade ne liče na bezlične kocke za zgrtanje para od prodatih kvadrata. „Dešavanja“ u Ulici 15. avgusta pomalo izazivaju zebnju, jer se najživlji deo gradnje u Rumi kreće suprotno od tendencija novogradnje sa identitetom i originalnošću.

Rešenja su, nažalost, manje maštovita od mitrovačkih, o kojima smo nedavno pisali, ali je kvadratura zgrada veća. Kako grad nema reku, nema onih „mediteranskih“ momenata koje srećemo u sremskoj „prestonici“. Dobro je što se ne ide beskonačno u visinu i čuva zelenilo, ali ovo je jedan od primera propuštene šanse – i pravljenje novogradnje kakva ona ne treba biti – copy/paste „sigurnih i običnih“ rešenja.

Sada je trenutak da se i investitori i arhitekte malo trgnu, da ne bi opet za desetak godina neko napisao stihove „ovde su kuće tako ružne“, kao u hitu „Anja, volim te“, koji je prilično jasno opisao naselja bivše Jugoslavije.